NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Vatikan i prekrštavanje

Džon Kornvel: Hitlerov Papa(3)

       BISKUPI: Mnogo se govorilo u posleratnom periodu o ličnoj svetosti nadbiskupa Stepinca, hrvatskog katoličkog primasa i njegovim protestima protiv progona i masakara. Ipak, čak i kad bi se poverovalo u njegovu nevinost u pogledu oprosta ubilačke rasne mržnje, jasno je da su on i episkopat odobrili da se nepoštovanje verske slobode izjednači sa saučesništvom u nasilju. Stepinac je napisao dugačko pismo Paveliću u kome je govorio o nasilnom pokrštavanju i pokoljima, a koje je 1946. pisac Hubert Batler preveo iz prepisa u Zagrebu. Tu se navodi mišljenje njegove braće biskupa, sva sa odobravanjem, zajedno sa pismom katoličkog biskupa Mostara, dr Mišića, kojim se izražava istorijska želja da Hrvatski episkopat odobri masovno preobraćanje u katoličanstvo.
       Biskup počinje izjavom da “nikada nismo imali tako povoljnu priliku kao sada da pomognemo Hrvatskoj da spase bezbrojne duše”. On oduševljeno piše o masovnom pokrštavanju. A zatim kaže da odbacuje “uska shvatanja” vlasti koja hvata čak i preobraćenike i “lovi ih kao robove”. On nabraja poznate masakre majki, devojaka i dece ispod osam godina, koji su dovedeni na brdo i “živi bačeni... u duboke provalije”. Onda daje zapanjujuću izjavu: “U parohiji Klepca, sedam stotina šizmatika iz susednih sela bilo je zaklano. Potprefekt Mostara g. Bajić, musliman, javno je izjavio (kao državni činovnik trebalo je da ćuti) da je samo u LJubinju sedam stotina šizmatika bačeno u jednu jamu.”
       Pismo otkriva moralnu poremećenost prisutnu u ponašanju biskupa, koji su iskoristili poraz Jugoslavije od nacista da povećaju svoju moć i da prošire katoličanstvo na Balkanu. Jedan biskup za drugim, odobravaju pokrštavanje, dok priznaju da nema smisla da se čitavi tovari šizmatika bacaju u provalije. Nesposobnost biskupa da se odvoje od režima, da ga osude, da ekskomuniciraju Pavelića i njegove pajtaše, bila je posledica njihove neodlučnosti da propuste mogućnost koju su dobili zahvaljujući “povoljnoj prilici” da izgrade katoličku tvrđavu moći na Balkanu. Isto oklevanje da se zanemare mogućnosti za ostvarenje katoličke premoći na Istoku, delili su Vatikan i Pačeli. Zaista, to je bilo isto oklevanje da se izgubi jedinstvena mogućnost “evangelistizacije” koja je navela Pačelija 1913-1914, da izvrši pritisak da se potpiše Srpski konkordat u nadi da će time stvoriti uporište latinske crkve u Istočnom hrišćanstvu, bez obzira na moguće posledice i opasnosti.
      
       PAPA JE ZNAO: Pačeli je bio bolje obavešten o situaciji u Hrvatskoj nego o bilo kom drugom području u Evropi, van Italije, tokom Drugog svetskog rata. NJegov apostolski legat Markone, putovao je između Zagreba i Rima kako je hteo, i vojni avioni su mu stavljeni na raspolaganje da putuje u novu Hrvatsku. U međuvremenu, biskupi, od kojih su neki sedeli u hrvatskom saboru, slobodno su opštili sa Vatikanom i mogli su da vrše svoje redovne ad limina posete papi u Rimu. Za vreme tih poseta, pontifeks i odgovarajući članovi Kurije mogli su da se raspitaju o okolnostima u Hrvatskoj, što su oni zasigurno i činili.
       Pačeli je imao i druge privatne načine da se obavesti, među kojima su bile dnevne radio emisije Bi-Bi-Sija. U toku rata, njih je brižljivo pratio i prevodio za papu ambasador Ozborn. Bi-Bi-Si je često slao izveštaje o situaciji u Hrvatskoj, od kojih je tipičan bio onaj od 16. februara 1941: “Najgori zločini se vrše u blizini zagrebačkog nadbiskupa. Krv braće teče kao reka. Pravoslavci se silom pokrštavaju u katoličanstvo i mi ne čujemo glas nadbiskupa koji izražava protest. Umesto toga, izveštava se o njegovom učešću u nacističkim i fašističkim paradama.”
