Ovde su svi puni iluzija o sebi i sopstvenim veličinama. Treba da im budete neprijatelj pa da ih podržavate u tome. LJudima užasno nedostaje pragmatičnost; svi su u nekoj širini, filozofskoj, kreativnoj, samo ne u realnosti, koja je prilično poražavajuća

      Siromašni, poružneli, uskraćeni za mnoge životne radosti, možemo li da osećamo empatiju prema nekom ko je bogat, lep i dobronameran? Preporučujemo ovaj mali autotest pre početka čitanja teksta. Ukoliko je vaš unutrašnji odgovor negativan, duhovnog zdravlja radi, odmah okrenite ove stranice.
       Dakle, životni put gospođe Madlene Janković - Zepter.
      
       ITALIJANSKA LUTKA:Čitavo moje detinjstvo vezano je za krojački salon moje majke Divne Ilić. Nalazio se između Glavne pošte i zgrade Tanjuga. Crtali smo, pravili modele, i ja sam to doživljavala kao igru. Lutke su se pojavile mnogo kasnije. Sećam se da su kod mame dolazile kostimograf Mira Glišić i glumica LJubinka Bobić sa materijalom za haljinu. Kažu: Sad ćemo mi, očas, da smislimo model! Gospođa Bobić je bila veliki šmeker, sve što kaže, bilo je smešno i ja sam se, naravno, cerekala.
       Moja generacija '47. bila je prilično nezainteresovana za pionirsko otkrivanje rokenrola, prva putovanja u inostranstvo, more. Generacije ispred nas bile su neuporedivo hrabrije, setite se samo Stevice Markovića. Naravno, to je romantično vreme prvih putovanja u Trst, svi su kupovali šuškavce, angora džempere i velike italijanske lutke. Iako su devojčice bile prerasle igranje lutkama, ona je bila obavezan ukras u svakoj kući. Što je bila raskošnija lutkina haljina, bio je i veći socijalni status domaćice. Sa 14 godina uveliko sam se igrala takvom lutkom .
      
       PRODAVAČICA LJUBIČICA: Letovalo se u Makarskoj, dan-danas za mene je more samo ono u Dalmaciji. Neka mi oprosti Crna Gora. S obzirom da sam po ocu Slovenka, bilo je i dosta bezuspešnih pokušaja da se moja ljubav prema moru locira na severni Jadran. Sad letujem na Azurnoj obali i pričam svojim prijateljima da je naše bivše more lepše od njihovog. Kažem: naše more, jer je u našim uspomenama. Nije postojao ples na hotelskoj terasi, a da ga ja nisam otplesala. Strašno sam to volela, i dan-danas. Nedostaju mi ti mirisi, jer mi nedostaje mladost, ha, ha!
       Živela sam za četvrtak, kad je izlazio "Filmski svet". To su se čuvali svi brojevi, godinama, kao relikvije. Žao mi je što se u životu nisam bavila filmom, volela bih da sam mogla da budem reditelj. Teška sam za slikanje tako da ne bih mogla da budem glumica. I još da kažem da je moja generacija kolektivno otplakala "Prodavačicu ljubičica".
      
       PROFESORKA NA PERIFERIJI: Biblioteka je bila u Domu sindikata i ja sam zasigurno bila jedna od najzagriženijih članica. Ne da sam čitala knjige, nego sam ih gutala. Bila sam potpuno fascinirana "Američkom tragedijom", pa "Sagom o Forsajtima", "Budenbrokovima"... Onda se upisujem na Filološki fakultet i prvi put suprotstavljam volji svoje majke, koja je želela da joj ćerka studira hemiju. Kao, to je perspektivno zanimanje.
       Nisam bila bogzna kakav student, nekako su mi te studije srpskohrvatskog bile suvoparne. Recimo, iz savremene književnosti dobila sam dobru ocenu jer sam pripremila rad o ljubavnoj poeziji Jovana Dučića, ali sam se jedva provukla kod NJegoša. Apsolvirala sam 1970. i dve godine nisam izlazila na diplomski.
       Karijeru sam započela radeći kao zamena za odsutnu profesorku, u jednoj osnovnoj školi na periferiji Beograda, sa čudnom strukturom učenika. U osmom razredu sedeli su momci od 17 i 18 godina. Sad, dolazi mlada profesorka kojoj je to prva služba. Naravno, očekujem da će mi pokazati sve što "znaju i umeju", i dok zapisujem čas, jedan momak stane pored mene i počne da se svlači. Nastane vreva u razredu; verovatno je postojao prethodni dogovor, svi očekuju moju reakciju. Ovaj se i dalje svlači. Zavalim se u stolicu, pogledam ga, on zastane. Kažem: Slobodno nastavi! Šta da nastavim?! Nećeš se valjda zaustaviti na košulji? Najednom počne žurno da se oblači. Neko se potrudio da to prenese direktoru, bespotrebno. Kaže: Vi ne prijavljujete da ste imali problem!? Stvarno ste čudna osoba, profesorka pre vas je plačući pobegla iz tog odeljenja!
      
