Šta bi bila civilizovana kazna za mučenje i ubistvo dvogodišnjeg deteta u zemlji bez smrtne kazne? Kuća o državnom trošku i bankovni račun o kojem se stara britanski houm ofis svakako nisu na spisku mogućih konsekvenci?

      U najbizarnijem ubistvu u novijoj britanskoj istoriji dvoje zločinaca i žrtva, zajedno, nisu imali više od 22 godine, a epilog tragedije je potpuno novi život za dvojicu ubica, sa pomenutim poklonima od kraljice, sve o trošku poreskih obveznika. Javnost razdražena do besnila surovošću sa kojom je izvršeno ubistvo ostala je slepa za činjenicu da su ubice u vreme zločina, ipak bila samo deca. Poslednjih osam godina, koliko se Robert Tompson i DŽon Venebls nalaze na “bezbednoj lokaciji na severu Engleske”, britanski mediji potpiruju linč, manje ili više otvoreno, što je kulminiralo nedavnim štampanjem skorašnje fotografije jednog od pomilovanih, uprkos strogoj sudskoj zabrani. Do sada je napadnuto troje tinejdžera zbog navodne sličnosti sa jednim od ubica, a majka jednog od oslobođenih osamnaestogodišnjaka, i sama žrtva osvetničkih napada na ulici, predviđa svom sinu još nekoliko nedelja života, ukoliko ne ode u inostranstvo.
      
       Mali mamini
       Puštanje dvojice osuđenih ubica, posle samo osam godina, na uslovnu slobodu u Engleskoj je izazvalo pravu oluju negodovanja zbog preblage kazne i multimilionskog zatvorskog računa. Majka ubijenog DŽejmsa Buldžera izjavila je posle objavljivanja odluke nezavisnog Odbora za uslovnu kaznu da je britanski pravosudni sistem potpuno ismejan i poručila ubicama da se ne nadaju da će izbeći zasluženu kaznu. Na dan ubistva, ne tako davne, 1993. godine oba zlikovca i žrtva, zajedno, imali su samo 22 godine, a nesrećni dvogodišnjak je prvo otet, zatim mu je sipana boja u oči i nos, a potom kamenovan, pretučen metalnom šipkom i na kraju ostavljen na šinama dolazećeg voza koji ga je usmrtio posle više od dva sata maltretiranja. Iako su Venebls i Tompson tada imali manje od 10 godina, način na koji je ubistvo izvršeno i isplanirano ukazuje da umešani, ipak, nisu “sasvim obična” deca. “Iskoristili su sekund nepažnje dok je majka nesrećnog deteta plaćala račun u lokalnom šoping centru u Mersisajdu, pored Liverpula. Jedan od ubica je zakotrljao nekoliko konzervi boje, koje su privukle pažnju Denize Ferguson, dok je drugi za ruku izveo njenog sina DŽejmsa Buldžera u smrt”, kratko je opisano na suđenju, delimično zatvorenom za javnost. Kasniji psihijatrijski izveštaji o dvojici ubica govore o mladim osobama, međusobno patološki zavisnim, sa poteškoćama u učenju i ponašanju, žrtvama domaćeg nasilja od strane starije braće. Albert Kirbi, penzionisani policajac koji je vodio slučaj 1993. rekao je da pojedinačno nijedan dečak nije bio u stanju za tako nešto, dok su zajedno bili hladnokrvne ubice, povlačeći paralelu sa doktorom DŽekilom i misterom Hajdom. Kada je 1993. pročitana presuda desetogodišnji Venebls briznuo je u histeričan plač, ponavljajući “recite njegovoj mami da mi je žao”.
       Psihološka terapija za oba mladića trajala je intenzivno svih osam godina zatočeništva, tokom kojih su se sreli svega nekoliko puta, i to u sudnici. Po ceni od tri hiljade funti nedeljno, mladići su iznova i iznova rekonstruisali zločin “igrajući” razne uloge i proživljavajući razna osećanja. Jedna od najbitnijih “odigranih” uloga bila je - majke otetog deteta, sa detaljima uspaničenog traganja po šoping centru, zatim razgovora sa policijom i na kraju slušanje svih detalja dvoiposatnog umorstva. Tim psihologa objasnio je ideju da se osuđeniku aktivira griža savesti tako što će “proživeti” posledice svojih dela na žrtve. Tompsonov advokat Dominik Lojd izjavio je da je njegov klijent sada ozbiljan mladić, koji duboko žali zbog onoga što je uradio. Obojica su u zatvoru završili škole, do nivoa fakulteta, sa ličnim tutorima, a kako je objavljeno, živeli su u luksuznim bungalovima opremljenim kompjuterima, muzičkim i TV uređajima, ali pod neprestanom kontrolom policije i psihologa.
      
