Poslovni partner gradskih vlasti iz 1992. godine tuži glavni grad i traži 400 miliona dolara

      Svaki put dok kružite centrom Beograda tražeći mesto za parkiranje i pitajući se zar baš ništa tu ne može da se učini, pomislite na to da je to pitanje skopčano sa sporom vrednim, recimo, kao polovina predstojeće donatorske konferencije, pod uslovom da se ona završi koliko-toliko uspešno.
       Sve je počelo januara 1992. godine kada je tadašnja vlast dala saglasnost za koncesije firmi Electronical and automatation Corp inc. Za firmu je utvrđeno da je panamska, mada to u času potpisivanja ugovora vlasti grada Beograda nisu znale. Pa, ako "zemlja porekla" i nije najvažnija stvar u priči, počećemo odatle jer slikovito govori kako se te, 1992. i 1993. godine radilo u Beogradu.
      
       Lakovernost
       Grad je, naime, imao uverenje da je zaključio posao sa švajcarskom firmom, što se vidi i iz odluke vlade (tada je premijer Srbije bio Dragutin Zelenović). Kao potencijalno poreklo partnera pominjao se i Izrael, s obzirom da je David Dudai žitelj te zemlje i mnogi Beograđani će se setiti svojevremene priče o strateškom saobraćajnom partnerstvu između Beograda i te zemlje, poznate po svom dobro uređenom gradskom saobraćaju. Dudajev ortak u ovom poslu je Filip Mejer, advokat iz Ženeve. Odakle, onda, Panama?
       - U ugovoru je naveden tačan naziv panamske firme, a na mestu potpisa nisu rekli odakle je firma. Na svakoj strani ugovora stajao je potpis gde je pisalo Ženeva. To govori kako je taj ugovor zaključivan, kaže Rajko Ignjačević, advokat koji pred Arbitražnim sudom Međunarodne trgovinske komore u Parizu zastupa interese Beograda.
       U vreme pravljenja ugovora gradonačelnik Beograda bio je Milorad Unković, a sam ugovor po Unkovićevom ovlašćenju je zaključio tadašnji sekretar za saobraćaj Miša Vasiljević. U ime Parking-servisa ugovor je potpisao Boža Vlahović.
       Suština spora koji se u Parizu vodi je u tome što su Dudai i drugovi tužili grad Beograd za astronomskih 400 miliona dolara, a imali su pretenzije i na svih 700 miliona, ali su od toga prošle godine odustali.
       Tužioci su naveli da grad nije stavio na raspolaganje i nije dozvolio postavljanje otvorenih i zatvorenih garaža, kao i da nije donosio neophodne odluke. Predstavnici Beograda pobijaju te navode dokumentujući da su Dudaiju nuđene određene lokacije za gradnju garaža, pa čak i neke gotovo dovršene garaže, što on, međutim, nije prihvatio.
      
       Lukavost
       Sadržaj ugovora je da se koncesionaru, dakle Dudaijevoj firmi ustupa kompletan prihod od svih javnih, otvorenih i zatvorenih parkinga u Beogradu, kao i od kazni za parkiranje. U zamenu za to, Dudaijeva obaveza bila je unapređenje parking-sistema u Beogradu, a kao ilustraciju recimo to da je trebalo da povećava broj parking-mesta dinamikom od hiljadu godišnje, a prve godine hiljadu i petsto. Ta ugovorna obaveza bila je uglavnom nerealna, ako se zna da je otprilike to kapacitet dveju velikih garaža u Beogradu - u Masarikovoj i na Obilićevom vencu.
       Stvar je u tome, tumači Ignjačević, što Dudai nikada nije ozbiljno ni mislio da radi posao sa parkingom u Beogradu - ne bar onako kako to ugovor predviđa.
       - NJihov interes je kristalno jasan. Da izvlače iz postojećeg, a to je oko 5 000 parking-mesta u garažama plus 10-12 000 otvorenih mesta, I da crpu prihode iz kazni (pogrešno parkiranje, pauk, lisice) I tako pet godina, plus još pet puta pet, dakle ukupno trideset, koliko je ugovorom bilo predviđeno da traje koncesija, ali samo pod uslovom da koncesionar izvrši svoje obaveze i to - sve svoje obaveze, kaže Rajko Ignjačević.
       Tužioci Beograda su procenili da je čista mesečna dobit milion i po dolara i to od 1.1. 1994. godine pa sledećih 21 godinu, pa su tako i formulisali odštetni zahtev.
       Da to neće moći tek tako da funkcioniše videlo se relativno rano. Već 1994. godine, u januaru, u jeku hiperinflacije, podigli su cenu parkiranja na jednu marku po satu, u vreme kada su plate bile 5-10 maraka. Pošto je došlo do katastrofalnih posledica, do raskidanja već zaključenih ugovora, bili su prinuđeni da ubrzo smanje cenu parkinga na 40 pfeniga. Tada je galopirajuća inflacija zaustavljena i Dudaijevi punomoćnici su već u februaru 1994. godine dostavili pismo u kojem izveštavaju da su podneli tužbu, mada to nije bilo tačno, kaže Ignjačević. Tužbu su podneli tek godinu dana kasnije.
      
