Jugoslavija je rešila teško pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i to po već viđenom scenariju - na prečac i u poslednji čas. Kao što je Miloševićevo hapšenje bila TV farsa u poslednjim minutima isticanja roka za ukidanje sankcija, donošenje ove uredbe i njena primena su loša maska za iznuđene poteze uoči donatorske konferencije u Briselu

      Nije pogrešio bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević kada je, sluteći da se nesporazumi oko izglasavanja zakona o saradnji sa Hagom mogu izroditi u nešto, po njega, mnogo gore, zamolio da ga u Centralnom zatvoru poseti jedan od najvećih duhovnika iz redova sveštenstva i monaha Srpske pravoslavne crkve. I tek što se, možda, latio Svetog pisma - poklona mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija - savezna vlada je u subotu, bez ministara Socijalističke narodne partije, usvojila Uredbu o saradnji sa Haškim tribunalom, a potpredsednik Miroljub Labus saopštio da Milošević mora u Hag.
       Već u ponedeljak, savezni ministar pravde Momčilo Grubač dostavio je Okružnom sudu u Beogradu zahtev Međunarodnog krivičnog suda u Hagu za predaju bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, optuženog za ratne zločine počinjene na Kosovu. Slični zahtevi će biti prosleđeni za još šesnaest lica sa haške liste optuženih za ratne zločine.
       Time je Jugoslavija rešila teško pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i to po već viđenom scenariju - na prečac i u poslednji čas. Kao što je Miloševićevo hapšenje bila TV farsa u poslednjim minutima isticanja roka za ukidanje sankcija, donošenje ove uredbe i njena primena su loša maska za iznuđene poteze uoči donatorske konferencije u Briselu.
       Iako je još uoči zasedanja Skupštine Jugoslavije (sa kojeg je povučen zakon o saradnji sa Hagom, jer je bilo očigledno da neće biti izglasan), potpredsednik Labus pobrojao šta Jugoslavija gubi neusvajanjem tog zakona (oko sedamdeset milijardi dolara), da bi posle donošenja Uredbe rekao: "Mi nikoga ne prodajemo, već izvršavamo naše međunarodne obaveze kao punopravni član međunarodne zajednice. U Briselu govorimo o finansijskoj saradnji i neću dozvoliti povezivanje te dve stvari." Tako se za devet meseci nehajnog odnosa prema ovom problemu od "devete rupe na svirali" stiglo do "žabe" koju valja progutati.
       "Žaba" u obliku dekreta o saradnji sa Haškim tribunalom doneta je na sednici savezne vlade 23. juna i njome se uređuje postupak saradnje SRJ s Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji prethodne Jugoslavije od 1991. godine i izvršenje obaveza koje za SRJ proizlaze iz Rezolucije Saveta bezbednosti br. 828 (1993) i Statuta Haškog suda. Zahtevi za saradnju ili izvršenje pojedinih odluka Tribunala dostavljaju se Saveznom ministarstvu pravde. Pošto utvrdi formalnu valjanost zahteva, Savezno ministarstvo pravde će ga dostaviti nadležnom organu radi daljeg postupka. Ti organi su veća nadležnog, okružnog, odnosno višeg suda, koji čine i sudije. Na njihova rešenja nadležni javni odnosno državni tužilac, okrivljeni i njegov branilac mogu podneti žalbu u roku od osam dana koja zadržava izvršenje rešenja. O žalbi odlučuje republički Vrhovni sud u veću sastavljenom od pet sudija u roku od petnaest dana od prijema spisa. Po pravosnažnosti rešenja ono se zajedno sa spisima predmeta dostavlja republičkom ministarstvu nadležnom za poslove pravde. U suštini postupak je isti kao kada je u pitanju izručenje stranih državljana.
