Zašto je savezni premijer Zoran Žižić podneo ostavku i hoće li se vratiti

      Milošević je pao u senku seksualne alternative, otišao je u legendu da se odmori, da bi ipak, prekjuče u Hagu, izišao iz senke, uspravan kakav je uvek bio. Razbijanje gej i lezbijske parade pretilo je da ga, dramatikom i surovošću događaja, potisne iz narodnog sećanja. Siledžijska strast došla je na beogradskim ulicama do punog izražaja, na očekivano ružan način.
       Raspeti između Evrope i sebe, Srbi se moraju samokritički osvrnuti na sebe. Nema evropske integracije bez pedera, tj. neće Srbe primiti u Zajednicu ako ne poštuju pravo na slobodan seksualni izbor i seksualnu raznolikost. Uostalom, iz nastupa navijača, ljutih Srba, skinhedsa i radikala, Frojd i ostali inženjeri ljudske duše mogli bi da izvedu zaključak kako su i te grupe latentni pederi, kao i sve izrazito muške grupe. Oni u ljudima drukčije seksualne orijentacije prepoznaju sopstvene homoseksualne delove i napadaju te delove u sebi tako što neće da ih vide kod sebe, već u drugome. Preziru ih, kao i ostale socijalno nepoželjne osobine; to se u psihoanalizi zove eksternalizacija. Otud homofobija i agresivnost.
       S druge strane, Srbi (i poneki Hrvat) uvek su se pred klasnim neprijateljem držali prkosno. Milošević je, posle 73 godine, ponovio istorijske reči Josipa Broza: ne priznajem ovaj sud! Brozu to nije pomoglo, poslali su ga na dugogodišnju robiju, dok je Milošević, prema sudu svoje partije i Baneta Ivkovića, pokazao čvrstinu i dostojanstvo koje je zbunilo Haški tribunal. Otud ni žrtva Zorana Žižića - ostavka na funkciju predsednika Savezne vlade iz protesta protiv izručenja Slobodana Miloševića - nije bila uzaludna: Milošević se saginjati neće! U Hagu se brani i Žižićev obraz...
       Tako se i desilo da je savezni premijer u ostavci uručio ordenje zlatnim vaterpolistima.
       Miloševiću, pak, nisu dopustili da do kraja kaže šta misli o njima. Imao je koncept: “Ruglo od Tribunala, ruglo od postupka koji se pred njim vodi ima svrhu da pokrije ratne zločine koje je NATO počinio u SRJ. Moji dželati i svetska javnost dobro znaju da nisam u Hagu zbog navodnih zločina koji mi se pripisuju, nego zato što smo zaustavili NATO i što smo celom svetu pokazali da NATO nije svemoguć i da i mala zemlja i narod koji je rešen da brani svoju slobodu mogu da se odbrane od najveće svetske vojne mašinerije.” Milošević je hteo da naglasi da se ponosi onim što je učinio u odbrani svoje zemlje i naroda. “Ta odbrana je bila časna i plemenita, u duhu najbolje tradicije srpskog oružja.”
       Kad je pobedio NATO, zašto Milošević svojom retorikom ne bi pobedio i Haški tribunal!
       Dok je odgovarao zbog placa na Dedinju, pred domaćim sudijama koje priznaje, Milošević se branio čisto pravnim sredstvima, sa advokatima. U Hagu je izabrao JUL-ovsku liniju odbrane, političku odbranu, i otpustio je advokate. Očekuje se da će njegovi budući govori u Hagu imati odjeka u trećem svetu, i kod protivnika globalizacije u čije ljubitelje ni sam ne spadam. Gde je multikulturalnost kod globalizacije?
       Nisu poslušali Žižića, izručili su Miloševića Hagu, i Žižić je abdicirao. Time, veli, nije ugrozio stabilnost savezne države, samo je sačuvao čast.
       Zoran Žižić (1951) još u februaru je govorio da je izručenje nepopularan potez i da nije predviđeno postojećim jugoslovenskim ustavom, mada je dozvoljavao mogućnost drukčijih rešenja: “To ne znači da Federalna vlada neće sarađivati s Međunarodnim sudom, utoliko pre što se priprema modifikacija ustavnih normi.” U vremenskoj iznudici, pak, nije se sačekala modifikacija. A ni Haški tribunal nije, kako je Žižić očekivao, postao više pravna institucija, a manje politička.
       Hag se, doduše, trudi da pokaže kako je odvojen od politike, ali to liči na dokazivanje nekih domaćih lidera da izručenje Slobodana Miloševića nema veze s Donatorskom konferencijom, nego je samo nezgodno palo!
       - Ah, taj Vidovdan i ti popovi! - dodaje dramska spisateljica Biljana Srbljanović.
       Sada se i Karla del Ponte ponaša kao Biljana, trijumfuje...
       Uzgred napominjem: onoga časa kada bi se neko postavio iznad Ustava - kakav je takav je, važeći je dok se ne promeni - taj bi bio uzurpator poput Miloševića koji je vladao usmenim nalozima, mimo ili protiv zakona. Ali ta stvar je završena...
       Iz faze optimizma, sredinom maja, Žižić je pao u pesimizam koji je rezultirao ostavkom. U maju je govorio da je o Zakonu o saradnji s Haškim tribunalom načelno postignuta saglasnost, što obećava brzo rešenje koje će zadovoljiti sve strane.
       - Naša zemlja kao članica međunarodnih institucija treba da sarađuje s Haškim sudom.
       Onda je puklo; neke članice DOS-a zamerile su se Žižićevoj SNP. Na to ukazuje Žižićev drug, predsednik SNP Predrag Bulatović. Kaže Bulatović da će saradnja s delom DOS-a teško ići i preporučuje nove savezne izbore, s tim što ne isključuje mogućnost da novi premijer opet bude iz njegove partije. Neki računaju da bi to ponovo mogao biti Žižić, on sam sumnja u tu mogućnost.
       Zoran Žižić je šarmantan čovek koji neguje svoje ljudske strane. Magistar prava, razume se u Ustav i zakone, zato je i podneo ostavku. Verujući je, ide u crkvu, ali i u kafanu, jer kod Srba i Crnogoraca jedno drugo ne isključuje. Zalaže se za jedinstvenu Jugoslaviju: “Crna Gora ne može da ostane izdvojena od Srbije, zato što bi to značilo njenu političku i ekonomsku izolaciju.” Dozvoljava da se Crnogorci izjasne i drukčije, ali sumnja...
       Hoće li i Žižić otići u legendu, ili će se vratiti i kad će se vratiti, odlučiće Predrag Bulatović.
       Nesumnjiva je uloga ličnosti u istoriji.