Ekstradiciju bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu pozdravile su sve državne institucije i političke stranke, ali je u Zagrebu i Hrvatskoj upadljivo izostalo “spontano oduševljenje građana” kojim je, pre nekoliko godina, dočekano bombardovanje Beograda

      Izručenje Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu u Hrvatskoj bilo je top-tema tek jedan jedini dan. Novinari i urednici koji toga dana nisu imali pripremljene tekstove o usponu i padu bivšeg predsednika Jugoslavije, uglavnom su propustili priliku da “beogradski presedan” ugrade u svoje žurnalističke biografije. Jedan od prvih signala koji je najavljivao mogućnost Miloševićevog izručenja bio je telefon u Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske na zagrebačkom Zrinjevcu. “U posljednja 24 sata napravili smo veliki posao, veći no što je možda napravljen u nekoliko zadnjih godina”, rekao je za NIN šef hrvatske diplomatije Tonino Picula pozivajući se na svoje učestale kontakte sa ministrom inostranih poslova Jugoslavije, Goranom Svilanovićem. Svilanovićevo iznenadno otkazivanje već dogovorene posete Zagrebu nimalo nije uticalo na dobro raspoloženje i izraziti optimizam domaćina. “Radilo se o politički nezgodnom ‘tajmingu’, ali mi smo na to i računali”, objasnio je ministar Picula. Hrvatska diplomatija prva je pozdravila izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, uz nadu da je to i početak kraja “monstruozne politike i etničkih ratova na Balkanu”.
      
       Bez kolektivne krivice
       Pa ipak, tog četvrtka naveče u Zagrebu i ostalim gradovima Hrvatske nije bilo očekivanog “spontanog oduševljenja” građana kakvim je, recimo, pre nekoliko godina dočekano bombardovanje Jugoslavije. Miloševiću su, doduše, požurili da prikače po koju zgodnu političku etiketu svi koji na domaćoj javnoj sceni imalo drže do sebe. Prvi se oglasio nekadašnji šef kabineta pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i direktni učesnik njegovih pregovora sa Miloševićem u Karađorđevu Hrvoje Šarinić. On smatra da politika koju je bivši predsednik u Srbiji i Jugoslaviji provodio poslednjih desetak godina nije poražena, pa prema tome ne može da bude optimista.
       Kad je iz Haga zvanično potvrđeno da je Slobodan Milošević stigao u zatvor Ševeningen na Severnom moru, oglasio se i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić. On je rekao kako je Miloševiću još 1991. godine, u vreme kada je kao poslednji predsednik SFRJ odlazio iz Beograda, prorekao kako će ga Srbi obesiti, a on će u tom trenutku misliti na njega, kao što će se i Milošević setiti njegovih reči. Proročanstva ove vrste su u domaćoj javnosti u proteklih desetak godina “hadezeove” vlasti pljuštala poput kiše, ali aktuelni predsednik Hrvatske sada je prvi put najavio da je hapšenje Miloševića i njegova ekstradicija Hagu najbolji mogući način da se sa srpskog naroda skine kolektivna krivica zbog nekoliko izgubljenih ratova koji su od raspada bivše Jugoslavije vođeni na Balkanu. Stipe Mesić se tim povodom čak posebno obratio hrvatskoj naciji, pa su mnogi stekli utisak da je Slobodan Milošević više hrvatski nego srpski problem. Kao pravnik i legalista, Mesić je insistirao na pojedinačnoj odgovornosti za sve zločine koji su učinjeni u proteklom ratu, ali je najavio da je to samo početak.
       Kao što je kasnije i potvrđeno iz Haškog tribunala, uskoro se očekuju i nove ekstradicije. Ne radi se samo o poznatoj “vukovarskoj trojki”, visokim oficirima JNA Veselinu Šljivančaninu, Miroslavu Radiću i Milanu Mrkšiću, nego i određenom broju visokopozicioniranih vojnih lica iz Hrvatske vojske, ali i sa nacionalne političke scene u doba vlasti Hrvatske demokratske zajednice pokojnog predsednika Franje Tuđmana. Sarkastične najave da će Karla del Ponte uvesti čarter-letove za Beograd u takvom kontekstu prestale su da uveseljavaju prosečnog Hrvata. Nacija se, neočekivano, suočila sa svojim starim strahovima koji se, pojednostavljeno, svode na parole o “izjednačavanju žrtve i agresora”.
      