       Sednicom savezne vlade predsedavao je potpredsednik Miroljub Labus, a sednici nisu prisustvovali predstavnici Socijalističke narodne partije Crne Gore, kao ni savezni premijer Zoran Žižić, koji je potpredsednik te stranke. Sednici je prisustvovao jedini savezni ministar zdravlja Miodrag Kovač iz SNP-a koji je glasao protiv, a došao je upravo da bi ponovio ranije poznat stav te stranke o Haškom tribunalu. Članovi SNP-a su ponudili svojoj stranci ostavke na svoja mesta u saveznoj vladi, a odluku o tome treba da donese Glavni odbor SNP-a.
       "Smatramo da se saradnja ne može svesti samo na isporučivanje naših građana i mislimo da se suđenja mogu izvesti pred našim pravosudnim organima ili da se sa Haškim tribunalom traži modalitet da i on učestvuje u nekim mješovitim vijećima ili na neki drugi način u suđenjima osumnjičenim građanima SRJ", pojasnio je stavove svoje stranke u prošlom broju NIN-a Predrag Bulatović, predsednik SNP-a. Taj stav SNP-a je bio poznat još prilikom Predloga zakona o saradnji sa Hagom. Ovi stavovi su se znali i ranije, što navodi na zaključak da je procena DOS-a bila da se nekim pritiscima i stavljanjem pred svršen čin SNP natera da promeni stav. Međutim, pokazalo se da nije tako. Ovakva pogrešna procena ne samo da je ostavila utisak nesolidne i nefunkcionalne koalicije na saveznom nivou, već je dovela u pitanje i opstanak savezne vlade, a samim tim i opstanak savezne države.
      
       Prema mišljenju Zorana Lutovca, iz Instituta društvenih nauka "krenuti u jednu tako ozbiljnu priču bez unapred poznatog scenarija i potrebne većine u Saveznoj skupštini pomalo je neozbiljno i ostavlja mučan utisak u javnosti". Lutovac ističe da se mesecima i godinama pričalo da Milo Đukanović i DPS žele da sruše saveznu državu, a da se samo u jednom trenutku dešava da SNP stavlja državu pod znak pitanja. "LJudi iz SNP-a će reći da to nije tačno i da su oni samo dosledni - da žele Jugoslaviju, ali ne i bezuslovnu saradnju sa međunarodnom zajednicom, što nameće pitanje da li je SNP u poziciji da tumači ono što je međunarodna obaveza", zaključuje Lutovac.
       Težnja SNP-a da se osumnjičenima za ratne zločine prvo sudi ovde, možda je i mogla da prođe početkom godine kada su takvi signali stizali i iz međunarodne zajednice. Međutim, dugotrajna otezanja uz ne baš uverljiva opravdanja koja su se mogla čuti u DOS-u (od nedostatka dokaza do nekih tehničkih problema) međunarodna zajednica ne prihvata, već, kao najefikasnije sredstvo koristi pritisak, pa i ucene.
       Ni dosovska neslaganja kada je Hag u pitanju nisu ništa manje kumovala ovakvom ishodu. Moglo se to uočiti još kod rasprave o zakonu o saradnji sa Hagom. Nijedno od predloženih rešenja nije bilo prihvaćeno, što je pored stava SNP-a, samo još više sve zakomplikovalo. Ono što se moglo naslutiti pojasnio je predsednik SRJ Vojislav Koštunica na vanredno upriličenoj konferenciji za novinare na kojoj je rekao da se lično zalagao da republike, u ovom slučaju Srbija donese zakon o saradnji sa Hagom, naročito zato što je savezna država u velikoj krizi. "To se moglo učiniti privremeno, dok se pitanje savezne države i njenog funkcionisanja, opstanka i postojanja ne bi rešilo na jedan valjan način. U DOS-u nije bilo spremnosti za tako nešto, i najzad je pronađeno rešenje u Uredbi koju je donela savezna vlada, uz sve njene pravne manjkavosti."
