Sve sam bio namestio: slane štapiće (“Prima”) i kokice, pićence i cigare, kao i nešto slatko, da ne ustajem bez veze. Pa sam se namestio u 10:00, da ne propustim ni minut. I dok sam sipao piće u čašu i palio cigaru, ono je već bilo gotovo. Deset minuta, ni toliko? Čekaj, koga su to izveli na suđenje - Pticu Trkačicu ili Slobu?
       “Ovimotvaramsuđenjedaliseosećatekrivim... Janepriznajemovajsud... Značineosećatesekrivimimatelištadaizjavite... Ovosuđenjejeopravdanje... Nemateništadaizjeviteajdzdravovidimoseuavgustu! Bip-bip! Pijuuuu (zvuk odlaska sudija iz suda)...”
       Eto, gotovo je. On je tamo, mi smo ovde. On ne može da se vrati, a ni mi ne možemo da odemo po njega. Nemamo vizu, a niti bi nam je dali, kad bismo pod “Svrha odlaska u Holandiju:” u formularu napisali “Da vratimo Slobu!” A i šta me se tiče. Sa tim problemom će više muke imati “pojedini građani” kojima je, čujem, pala na pamet prilično nebulozna ideja da odu u Hag i da ga otmu. Već ih vidim kako stoje u redu ispred holandske ambasade sa čarapama na glavama i heklerima u rukama, sve čekajući da dobiju jednokratne šengenuše. I zamišljam još kako se svađaju sa dežurnim policajcem što je neko ušao preko reda. A policajac ne razume, pošto na čarapama, od velike žurbe da se spase Vođa, nije napravljen otvor na ustima. Kako uopšte dišu, Hag bi ga znao.
       I tako... Zanimljiva slika, taj Haški sud, mora se priznati. Samo mi je malo prazna sudnica. Fali Kanabe. Pa da se Bivši Predsednik, onako kako samo to On ume, lepo nasloni i nalakti. A onda da počne u sudnici da ugošćuje na Kanabetu sve one tipove što su se godinama, na “dušeku meku” i uz “Čivas”, bavili Visokom Politikom, a sa Faktorom Stabilnosti. I tu da se lepo otvore srca, pa polako, iskreno, da vidimo ko je tu kome pomagao i u čemu. A Kanabe ne može da svedoči, pošto suđenje nije namešteno, ali zato nije ni nameštajno.
       No, na žalost, do Kanabetskog ispovedanja izgleda neće doći, jerbo se Priznaje Samo Sud Svoje Partije. Čime smo onda došli do imbecilne situacije u kojoj se ćutanjem okrivljenog u stvari samo dokazuje nevinost onog koji i tuži i sudi. Što će reći da Bivši Predsednik evo već drugu deceniju zaredom ne menja stranu kojoj pomaže svojim postupcima. A ta strana pri tom sigurno nisu ono malo naivnih koji su u utorak trošili maramice pred televizorom. Nisu, ama uopšte.
       A kad smo kod Suda Partije. Tu rečenicu je izrekao Tito, jednom davno. Malo kasnije, posle te rečenice, Tito je otišao u rat i sastavio raspadnutu Jugoslaviju. Onda je bio na čelu Jugoslavije. Zatim je rekao odlučno “NE” stranim silama.
       Milošević je rekao odlučno “NE”. Onda je došao na čelo Jugoslavije. Pa se onda ona raspala, posle čega je on izgubio rat. I na kraju smo došli do rečenice sa Titovog početka.
       Sloba je ustvari Tito, samo pušten unazad?
       E, to je naš problem.
       Sloboostavština: Morbidna je malo situacija, pa mi na pamet padaju sve neke isto tako morbidne situacije. Sede, u jednoj takvoj maštariji, Koštunica, Đinđić, Šešelj i Bane Ivković, za stolom, u crnini. Čekaju advokata sa Testamentom koji je iza sebe ostavio Politički Pokojnik, a u kome piše kako je Politički Pokojnik namerio podeliti svoje dugogodišnje Glasače među Političkim Naslednicima. Advokata nema, te se razgovor spontano zapodenu.
       “Ma, Glasači moraju pripasti meni. Ja imam osećaj za Pravdu” - reče Ožalošćeni Koštunica. “Na kraju krajeva, nisam ja noću otimao Pokojnika i politički ga sahranio!”
       “Nisam ga ja sahranio, sahranio se on sam. A njegovi Glasači moraju pripasti meni, jer JA sam NJima obezbedio novac od koga će živeti!” - obrecnu se Žalosni Đinđić. “Da smo tvoju pravdu čekali, poumirali bi od gladi!”
       “Umrećemo mi i ovako, bez njega koji nas je mudro vodio sve ove godine. Ali on nije politički mrtav! Ja sam u neprekidnoj vezi sa njime, on i dalje živi, samo u meni! NJemu, odnosno, meni dajte njegove Glasače!” - u spiritističkom transu urla Potreseni Ivković.
       “Meni je on davao svoje Glasače dok je bio politički živ, ne vidim zašto se takva pvaksa ne nastavi i sada. Nisam ja najgovi pa da dobijem najmanje. Vi ste najgovi!” - pokazuje zarđalom kašikom od bola Poludeli Šešelj na prva dva sagovornika iz redova Ožalošćene Porodice.
       Tu bi sad, na ovom mestu, trebalo da uđe advokat i kaže šta u testamentu piše. Ali nije red da Vam kažem. Pokvariću Vam zadovoljstvo skorog saznavanja.
       Ako se to uopšte može nazvati zadovoljstvom.
       Pederska posla: Bila je i ta Gej Parada, organizovana u naivnom uverenju da se 5. oktobar odnosio i na nepolitičke promene. Elem, ne mogu da se odlučim da li da napišem da su neki pederi tukli neke budale ili da su neke budale tukle pedere. Do konačne odluke, preneću Vam najbolji komentar o događajima tog dana, a bio je upućen na račun policije:
       “Nema smisla! One pedere su čuvali dvanaest godina, a ove ne mogu ni sat vremena!”