       Bujica uputstava hrvatskim biskupima od Kongregacije za Istočne crkve koja brine posebno za katolike istočnog obreda u tom regionu, ukazuje da je Vatikan znao za prisilna pokrštavanja od jula 1941. Dokumenti upućuju na insistiranje Vatikana da budući preobraćenici u katoličanstvo treba da budu odbijeni, ako traže pokrštenje iz pogrešnih razloga. Pogrešni razlozi bili su (dokumenti to podrazumevaju, iako se to ne kaže otvoreno) teror i izbegavanje smrti.
       Četrnaestog avgusta, predsednik Jevrejske zajednice Alatrija, pisao je kardinalu Maljoneu, moleći ga u ime hiljada hrvatskih Jevreja, “stanovnika Zagreba i drugih centara u Hrvatskoj koji su bez razloga uhapšeni, lišeni svoga vlasništva i deportovani”. Nastavio je da opisuje kako je šest hiljada Jevreja bačeno na pusto brdovito ostrvo, bez zaštite od nevremena, bez hrane i vode. Svi pokušaji da im se pomogne bili su “zabranjeni od strane hrvatskih vlasti”. U pismu se moli za intervenciju Svete stolice kod italijanske i hrvatske vlade. Nije zabeležen odgovor ili akcija od Svete stolice.
       Tridesetog avgusta 1941. papski nuncije u Italiji, monsinjor Frančesko Borgonđini Duka, pisao je Maljoneu o neobičnom razgovoru koji je vodio sa hrvatskim kulturnim atašeom u Kvirinalu i sa dva hrvatska franjevca. Oni su govorili o oko 100 000 pravoslavaca pokrštenih u katoličanstvo, i nuncije ih je zapitao o protestima za koje je čuo zbog “progona koje katolici čine pravoslavnima”. Ataše, “uz mnogo klimanja glavom od strane sveštenika”, pokušao je da razuveri nuncija u te priče, naglašavajući da “kako papa stalno govori sveštenicima i vernicima, katolici treba da slede učenje našeg Gospoda i da šire veru sredstvima ubeđivanja, a ne nasiljem”.
       Sledećeg meseca, Pavelićev specijalni ambasador, otac Kerubin Šegvić, došao je u Rim da vidi šta se govorilo o režimu, kako bi predupredio nepovoljne “glasine”. U svojim odbranaškim memoarima, on se žalio na “nagoveštaje kleveta” koje se čuju u Rimu o Hrvatskoj, i tvrdio da “je sve iskrivljeno ili izmišljeno. Napravili su od nas gomilu varvara i kanibala.” Govorio je sa Đovanijem Montinijem (budućim Pavlom VI), koji je “tražio potpuno obaveštenje o događajima u Hrvatskoj. Ja sam sve podrobno ispričao. Slušao je sa velikim zanimanjem i pažnjom. Klevete su stigle do Vatikana i moraju se ubedljivo opovrgnuti”. Tako su zločini ili “klevete” bili opštepoznati u Rimu u leto 1941, a Sveta stolica je imala kanale kroz koje je Pačeli mogao da proveri i utiče na događaje.
      
       KRICI BEZ ODJEKA: Apostolski delegat, Ramiro Markone, koga je Pačeli izabrao da bude njegov lični predstavnik u Hrvatskoj, bio je amater koji kao da je kroz čitavu ovu krvavu epohu prošao poput mesečara. Šezdesetogodišnji benediktinac nije imao diplomatsko iskustvo i proveo je veći deo svog zrelog života predajući filozofiju na Univerzitetu San Anselmo u Rimu. NJegov ambijent je bio samostan i učionica. Vreme u Hrvatskoj uglavnom je proveo učestvujući u ceremonijama, na ručkovima, javnim paradama, slikajući se pored Pavelića. Jasno je bilo da je bio izabran da smiruje i ohrabruje.