       Suspenzija
       Izvršni odbor Nebojše Čovića doneo je tada odluku da se suspenduje ugovor dok koncesionari ne izvrše svoje ugovorne obaveze.
       NJihova prva obaveza: sačinjavanje projektne dokumentacije (projekat "Parking plus") što je započeto, ali nikada nije kompletirano. Trebalo je, zatim, da ulože u opravku postojećih parkinga, zatvorenih i otvorenih, u održavanje I modernizaciju, i izgradnju novih garaža uključujući obezbeđenje opreme. Od svega toga su, smatra zastupnik Beograda u ovom sporu, oni izvršili samo kupovinu deset "paukova" marke "tojota" u vrednosti 310 000 dolara. A i to su pogrešno prijavili da košta 410 000 dolara.
       To su, inače, mali beli kamioni trenutno aktuelni odnosioci motornih vozila u Beogradu.
       David Dudai i njegova firma su, ipak, prema nalazima branilaca Beograda, zahvaljujući ovom poslu posredno ostvarili enormnu dobit. Na račun unosnog aranžmana sa Beogradom ostvario je kredit kod Dafiment banke. Uslovi kredita: grejs-period od šest meseci i narednih sedamnaest meseci po milion dolara bez kamate, s tim da Dafiment banka dobija pravo na profit od 17,5 procenata ukupnog profita, dakle i onog dela profita koji ne pripada Dudaju nego pripada Parking-servisu.
      
       Dafina
       Koncesionar nije imao pravo da prenosi vlasništvo na treću stranu pošto nije predviđen ugovorom bez izričite pismene saglasnosti davaoca koncesije. Za grad Beograd je to bila neka vrsta tajnog ugovora. Dudaiu je na ime tog kredita, prema navodima Ignjačevića, isplaćeno nekih deset i po miliona dolara u kešu, a ostatak u Švajcarsku na račun UBS banke.
       Međutim, prema njegovoj izjavi, on je uzeo još jedan kredit u panamskoj firmi "Merines fajnens" u iznosu od sedam i po miliona dolara. To znači da je on u prvih nekoliko meseci realizovao 24 i po miliona dolara.
       - Prirodno je da koncesionari uzimaju kredite - svejedno da li u domaćoj ili stranoj banci. Simptomatično je da je to urađeno baš u Dafiment banci, za koju znamo kakva je banka, ali ni to ne bi bio problem, bitno je da su te pare trebalo da posluže za investicije u parking-sistem u Beogradu, a nisu, kaže Ignjačević.
       U isti mah, Dudai je uspeo da zaključi i ugovor o osiguranju sa engleskim "Lojdom" na iznos osigurane sume od 16 miliona dolara. I to grad Beograd nije znao, a samo osiguranje je platila Dafiment banka u iznosu od 200 000 dolara. Osiguranje kod "Lojda" podrazumevalo je osiguranje od političkih rizika - konfiskacija, nacionalizacija i eksproprijacija.
       Što je najzanimljivije, Rajko Ignjačević kaže da postoji sumnja da je Dudai to osiguranje i naplatio. Zasad je problem da se to proveri, a ako bi se potvrdilo, značilo bi to da je Beograd gotovo već uspeo da se odbrani u ovom sporu.
      
       Prevara
       Priča o ovom sporu je priča o tome kako su i sa kim poslovale gradske vlasti te 1992. godine.
       Za firmu Davida Dudaija se ispostavilo da nema iskustvo ni ikakve reference koje bi je preporučilo za dobijanje tako vredne i za Beograd važne koncesije. To Beogradu, naravno, ne može da pomogne na sudu. Ipak, grad Beograd svoju odbranu zasniva i na tome da se neke okolnosti sklapanja posla imale elemente čiste prevare.
       - Isticali smo da su se lažno predstavljali, na prvom mestu kao firma, i da su krivo predstavljali bonitet te firme u ovoj delatnosti. Predstavljali su da su uradili posao u Budimpešti što nije tačno. Sada pokušavaju da predstave da su u Kini, u gradu Đinan napravili isti takav ugovor, da znaju sve o parkingu u svetu. Međutim, ne možete da nađete nijedan put da to proverite. Oni su našim ljudima prosto pokazivali nešto što je neko drugi radio, kaže Ignjačević, dodajući da je Beograd, po njegovom sudu, u dobroj poziciji i da je on lično bio protiv "fame" da Beograd treba da se poravna u iznosu od deset odsto vrednosti spora, dakle 40 miliona dolara.
       - Počeli su da gube živce. Jedan advokat im je bio izbačen na poslednjem suđenju. Dva advokata su, inače, izraelska i jedan je iz Francuske, takođe Jevrejin.
       O Davidu Dudaiju se malo zna. Sebe, kaže Ignjačević, predstavlja kao velikog poslovnog čoveka.
       - Kada nas je zvao na večeru, video sam da ima kuću u vrlo skupom delu Tel Aviva sa bazenom i izuzetno skupim slikama, nameštajem, vidi se da je izuzetno skupo, ali se vreme nekako poklapa sa ovim ugovorom, smeje se Ignjačević.
       Prema utvrđenoj dinamici, može se očekivati da će spor potrajati još otprilike godinu dana.
       Arbitraža nije javna. Na presudu nema žalbe.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