       Nevidljive rešetke
       DŽon Venebls i Robert Tompson pušteni su na uslovnu slobodu, ograničenu ugovorom sa ministarstvom pravde, potpisanom u sudu. Novi ministar pravde Dejvid Blenket nastavio je žestoku odbranu odluke sudije koju je započeo njegov prethodnik, u kojoj protiv sebe ima osam od deset ljudi na ulici. Ugovor koji predstavlja nevidljive rešetke za dvojicu odnedavno punoletnih i rehabilitovanih ubica, predviđa da se njih dvojica nikada i ni pod kakvim okolnostima ne sretnu, da ne smeju da budu u vezi jedan sa drugim, sa porodicom žrtve, kao ni da posete rodni Mersisajd bez pismene dozvole Odbora za uslovno. Ugovor, ili dozvola za život, u bukvalnom prevodu obavezuje potpisnike do kraja života. Do smrti, kad god nastupi, obojica će biti u stalnom strahu da neko ne otkrije njihov identitet i pod stalnim budnim okom policije. Na sebi će stalno imati satelitski praćene čipove, a zaduženi za to znaće u svakom trenutku gde se nalaze oslobođeni kriminalci, koji će biti vraćeni ukoliko njihovo ponašanje počne da predstavlja pretnju po bilo koga. “Oni se nisu izvukli olako, živeće u razložnom strahu do kraja života. U interesu pravde nije progon bivših osuđenika, kada ih je Odbor za uslovnu kaznu jednom oslobodio. Jasno nam je da je za porodicu žrtve prerano, ali što ranije počne rehabilitacija više ima mogućnosti za uspeh”, rekao je Dejvid Blanket u svom prvom obraćanju parlamentu u ulozi ministra pravde.
       Ovo ubistvo ukazalo je na povećanu opasnost od dečjeg kriminala i njegovo podizanje na novi, dotad neslućeni nivo, a uzroci zločina su neprestani predmet istraživanja. Kao moguć okidač ovakvog ponašanja pominjani su horor filmovi, loše materijalno stanje u porodici i nerazumevanje okoline za posebne potrebe dečaka, što i dalje ispituje tim stručnjaka. Kako je još prošle jeseni najavljeno da će biti pušteni na slobodu tako su počeli da stižu izveštaji o zatvorskim danima dvojice osuđenika.
      
       Strah od smrti
       U jednom od njih se tvrdi da je Venebls pokušao da ubije drugog štićenika zato što ga je ovaj nazvao čedomorcem, a lokalni tabloidi objavili su prepisku Tompsona sa bivšim zatočenikom koja nagoveštava njegove nasilne sklonosti. Navodi izveštaja i pisma kasnije su odbačeni kao nepouzdani i subjektivni.
       Paradoks ovog slučaja je namera i težnja britanskog pravosuđa da ne kažnjava kriminalce, već da pokuša da ih promeni. Sa jedne strane slučaj je trijumf humanosti i praštanja nad bestijalnim zločinom, ali dvosatna agonija umorenog deteta postavlja pitanje da li je uopšte trebalo praštati, pa makar i desetogodišnjacima? Ogromna većina smatra da nije, i spremna je da uzme zakon u svoje ruke. Najveće pitanje ostaje, da li su male zveri uspele da obmanu armiju psihologa koja ih je “popravljala” godinama? Izveštaj tima psihologa iz 1995. godine kaže da su obojica prošli sve uobičajene faze: poricanje, otpor, priznanje i žaljenje koje ostaje zauvek.
       “Ubice mog sina su imale bolje uslove za školovanje od moje dece, a sada imaju policijsku zaštitu. I mojoj kćeri treba policijska zaštita kad ide u školu, ja se plašim, ali žrtva uvek ostaje zaboravljena” izjavila je ogorčena Deniza Ferguson. NJen muž Ralf je odmah posle presude poručio da će čekati dok ubice ne izađu, u čemu neće biti usamljen. Prema jednoj anketi na uzorku od 14 hiljada ljudi 82 odsto je protiv oslobađajuće presude, čak 96 odsto smatra da će oslobođenici živeti u konstantnom strahu do kraja života, a 46 odsto ispitanih očekuje da će ubice biti pronađene, te da je plan vlade da im se da novi identitet čisto bacanje novca od poreza. Nekoliko dana pošto su večernje novine iz Mančestera objavile nejasnu fotografiju Veneblsa u šetnji sa policajcem u civilu, zabeleženo je tri napada na bivše osuđenike koji podsećaju na osobu sa fotografije. Ministar Blanket je izrekao oštru kritiku i najavio moguću tužbu protiv lista za ometanje pravde, što bi značilo novčanu kaznu za list i zatvorsku za urednika. Poruka slepog ministra je bila jasna, mediji su podvijenog repa ostali na dozvoljenoj liniji, a pozivi na linč su se malo utišali, mada se i dalje daje previše prostora osvetničkim komentarima raznih ljudi i organizacija.
       O sudbini oslobođenih, pouzdano se zna samo da će se utopiti u londonska predgrađa, kao i to da je njihova debljina posledica jedenja iz dosade. Nijedan kladioničar nije objavio kvote na to hoće li uspeti osveta Ralfa Fergusona, mada se klađenje na ovaj lov uveliko odvija po londonskim pabovima.
      
       MARKO APOSTOLOVIĆ