       Markonijeve diplomatske kolege sa hrvatske strane bili su Nikola Rušinović, doktor medicine, koji je radio u rimskoj bolnicii čovek koji je trebalo da ga zameni, papski komornik u Vatikanu, princ Ervin Lobković (češkog porekla). Ovi aranžmani bili su polutajni pošto je Sveta stolica još uvek zvanično održavala diplomatske veze sa kraljevskom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu. Marta 1942, uprkos obilju dokaza koji su ukazivali na masovna ubistva, Sveta stolica je ipak polako uspostavljala službene odnose preko hrvatskih predstavnika. Montini je rekao Rušinoviću: “Preporučite blagost vašoj vladi i vladinim krugovima i naši odnosi će se sami urediti. Ako se ponašate ispravno, naši odnosi će se sami uobličiti.” Dvadeset i drugog oktobra 1942. Pačeli je primio princa Lobkovića u audijenciju. Prema prinčevim rečima, Pačeli “na svoj uobičajeni, dobroćudni način”, rekao je “da se nada da će me uskoro primiti u drugom svojstvu”.
       U međuvremenu, krik za pomoć u ime progonjenih Jevreja u Hrvatskoj, poslao je u Svetu stolicu, Svetski jevrejski kongres i Švajcarsku jevrejsku zajednicu, preko monsinjora Filipa Bernardinija, apostolskog nuncija u Bernu. U povećem edmemoaru, od 17. marta 1942, manje od dva meseca posle Konferencije u Vanzeu na kojoj je skicirano Konačno rešenje, predstavnici pomenutih agencija dokumentovali su progone Jevreja u Nemačkoj, Francuskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Organizacije su se posebno brinule da papa iskoristi svoj uticaj u poslednje tri zemlje, koje su bile vezane snažnim diplomatskim i crkvenim vezama sa Svetom stolicom - u Slovačkoj, na primer, u to vreme predsednik je bio katolički sveštenik. U delu koji se tiče Hrvatske, kaže se sledeće: “Nekoliko hiljada porodica bilo je ili deportovano na pusto ostrvo u Dalmaciji ili zatvoreno u koncentracionim logorima... svi muškarci Jevreji poslati su u radne logore gde im je dodeljeno da isušuju močvare ili da rade najprljavije poslove, gde su umirali u ogromnom broju... U isto vreme, njihove žene i deca, slati su u drugi logor, gde su takođe, trpeli velike patnje.”
       Edmemoar, čiji se rukopis čuva u Cionističkim arhivima u Jerusalimu, objavio je Saul Fridlender u svojoj zbirci dokumenata o Pačeliju i Trećem rajhu. U oktobru 1998, Gerhard Rigner, preživeli potpisnik memoranduma, otkrio je u svojim objavljenim memoarima, Ne jamais d›sesp›rer, da je Vatikan isključio ovaj dokument iz jedanaest tomova objavljene ratne građe - ukazujući da više od pola veka posle rata, Vatikan još uvek neće da prizna šta je znao o hrvatskim zločinima u ranoj fazi Konačnog rešenja, i kada je to saznao.
      
       SVETI OTAC ĆE POMOĆI: Tri šefa u Državnom sekretarijatu Vatikana - Maljone, Montini i Tardini - ukazivali su neprestano da su svesni protesta i molbi za pomoć, ali njihovi razgovori sa Rušinovićem i Lobkovićem uvek su se svodili, kako je zapazio Falkoni iz dostupne dokumentacije, na nepromenljivi obrazac “simuliranog napada, strpljivog slušanja, velikodušnog popuštanja”. Na isti način, tajni hrvatski diplomati u Vatikanu bili su više nego zadovoljni načinom na koji su vođena ova unakrsna ispitivanja: “Sve sam sredio”, pisao je Rušinović posle jednog takvog sastanka sa Montinijem, “otkrivši neprijateljsku propagandu u istinskom svetlu. Što se tiče koncentracionih logora, rekao sam da bi bilo bolje da o tome dobije obaveštenja od Apostolske delegacije iz Zagreba... Strani novinari su pozvani da posete koncentracione logore... i kada su ih videli, izjavili su da se u logorima sasvim dobro može stanovati i da zadovoljavaju higijenske potrebe.” Na kraju razgovora, kada je Rušinović kazao da sada ima pet miliona katolika u zemlji, Montini je rekao: “Sveti otac će vam pomoći, budite u to uvereni.”
