Svestan sam svojih igračkih godina, ali ne mogu da kažem trajaću u nedogled, može to biti i mesec dana, ali i više godina

      Aleksandar Šoštar, golman vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, na minulom evropskom šampionatu u Budimpešti nije proglašen za najboljeg čuvara "vodene mreže". A bio je najuspešniji, jer primio je zanemarujući broj golova i selekcija Jugoslavije je postala šampion kontinenta posle osam mečeva sa isto toliko pobeda! Popularnom 37-godišnjem mašinskom inženjeru i vaterpolo golmanu je ta zasluga "izmakla" možda i zbog toga što je Vlada Vujasinović, "ideolog" igre te reprezentacije, proglašen igračem prvenstva, a selekcija Jugoslavije šampionom, pa bi sve bilo i previše. Ima i drugog, objektivnog objašnjenja, da je odbrana Jugoslovena na svim mečevima funkcionisala kao granit i nije Aleksandru Šoštaru (ne)opravdano dala priliku za posebno isticanje.
       Svejedno, Aleksandar Šoštar, rođeni Nišlija, ušao je u legendu, zato što je 350 mečeva odigrao sa vaterpolo kapicom broj jedan u reprezentaciji Jugoslavije, osvojio zlatnu medalju 1988. na Olimpijskim igrama u Seulu, svetskom šampionatu 1991. u Pertu, evropskom iste godine u Atini, FINA Kupu 1987. u Solunu i 1989. u Berlinu. I na klupskom planu, čuvajući gol "Partizana", italijanskog "Posilipa", "Budvanske rivijere", španske "Barselone" i "Bečeja", u riznicu smestio je 12 trofeja prvaka države i 11 nacionalnih kupova. Niko kao on nije osvojio toliko trofeja u svetskom vaterpolu. U svetskoj monografiji londonskog izdavača "Ko je ko u sportu", Aleksandar Šoštar je jedino jugoslovensko ime sa biografijom...
       "Srce mi je puno. Za nečim ipak žalim - što je naša reprezentacija godinama bila pod embargom, uostalom kao i svi naši sportisti. Zato nismo mogli da utičemo na poštenu raspodelu medalja na svim velikim takmičenjima. Morali smo da počnemo od nule što za ovu generaciju igrača nije nimalo bilo lako. Prošle godine na Olimpijskim igrama u Sidneju po igri smo zaslužili da osvojimo zlatnu medalju. Nismo imali dovoljno vremena i pripremali smo se četiri meseca, a naši najveći konkurenti Mađari četiri godine! U Budimpešti smo dokazali da smo iznad svih i pored mnogobrojnih problema svih vrsta koje ovoga puta ne bih želeo da iznosim. Sve protivnike smo pobedili i najvažnije, domaćina turnira Mađarsku, ubedljivo (8:5) koliko da se zna", kaže za NIN Aleksandar Šoštar, kapiten reprezentacije Jugoslavije.
      
       Mađarima je poraz teško pao, njihove navijače potresao je do bola.
       - Naravno da ih je sve to potreslo, jer su svoju reprezentaciju već videli i pre početka šampionata kao pobednike. Rivalstvo našeg i njihovog vaterpola postoji od kada i ovaj sport i to nije ništa novo. Dogodio im se šok još u predtakmičenju. Onda je njihovo rukovodstvo putem medija napravilo atmosferu do usijanja. Ne mislim da su nas zbog poraza mrzeli već je njihov trener na ovakav način želeo sebe i igrače da opravda za taktičke i možda neke druge greške. Priznati nekome da je bolji, nije nimalo lako... Mađarima pogotovu!
      
       Do kraja šampionata sa tribina bazena čule su se i uvredljive poruke.
       - Na sve takve provokacije nismo obraćali pažnju. Nismo se preterano uzbuđivali, jednostavno jer smo strašno homogen tim. Interesantno da nam je posle pobede protiv mađarskog tima Bartolo Konzola, predsednik LEN-a (Evropske vaterpolo federacije) rekao: "Nemate potrebe da se sekirate." Nije to gospodin Konzola učinio da bi nas eventualno zaštitio ili pomogao već je to stav LEN-a - ne priznaje nikakve političke, ali i primitivne poruke. Pritisak sa mađarske strane je za mene bio i logičan. Još uvek su mogli da stignu do finala i pokušaju da nam se revanširaju za katastrofalan poraz iz predtakmičenja.
      
       U Beogradu ste doživeli ovacije, primio vas je i predsednik Vojislav Koštunica. Vi njemu zlatnu medalju, on vama Orden Nemanje prvoga reda.
       - Želim da pojasnim ovu razmenu medalje i ordenja samo zbog toga što se u jednim novinama pojavilo kako sam ja predsedniku poklonio sopstveni trofej i da je takva "ikonografija" već viđena. Gospodinu Koštunici sam u svojstvu kapitena reprezentacije poklonio našu zajedničku medalju i ne vidim nešto drugo u tome. Kada je reč o ordenu, mi ga na ovom dočeku nismo dobili već će on ukazom predsednika stići na vreme. U svojoj bogatoj i dugoj karijeri takav veličanstveni doček naših ljudi nisam doživeo...
      
       Dugo ste odsustvovali iz reprezentacije, skoro tri godine... Bolji poznavaoci vaterpola kažu da ste bili u sukobu sa tadašnjim selektorom Nikolom Stamenićem.
       - Čudne stvari su se događale na predolimpijskom turniru 1996. Dosta je od tada prošlo vremena i ne bih više potezao za tom pričom. Neretko se dešava da igrač na vrhuncu karijere izgubi taj status, mislim igrača koji je potreban reprezentaciji. Ne bih želeo da se bilo kome u budućnosti dogodi nešto slično. Sa Nikolom Stamenićem sam ostao u normalnim ljudskim odnosima. Znam i za priču o meni: "Kada treba, tu je deda". Svestan sam svojih igračkih godina, ali ne mogu da kažem trajaću u nedogled, može to biti i mesec dana, ali i više godina.
      
       Završili ste mašinski fakultet. To je vaša buduća struka.
       - Veliko mi je zadovoljstvo što sam završio mašinski fakultet, odnosno ono što sam želeo. U ovom momentu ne znam da kažem da li ću se posvetiti toj struci. Dugo trajem u vaterpolu što je dokaz kvaliteta. To je pitanje čoveka i šta želi njegova ličnost. Kasnije, možda ostanem u vaterpolo sportu...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