       Ističući u prvi plan dve prepreke boljim rešenjima - pritisak Vašingtona na međunarodnom planu i većinsko raspoloženje lidera DOS-a, predsednik Koštunica je rekao: "U DOS-u smo Demokratska stranka Srbije i ja ostali u manjini. Sad se nalazimo pred istim izborom koji je mučan i težak i ne sme se javno predstavljati kao tobožnja moralna katarza u kojoj će Srbi spasti svoju dušu."
       Po navedenim političkim šavovima podelila se i stručna i šira javnost. Dok jedni ne vide nikakav problem u donošenju Uredbe i smatraju je ustavnom i legitimnom (vidi u okviru), drugi je napadaju i traže njeno ukidanje. Stručne zamerke najviše idu u pravcu negiranja same Uredbe, kao podzakonskog akta kojim se ne može regulisati procesno-pravna materija, naročito ne materija vezana za krivično pravo, koja zadire u najvažnije ljudske slobode. Ova materija je regulisana strogo zakonima, a uredbe se u toj oblasti mogu primenjivati samo tokom ratnog ili vanrednog stanja, što danas nije slučaj.
       Tim Miloševićevih advokata je odmah pokrenuo kod Saveznog ustavnog suda inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe i zatražio da se obustavi izvršenje akta i svih radnji koje su preduzete na osnovu Uredbe čija se ustavnost, odnosno zakonitost, ocenjuje. To je učinila i Socijalistička partija Srbije, istovremeno organizujući protestni miting na Trgu Republike u Beogradu. NJima se pridružila i grupa od 51 profesora prava Univerziteta u Beogradu (od prof. dr Koste Čavoškog do prof. dr Ratka Markovića).
      
       Pravnički još stroži profesori ne samo da Uredbu smatraju neustavnom, već i sam Ustav koji se, bez učešća jedne federalne jedinice, sveo na golu politiku, a pitanje ustavnosti postalo deplasirano. "To je pokušaj da se izvrši 'bajpas' i domaći pravni poredak uključi u međunarodne vode, pošto međunarodno pravo nikada nije direktno primenjivano već je uvek, ili ratifikovana konvencija, ili nekim drugim aktom izvršeno uvođenje ovog prava u domaći poredak. To je više pokušaj da se dostojanstvo spase nekim aktom, tek da se kaže da i mi nešto odlučujemo. Ovde se jasno vidi da je fakt jači od akta", kaže jedan ugledni profesor.
       Ustavni sud se nije još oglasio, mada se odatle čuje da je malo verovatno da će se o Uredbi raspravljati po hitnom postupku već da će ići u redovnu proceduru koja vremenski nije ograničena. Sa druge strane, postupak za izručenje Miloševića i njegovih pomagača već teče, a najavljuje se i skraćeni rok žalbe što bi ceo postupak svelo na nekoliko dana. Premijer republičke vlade Zoran Đinđić je u jednom momentu čak najavio mogućnost da se Milošević u Hagu nađe već u petak, 29. juna, upravo na dan početka donatorske konferencije. To je čak i predsednik Koštunica demantovao, tvrdeći da ako se poštuju rokovi postupka iz ove uredbe, to nije moguće.
       Odbrani i onima koji je podržavaju mala je uteha ako se Uredba proglasi neustavnom i - ukine. Pošto je državni vrh odlučio da poštuje međunarodne odredbe na kojima se zasniva i Haški tribunal, i bez ove uredbe može doći do Miloševićevog izručenja. I dok američki i drugi svetski mediji javljaju da izručenje čeka samo da istekne rok žalbe i ne sumnjajući u sudsku odluku, Miloševiću jedino ostaje da se lati Biblije. Možda će čitanjem o stradanju i trpljenju, o kojima govore knjige Starog i Novog zaveta, i sam pronaći duhovni putokaz u spoznavanju lične odgovornosti za zlu sudbinu naroda na čijem je čelu bio trinaest godina u svoj svojoj moći i gordosti.
      
       SLOBODAN IKONIĆ