       Vatikansko poznavanje pravog stanja stvari u Hrvatskoj početkom 1942, može se čak nazreti iz razgovora koji je Rušinović vodio sa francuskim kardinalom Eženom Tiseranom, slavističkim stručnjakom, a sada bliskim poverenikom Pačelijevim, uprkos njegovoj ranijoj rezervi po pitanju izbora u konklavi. “Znam pouzdano”, rekao je Tiseran hrvatskom predstavniku 6. marta 1942, “da sami franjevci, kao na primer otac Šimić iz Knina, učestvuju u napadima na pravoslavni narod kako bi uništili Pravoslavnu crkvu. Na isti način uništili ste Pravoslavnu crkvu u Banjaluci. Znam sigurno da su se Franjevci u Bosni i Hercegovini užasno ponašali, i to me boli. Takva dela ne bi smeli da čine obrazovani, kulturni, civilizovani ljudi, a kamoli sveštenici”. Tokom sledećeg susreta, 27. maja, Tiseran je rekao Rušinoviću da je, prema nemačkim procenama, “350 000 Srba nestalo”, i da “u samo jednom logoru ima 20 000 Srba”.
       Međutim, što se tiče Pačelija on je i dalje bio raspoložen prema vođama i predstavnicima Pavelićevog režima. Značajan je spisak njegovih audijencija, osim onih već pomenutih. Jula 1941, primio je sto članova hrvatskih policijskih snaga predvođenih šefom zagrebačke policije. Šestog februara 1942, primio je jednu grupu ustaške mladeži koja je bila u poseti Rimu. Pozdravio je jednu drugu grupu predstavnika ustaške mladeži u decembru iste godine.
       I tako 1943, razgovarajući sa Lobkovićem, Pačeli je “izrazio svoje zadovoljstvo zbog ličnog pisma koje je primio od našeg Poglavnika (Pavelića)”. Kasnije, tokom razgovora, Pačeli je rekao da je “razočaran da, uprkos svemu, niko ne želi da prizna ko je pravi i glavni neprijatelj Evrope; istinski, zajednički vojni, krstaški pohod protiv boljševizma još nije započeo”.
       Ali, nije li Hitler započeo upravo takav krstaški pohod u leto 1941? Kroz Pačelijeve okolišne zaključke o komunizmu, nacizmu, Hrvatskoj i katoličkoj evangelizaciji Istoka počinjemo da razumevamo - iako ne i da opraštamo - njegovo ćutanje o hrvatskim masakrima.
      
       PRAVOSLAVLJE I KOMUNISTIČKA OPASNOST 1941-1945: Kada je Hitler započeo operaciju Barbarosa, šifrovano ime za invaziju na SSSR, 22. juna 1941. Pačeli se suočio sa složenim nizom nada i strahovanja. Jer iako je njegov “jedini, stvarni i glavni neprijatelj Evrope” morao da pretrpi poraz tokom leta te godine, nije se moglo pretpostaviti gde će se taj rat neminovno proširiti. Sa mogućnošću da Sovjetski Savez postane saveznik Britanije, pa vremenom i Sjedinjenih Država, pontifeks se suočio sa situacijom da prećutno podrži komunizam u ratu. A šta ako se Hitler spotakne i pretrpi poraz? Tada će Crvena armija doći na zapad, najavljujući novo mračno doba progona i razaranja hrišćanstva.
       Ali šta, ako Hitler pobedi i postane gospodar Evrope; da li je Pačeli bio potpuo ubeđen da su između ova dva totalitarna zla nacisti bili bolji? Neki članovi Kurije, kao što je bio Tiseran, uvek su verovali da je nacizam veća opasnost. Pačeli je, kako se veruje, prihvatio to isto mišljenje već početkom 1942. “Da”, rekao je jezuiti koji ga je posetio, “komunistička opasnost postoji, ali u ovom trenutku nacistička opasnost je ozbiljnija. Oni žele da unište Crkvu i da je zgaze kao žabu.”
       Međutim, postojale su i druge alternative u složenoj mešavini mogućnosti, uključujući tu i priliku za katoličku evangelizaciju tragom neumoljive sile Vermahta, dok je napredovao ka Moskvi. To je pružalo izglede da se okonča stari sukob između rimskog katoličanstva i istočnog pravoslavlja. Kakva duhovna moć bi mogla da se javi iz takvog novog, ujedinjenog hrišćanstva, kad se totalitarni divovi iscrpu u ratu?