       KONZUL: Posle sam prešla u školu za odrasle, tamo nije bilo takvih provokacija. Radila sam po inostranstvu, u odeljenjima za dokvalifikaciju naših radnika. Albanci su mi bili glavni učenici. Pitam ih: Pa, šta će vam srpski jezik? Ne umeju ni da mi odgovore na srpskom. Kao, treba im da voze kamione. Jednom u Hamburgu ulazi u odeljenje čovek sa fizionomijom Albanca. Pitam: Zašto ne sednete da odgovarate?! Na nekom izlomljenom srpskom odgovara: Ali, znate, ja sam ovde konzul, došao sam da posetim školu. Odakle ste, konzule? Iz Albanije. Mislim se: nisam pogrešila.
       U Beču sam radila dve godine. Tamo ima mnogo naših Roma, i svi su se školovali. Oni su dragi ljudi. Imaju pozitivnu osobinu da priznaju kad nešto ne znaju, nemaju komplekse - eto, tu sam, moram ali ne znam! Dok je svaki Albanac navaljivao: Ti moraš da mi daš dvojku jer znaš da ja ne znam srpski. Sa njegovog stanovišta to je potpuno u redu. Kažem: Ali shvatite da ja vama ne mogu da dam dvojku jer vi ništa ne znate! Pošto sam ljubazna, on se povuče i ćuti.
      
       ZEPTER: Sa budućim mužem Milanom Jankovićem upoznala sam se u studentskoj biblioteci. Jedna potpuno romantična priča. Pošto sam živela u malom stanu, diplomski sam radila u biblioteci a on spremao neki ispit, na ekonomiji. Tako smo se upoznali, živeli nekoliko godina u Beogradu a 1980. otišli u inostranstvo. On je radio u spoljnoj trgovini, ja kao profesor, da bismo, od 1986, krenuli u biznis.
       U svetu postoji pravilo: Ako želiš da uspeš, moraš da radiš, radiš... Ne mogu da kažem da je bilo surovo uspeti: tamo se poštuje rad i sposobnost, tako da smo od prvog trenutka bili poštovani. Milan je u jednoj austrijskoj firmi u kojoj je počeo da radi, ubrzo postao glavni menadžer.
       Kada smo osnovali firmu, nismo želeli da u njenom nazivu budu sadržana naša imena, već smo dali neutralno ime: zepter je latinska reč prisutna u mnogim jezicima i znači skiptar ili žezlo. Ja sam sada samo Madlena Zepter, Janković ne postoji više. Moj muž je promenio prezime i to je urađeno sada, na vrhuncu, kada je sve odrađeno i kada se naša identifikacija vrši na osnovu imena firme. Tako da nas u inostranstvu više niko ne zove Janković, osim onih koji nas dobro znaju. Kao što je to, recimo, princ Albert od Monaka. U Monako smo se preselili posle prvog i jedinog intervjua koji je Milan dao jednim austrijskim novinama. Tekst je izašao pod naslovom "Midas der Topfe" - Kralj lonaca. Sutradan su poreznici bili u našoj kući, zgranuti obimom posla koji smo organizovali po Evropi.
      
