Da je u Srbiji počelo makar jedno suđenje za ratne zločine, možda bi se vlast u Beogradu uspešnije oduprla američkom pritisku. Ta vlast mora samu sebe da pita zašto nije smogla snage da ni protiv Slobodana Miloševića ne podigne čestitu optužnicu, kad ga je već strpala u zatvor. Ili je američki pritisak bio izgovor koji para vredi?

      Kada Slobodan Milošević ode u Hag, Srbi će još jednom ući u istoriju, ovog puta kao prvi narod koji je isporučio svog predsednika strancima da mu sude kao zločincu. Čak se možda o istom trošku dva puta upišu u istorijske čitanke kao ne samo prvi, već i poslednji narod koji će to učiniti.
       Tako će biti ako se svet kreće u pravcu u kom liberalne demokrate i aktivisti ljudskih prava tvrde da se kreće: u pravcu Stalnog međunarodnog krivičnog suda, koji će svim ratnim zločincima sveta suditi jednim istim, pravednim aršinom. Taj sud, koji je i naša zemlja ratifikovala, sudiće samo onim zlikovcima za koje njihovo domaće pravosuđe ne iskaže nikakav interes. Narodi koji teže moralnoj katarzi obično se otimaju da sami sude svojim zločincima; narodi koji ne teže moralnoj katarzi, obično se otimaju da svoje zločine gurnu ispod tepiha, opet kod kuće. Teško je reći kojoj od ove dve vrste naroda Srbi u ovom času manje pripadaju.
       Sami Srbi, doduše, vele da su siti istorije i mitologije; ako je tako, ekstradicija Slobodana Miloševića je odlična stvar. Posle njegovog izručenja Srbi više neće imati mnogo osnova da se smatraju "istorijskim narodom". Eto efikasnog metoda za oslobađanje od istorijskih mitova i mitomanskih zabluda...
       Cela ta neprilična i neslavna rabota oko izručenja nije, dabome, ni zbog istorije, ni zbog mitova, ni zbog moralnog pročišćenja i otrežnjenja, već zbog para kojim nas ucenjuje svet s kojim smo svojevremeno zaratili i u koji sad želimo da se vratimo. Vlasti se, dabome, ubiše da svoj pristanak na ucenu predstave u što je moguće lepšem svetlu. To im ne polazi najbolje za rukom pre svega zato što u nedrima drže nekoliko nezgodnih svedoka, od kojih je najnezgodniji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica. Koštunica je ove nedelje, posle debakla sa saveznim zakonom za koji je lično u Vašingtonu garantovao da će biti donesen u Saveznoj skupštini i posle usvajanja Uredbe sumnjive ustavne kakvoće, uredno javnosti prijavio sve koji su ga ometali u nameri da Srbi Srbima sude u Srbiji: prvo Amerikance, a potom i lidere DOS-a, među kojim je bilo lako prepoznati Dušana Mihajlovića, Nebojšu Čovića ("oni koji su sa Miloševićem godinama vršili vlast"), zatim Zorana Đinđića ("i oni koji su sa njime godinama pregovarali oko vlasti")... U ispovesti naciji Koštunica je upropastio nameru dela DOS-a da jedan "gorak i mučan kompromis" narodu predstavlja kao "tobožnju moralnu katarzu u kojoj će Srbi spasiti svoju dušu".
       Sam Koštunica je na momente ostavljao utisak čoveka koji ovom ispovešću pre svega želi da spasi svoju dušu. Kao kandidat DOS-a na izborima u septembru, kategorički je obećao da neće isporučiti Miloševića Hagu, da bi sada obznanio da su on i njegova stranka u DOS-u ostali usamljeni i ustavno nemoćni. Usamljeno se, ili još gore, međutim, s razlogom oseća i "ostatak" od 17 stranaka u DOS-u: taj golemi ostatak barem deset meseci guta knedle, čekajući da Koštunica izvrši operaciju "spoznaje nužnosti". Te stranke u ovome nikad nisu delile Koštuničino mišljenje: da su se kojim slučajem našle na Koštuničinom mestu 5. oktobra, njihovi lideri bi hitro komandovali zauzimanje Dedinja. Masa je tada skandirala "Idemo na Dedinje", a Voja je sa istim ozbiljnim mirom kako razgovara sa DŽordžom Bušom, egzaltiranoj gomili odgovorio: "Ne idemo mi na Dedinje. Mi ostajemo ovde, gde su naše ustanove."
       Nevolja "ostatka DOS-a" je naravno u tome što ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da Koštunica i dalje uživa poverenje naroda, iako je narod u međuvremenu izgubio mnogo od svoje egzaltiranosti. Najveći deo DOS-a je, međutim, oduvek hteo Miloševića ekspresno da smesti, prvo u Centralni zatvor, a zatim i u Hag. Nije se čuditi što im se nestrpljenje jasno čitalo na licima, i što se videlo čak i iz Vašingtona.
      
       Sada i jedna i druga strana jedva susprežu ogorčenje: dok "ostatak DOS-a" veruje da je "stvorio" Koštunicu, dotle se u DSS-u vajkaju: "Mi smo ih sve na vlast doveli." Koštunica je 24. septembra na predsedničkim izborima dobio barem 400 hiljada glasova više od DOS-a na izborima za Skupštinu SRJ. U septembru je sposobnost privlačenja SPS glasova smatrana prednošću: sada se mnogi otvoreno podruguju Koštunici što ga podržavaju socijalisti.
       Što se crnogorskog SNP-a tiče, njegova borba za princip da niko ne može biti izručen, direktno je proizvela ubrzani postupak ekstradicije: da ima priliku, Slobodan Milošević bi Predragu Bulatoviću verovatno kao u vicu rekao: Nemoj me više, majke ti, ti braniti!
       Dobar deo jugoslovenske javnosti, ako ne i svi lideri DOS-a, deli ogorčenje Vojislava Koštunice što, izgleda, samo poraženi čine ratne zločine, dok pobednici proizvode isključivo "kolateralnu štetu". Da bi posle još učtivo zavrtali ruke, pridikujući o potrebi suočavanja sa sopstvenom odgovornošću... No nije fer sve svaljivati na Amerikance: da je u Srbiji počelo makar jedno suđenje za ratne zločine, možda bi se vlast u Beogradu uspešnije oduprla američkom pritisku. Ta vlast mora samu sebe da pita zašto nije smogla snage da ni protiv Slobodana Miloševića ne podigne čestitu optužnicu, kad ga je već strpala u zatvor. Ili je američki pritisak bio izgovor koji para vredi?
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