       Bumerang iz Haga
       Pošto se ovde već radi o terenu po kojem vlada premijera Ivice Račana nerado korača, za samo 24 sata Slobodan Milošević i njegova sudbina naprasno su prestali da interesuju zemlju koja se smatra najvećom žrtvom njegove politike. Da su vesti iz Beograda u Zagrebu pre izazvale zabrinutost nego euforiju oduševljenja, potvrdile su i zloguke prognoze o padu savezne vlade i otvorenom političkom sukobu između predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice i srpskog premijera dr Zorana Đinđića. Ni u Zagrebu nisu izuzetak političari koji smatraju da je Miloševićevo izručenje Haškom tribunalu “odiozan čin” koji samo dodatno objašnjava “srpski mentalitet”. Na ovo se nadovezuju procene da je “Srbija svog ‘vožda’ prodala za ogrev” i da građani Hrvatske tek sada imaju razloga da ponovno zadovoljno konstatuju “nismo mi Srbija”. Zadovoljstvo se, istina, smanjilo kada se u Zagrebu saznalo da je Beograd na političkoj transakciji sa Slobodanom Miloševićem zaradio 1,2 milijarde dolara. Ova svota opet je podgrejala priče da oficijelna hrvatska politika posle izbora 3. januara prošle godine, nije znala da kapitalizuje svrgavanje režima pokojnog Franje Tuđmana. Ne samo što novac “zapadnih demokratija” i dalje uglavnom zaobilazi Hrvatsku, nego sve govori da će krediti umesto u Zagrebu na kraju da završe u Beogradu. U domaćoj javnosti je zato pokrenuta velika tešiteljska kampanja frustriranih birača i simpatizera nove, posttuđmanovske vlasti.
       Hrvatska se, ukratko, smatra moralnim pobednikom. NJenim političarima, navodno, nije važan novac nego pravda, a istina se na lestvici vrednosti nalazi daleko ispred inostranih kredita. Gledane hrvatskom političkom dioptrijom, istina i pravda se, sugerišu medijatori domaćeg javnog mnjenja, najbolje ogledaju u slučaju najmlađeg generala Hrvatske vojske Mirka Norca kome sud u Rijeci sudi zbog ratnih zločina protiv srpskih civila, žena i dece. Hrvatska se na ovom slučaju nepomirljivo podelila na zagovornike teze da i zločin može da se opravda ukoliko je počinjen u interesu domovine i na ljude koji smatraju da nema te nacionalne vrednosti koja traži da zbog nje stradaju nevini ljudi. Oni kojima je tako “odiozan” način na koji je vlast u Beogradu izručila Hagu bivšeg predsednika Slobodana Miloševića misle da Hrvatsku od “balkanskog mentaliteta” dovoljno razlikuje već i činjenica da je Zagreb pre Beograda priznao da je u hrvatsko-srpskom ratu, i sa hrvatske strane, bilo “pojedinačnih zločina”. Dok Beograd svoje zločince sada uspešno prodaje za američke dolare i zajedničku valutu Evropske unije, Zagreb, ne bez ponosa, ističe da bi čak i sam platio samo da takvih izručenja iz Hrvatske bude što manje. Kako daleko može da se ide u ovakvim morbidnim apsurdima govori i podatak da su ekstradiciju Slobodana Miloševića Hagu pozdravile sve državne institucije u Hrvatskoj i sve političke stranke osim ekscesnih desničara Mladena Švarca. NJegova “Nova hrvatska desnica” naime smatra da se radi o pritisku “zapadnog imperijalizma” koji nema nikakve veze s “hrabrim potezom premijera Zorana Đinđića”.
      
       Šargarepa u Beogradu
       Ovakva tumačenja ne mogu, međutim, da zasene činjenicu da zvanični Zagreb premijera Srbije Zorana Đinđića smatra jednim od najobrazovanijih i politički najinteligentnijih ljudi u Evropi. Iako su vesti o raskolu u državnom i političkom vrhu u Beogradu i dalje kurentna tema domaćih novinarskih krugova, niko više ne sumnja da vreme novog srpskog premijera tek dolazi. Zagreb je, naravno, zadovoljan što je Slobodan Milošević danas u Hagu i što ga čeka suđenje zbog ratnih zločina na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali se nikome ne sviđa što ovaj Đinđićev potez za sobom povlači i znatnu količinu novca koji je Hrvatsku, očito, zaobišao. Srbija i Jugoslavija biće nagrađene za dvanaestak godina koje su njeni građani proveli u vlasti “kriptokomunizma” kombinovanog sa “latinoameričkim populizmom”, dok njen nekadašnji predsednik, po informacijama dostupnim službenom Zagrebu, priprema svoju odbranu u zatvorskoj ćeliji površine 3x5 metara, sa satelitskom antenom, stručnjakom za masažu, sportskim igralištima i sedmominutnim telefoniranjem svakog dana. Pošto suđenje Miloševiću treba da započne tek početkom iduće godine, Srbija bi za to vreme mogla da postane najbogatija zemlja na Balkanu. Moralna satisfakcija hrvatske politike koja nijednog svog građanina, navodno, ne bi mogla da izruči i preproda na tako “odiozan način” kao što je to sa Slobodanom Miloševićem učinjeno u Beogradu, sve više podseća na kajanje što je Zagreb takvu priliku propustio pre nekoliko godina. Ne samo što zvanični Zagreb danas više nema koga da “preproda” nego sam mora da sudi ljudima za koje još nije načisto da li su heroji ili zločinci. I sve to bez ikakve naknade. Šargarepa je, naime, na putu za Beograd, a u Zagrebu još čeka onaj isti štap koji su zapadni političari u metropoli državno osamostaljene Hrvatske zaboravili pre desetak godina.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