       ALEN PIKASO: Za uspeh u poslu nije bitno iz koje ste zemlje. Stvar je vaše volje i želje koliko ćete se razvijati i koliko inovirati svoj posao. Mislim da nam je u ekspanziji dosta pomoglo to što smo u elemente trgovine uneli mnogo drugih karakteristika. Na Zapadu su bili zapanjeni kada smo u svaku našu prodavnicu doveli lekara nutricionistu. Svakom ko kupi posuđe, kaže mu se: Da li biste želeli da vam naš lekar da savet za korišćenje ovog posuđa? Tako da se pola ljudi kasnije vrati u šop, ne zbog posuđa, već zbog nutricioniste. A pošto je čovek došao po savet, kupiće još nešto od naših proizvoda. Uglavnom dolaze ljudi u godinama, strašno su okrenuti zdravlju (ne znaju da su zakasnili).
       Naše posuđe služi zdravom načinu ishrane, bez korišćenja vode i ulja, a teško je, recimo, Francuzima preporučivati zdrav način ishrane jer bi to za njih predstavljalo odstupanje od hedonističkog načina života, kršenje tradicije. Onda uzmete najboljeg kuvara Francuske Alena Pikasoa, on vam da lice za vaš proizvod i ispriča kako treba kuvati na tradicionalan način, ali sa prednostima koje mi nudimo. Posao vam je stalno dovijanje: kako biti bolji, pametniji i brži od konkurencije. Što je, svakako, kreativan napor. Ali, stalno ste u tome i to je negativan momenat uspeha. Dok valjda jednog dana ne kažete: E, odsad više neću! Onda se okrenete opuštanju ili nekoj delatnosti, koja vas angažuje sa manjim mentalnim naporom.
      
       IMATI MOĆ: Vrh biznisa je relativan pojam: da li je vrh kad ste glavni na tržištu sveta, ali ne i u Americi, ili je vrh kada imate tri fabrike, ili deset fabrika? U svakom trenutku morate da imate jasne podatke ko od konkurencije vas ugrožava. Divno je osećanje kad shvatite da vas malo njih ugrožava. Ali, stalno ste mobilisani da ne zaostanete, ni za trenutak jer će vas stići. Pogotovo sa novim proizvodima. I samo moliš boga da se sledeće godine Korejci ne pojave na tržištu sa istim proizvodom. Oni ne priznaju svetsku asocijaciju za zaštitu patenata i sve kopiraju. Pravi su pirati.
       Mi smo imali probleme sa Turcima, oni tek nemaju nikakvog pardona. Potpuno skeniraju vaš proizvod, čak i originalnu marku ostave. Tu imate pravo da intervenišete sa policijom. Rekla sam da bavljenje biznisom nije surovo, jeste, surovo je, ali sve možete da primite mirno i da isto tako reagujete kada ste dosegli nivo. Imate moć da delujete. A kad ste na počecima, sve što se događa u biznisu, deluje na vas zastrašujuće.
       Poslovanje je sada prilično otežano zbog svetske recesije. Imamo nekoliko stotina dobavljača za desetak naših fabrika, i ne možemo da postignemo obim posla. Svi su redukovali svoje rezerve, i novčane, i za ulaganje. Sad ne možete da kažete: Jao, što vam je ovo lepo, 'ajde da to proizvodite za mene! Počela sam da radim posteljinu sa firmom "Madlor", i ne mogu da dođem do materijala. Odem u najveće fabrike tekstila u Italiji, imaju samo mustre. Kažem: Dajte mi bilo šta što imate u štoku, imate valjda nešto?! Nemaju, sve je prazno. To vas sputava da se razmahnete. Nama se isplati da proizvodimo jer imamo klijentelu po celom svetu. Imamo, kako se to kaže: prodajne snage. Recimo, ako krenemo sa kozmetikom, znamo da će 70 hiljada aktivnih ljudi to pokušati da proda. Neko ko to nema, ko je samo proizvođač, neće uspeti.
      