       Pre svega, izgledalo je kao da Vermaht pomaže u procesu evangelizacije. Kad je Ukrajina “oslobođena” juna 1941, nemačke filmske novosti i štampana propaganda su se usmerili na oživljavanje verske slobode na Istoku. Crkve koje su se koristile kao ateistički muzeji, magacini i klupske prostorije, ponovo su počele da se koriste u verske svrhe i bilo je dokaza o široko rasprostranjenoj verskoj obnovi u predvečerje sovjetskog poraza.
       Franc fon Papen, bivši katolički vicekancelar, razmišljao je o mogućnostima za katoličanstvo u novoosvojenim oblastima. U tom smislu, nedugo posle invazije, on je poslao Fireru memorandum. Sredinom jula, Hitlerov odgovor nije ostavio ni trunku sumnje o neizvodljivosti takvog plana. “Ideja ‘Starog DŽokeja’ o misionarskim aktivnostima ne dolazi uopšte u obzir?, navode se Hitlerove reči. “Kada bi se to uopšte uradilo, onda bi trebalo dozvoliti svim hrišćanskim veroispovestima da uđu u Rusiju, kako bi pobili jedni druge svojim raspećima.”
      
       EVANGELIZACIJA ISTOKA: Hitlerovi planovi bili su drugačiji. Upravo u to vreme, sredinom jula 1941, on je izjavio: “Hrišćanstvo je najteži udarac koji je ikada zadat čovečanstvu. Boljševizam je kopile hrišćanstva; oboje su čudovišni izdanak Jevreja.” Već je kovao zaveru kako da uništi različite Crkve. “Rat će se završiti”, izjavio je u decembru, “a meni kao poslednji zadatak ostaje da rešim pitanje Crkve. Tek tada će nemački narod biti potpuno bezbedan... U svojoj mladosti imao sam viziju: dinamit! Danas vidim da je ne mogu prelomiti preko kolena. Ona se mora odseći kao gangrenozni ud.”
       Otuda je propaganda verski prijateljski nastrojenih nemačkih osvajača brzo iščezla, dok je sam Hitler odlučno odbacio ideju katoličkog prozelitizma na Istok. Novembra 1941, Hitler je izdao naredbu preko Martina Bormana da do “daljeg ništa ne sme da se objavi o verskoj situaciji u Sovjetskom Savezu”.
       Paspen nikada u životu neće priznati da je njegovo početno oduševljenje za ponovnu evangelizaciju Sovjetskog Saveza bilo inspirisano iz Vatikana. Pa ipak, odeljenje za misionarski rad na Istoku - Kongregacija za Istočne crkve, pod kardinalom Eženom Tiseranom - postojala je pri Vatikanu. Tiseran je došao iz Lorene u Francuskoj, i smatrali su ga osobenjakom u Kuriji zbog njegove nezavisnosti i otvorenosti. Karlo Falkoni ga je opisao kao “Princa Crkve, ali sa profanim i svetovnim rasuđivanjem, za koga je politika gotovo sve i za koga se svet deli na saveznike i neprijatelje. Sveštenik se retko javlja u politici, ali kad se pojavi njegove reči gore kao užareni čelik.” Upravo je Tiseran bio taj koji je u privatnom pismu kardinalu Emanuelu Siaru u Parizu, maja 1940. izjavio: “Bojim se da će istorija prigovoriti Svetoj stolici što je njena politika bila da sebično koristi pogodnosti i ništa drugo.”
      
       TISERANOV PLAN: Tiseranove aktivnosti u oblasti evangelizacije na istoku počele su da se spominju u diskusijama nacista već jula 1940. Alfred Rozenberg, antikatolički šef novog Ostministerium-a ili Ministarstva za Istok, odmah je zabranio ulazak misionara u “oslobođene” oblasti na istoku. A Rajnhard Hajdrih, šef Glavne službe bezbednosti Rajha (Reichssicherheitshauptamt-RSHA), posvetio je posebnu pažnju osujećenju namera i ciljeva Vatikana. U memorandumu, pod naslovom Nove taktike u delovanju Vatikana u Rusiji, datiranom na 2. jul 1941, Hajdrih je saopštio ministru inostranih poslova da je Vatikan uobličio novi plan, koji je nazvao “Tiseranov plan”. S obzirom da je Nemačka bila u ratu sa Sovjetskim Savezom, nastavio je, Sveta stolica je odlučila da koncentriše čitavu svoju vatikansko-rusku politiku na Slovačku i Hrvatsku. Prema Hajdrihu, ideja je bila da se vrbuju prekobrojni kapelani, koji će se popuniti iz redova španskih i italijanskih sveštenika, da prate jedinice koje se bore na Istočnom frontu. Ovi tajni sveštenici trebalo je da budu angažovani u sakupljanju obaveštenja, tražeći prilike da uspostave katoličanstvo na tragu nemačkog napredovanja. Hajdrih je zaključio: “Neophodno je sprečiti da katoličanstvo stvarno profitira od rata u novoj situaciji koja se razvija u ruskom području osvojenom nemačkom krvlju.”