       VAŽNOST DOBROG BRAKA: Nismo imali teške, krizne momente u poslu. Polako se približavamo nekom svom optimumu i razmišljamo o mirnijim vodama, a to znači bavljenje bankarstvom i osiguranjem. Imamo ekonomsku moć da to odradimo sami, ili sa najboljim svetskim bankama. Posedujemo ime koje garantuje sve što je potrebno za tu vrstu posla.
       Sigurno da je za svaki uspeh u poslu potrebna oaza srećnog braka. Ako gubite energiju na tom polju, uskraćeni ste da je date na nekom drugom. Da među nama nije postojala ta vrsta razumevanja, ne bismo uspeli. Sigurno.
       Mi smo uspešno razdvojili polja naših delovanja: ja se bavim novim poslovnim zgradama, uređivanjem enterijera (verujte, to nije lako), lokacijom za šopove, koncepcijom uređenja šopova, marketinškim delovanjem na nivou svih zemalja. Mada, moj muž tvrdi da bi bilo bolje kad bih radila na pravljenju para, a ne na njihovom trošenju. Neki dan prolazim pored naše poslovne zgrade, u susret ide porodica sa detetom i čujem kad otac kaže: To je Zepter, danas smo ga gledali na trkama "formule 1"! Pomislim: Pa, lepo.
      
       FILOZOFSKE ŠIRINE: Da budem iskrena, mi smo se provukli Miloševićevom režimu. Nisu nas ucenjivali jer smo im bili van domašaja, a izgleda da nisu ni shvatali ozbiljno. Bili smo dovoljno mudri da im se ne pojavljujemo pred očima, retko smo dolazili u Beograd. Što se poslovanja tiče, čerupali su nas gde su mogli a sve po zakonu.
       Moj fond se do pre dve godine uopšte nije spominjao, postojala je nepisana zabrana. Kad se "Madlenijanum" pojavio, dočekan je na nož . Pogledajte tadašnji preskliping. Čak i sad bi pokušali da kažu: Dobili ste operu za vreme radikala! Vidim da bi mi se malo svetili, ali ne smeju. Znate, ovde su svi puni iluzija o sebi i sopstvenim veličinama. Trebate da im budete neprijatelj pa da ih podržavate u tome. LJudima užasno nedostaje pragmatičnost; svi su u nekoj širini, filozofskoj, kreativnoj, samo ne u realnosti, koja je prilično poražavajuća. Ovde sve, iz temelja treba menjati. Sad bi zaključak bio da sam pesimista, ali nisam.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Donatorstvo Neću da budem skromna (nisam od onih koji to smatraju vrlinom), smatram da moj doprinos srpskoj kulturi nije mali. Za sedam godina postojanja "Fonda Madlena Janković", koja se bavi talentima i podržava ih kroz svoje aktivnosti, uloženo je preko tri miliona maraka. Galerija "Zepter" ima validnost najbolje galerije u gradu. Odradila je više od sto izložbi. Najznačajniji je segment stipendiranja, imali smo 500 studenata, i segment sponzorisanja, gde su finansirani pažljivo odabrani naučni projekti, časopisi i monografije. Samo za revitalizaciju pozorišne zgrade u Zemunu uloženo je pet miliona maraka. Svakako da krunom svog delovanja kao mecene i donatora smatram "Madlenijanum".

      
      

Kan Nedavno smo bili u Kanu, na večeri sa Nikol Kidman i Šonom Penom, i vidite da je svima zlo što moraju da učestvuju u toj paradi. Moraju da lepo izgledaju, da budu nasmejani i duhoviti. Dobro, to je njihov posao, to je i moj posao, ali hoću da kažem da je taj imidž džet seta, ta opuštenost, samo maska.

      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu Svakog jula do 1965. - školski raspust u Sloveniji        2. avgust 1972. Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" - susret sa budućim mužem        1986. Osnivanje ZEPTER-a i naša prva poslovna zgrada u Lincu        avgust, 1986-1991. letovanja na Šolti        april, 1994. osnivanje Fonda "Madlena Janković-Zepter"        avgust 1996. Letovanje tridesetak mojih prijatelja u našoj kući u Monte Karlu        maj 1997 - hiljade ljudi na Trgu Republike na koncertu povodom otvaranja ZEPTER palate        januar 1999. Prva premijera u Madlenijanumu        oktobar svake godine - rođendan moje majke        decembar 2000. Beograd - dolazak na svet jedne divne devojčice, kojoj sam sada posvećena