       Hitler se zabrinuo zbog širenja političkog verskog katoličanstva u novom Lebensraumu (životnom prostoru) Rajha, zbog čega je 6. avgusta i 6. oktobra, izdao dva naređenja kojim su se zabranjivale sve aktivnosti Crkve u interesu lokalnog stanovništva. Naređenje od 4. septembra tražilo je od komandanata da obaveste visoku vojnu komandu o “pojavi bilo kakvog znaka aktivnosti Vatikana u Rusiji”.
       Hajdrihovo obaveštenje bilo je samo donekle tačno, ali Pačelijeva “istočna politika” bila je složenija nego što je nacističko razumevanje tzv. Tiseranovog plana dopuštalo. Stvarno je postojao dugoročan plan za uvođenje katoličanstva u Sovjetski Savez, ali ne kardinala Tiserana već Pija XI, sa znatnim učešćem Pačelija u tome. Vatikan je naučio lekciju početkom dvadesetih, posle nameštenih suđenja katoličkim vođama u Moskvi 1923, da je nemoguće napraviti dogovor sa boljševicima. Kad je bio nuncije u Berlinu, Pačeli je pokušao pregovore sa sovjetskim diplomatama, ali od toga nije bilo ništa. (Kao što smo ranije videli, on je imao duboko neprijateljski stav prema sovjetskom komunizmu, ili boljševizmu kada se 1919, našao i suočio sa “Crvenom terorom” u minhenskoj nuncijaturi. NJegov stav postao je još ogorčeniji i nepomirljiviji u potonjim godinama dok je posmatrao progon katolika u “Crvenom trouglu” Rusije, Meksika i Španije.)
       Godine 1925, većina biskupa latinskog obreda u Sovjetskoj Rusiji bilo je proterano, zatvoreno ili pogubljeno.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Euđenio Pačeli, inače Papa Pije XII (1939-1958), odigrao je veliku rolu u veku koji se upravo završio. Ne samo što je bio prvi nepogrešivi u Rimokatoličkoj crkvi gotovo dve decenije u izuzetno važnom periodu, nego su njegovi tragovi primetni još s početka veka.
       U početku, to je bila jedna izuzetna karijera, a posle (i pre nego što je postao papa) pretvorila se u istorijsku ulogu u važnim vremenima, za koju se može reći i da je kontroverzna. Brojne analize uloge Euđenija Pačelija (pa i ova knjiga DŽona Kornvela “Hitlerov papa - tajna istorija Pija XII”, Službeni list, Beograd, 2000. - prevod dr Jasna Janićijević sa originala Hitler’s Pope, Penguin Booke Ltd, 1999) pokazuju da je on svojim potezima bio od velike koristi Adolfu Hitleru pa i Musoliniju, ali i da je - što je nedavno otkriveno - učestvovao u pokušaju atentata na Hitlera 1941; nije javno osudio antisemitizam fašista, a poznato je i da je zazirao od Jevreja, ali je doživljavao i da mu se Jevreji zahvaljuju na pomoći; jedan je od glavnih arhitekata crkveno-novovekovne organizacije i nove uloge pape; u toku je proces beatifikacije (koja istina može trajati i vekovima) - a šta je put da grešni čovek završi među svecima.
       NIN-ov feljton će, uglavnom, pokriti događanja u vezi sa konkordatom sa Srbijom baš uoči Prvog svetskog rata i Pijovo otvoreno podržavanje Pavelića i ustaške države pred Drugi svetski rat kao i u vezi sa prebacivanjem tih ljudi posle rata za Južnu Ameriku. Nije nevažno reći da se u ovoj knjizi pojavljuju činjenice iz arhiva koje dosad nisu bile dostupne javnosti.
      
       Feljton je priredio
       SLOBODAN RELJIĆ.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu