KONCERT: Zdravko Čolić - “Marakana 2001.”
MESTO: Stadion Crvene zvezde
DATUM: 30. jun 2001.

      Vojislav Pantić
      
       Utisak prvi: prolazak kroz kapije stadiona nešto posle devet uveče. Pruža se nesvakidašnji, nestvaran pogled na desetine hiljada ljudi u iščekivanju, čuje se huk kolektivnog uzbuđenja prvim iskustvom. Koliko je uopšte u publici onih koji su bili na Marakani 5. septembra 1978. godine, ili na Stadionu JNA, godinu dana kasnije? Ili na bilo kom drugom stadionskom koncertu, u bilo kom delu sveta?
       Čeka se početak. Publika prvo raspoloženo prati ritam sa ozvučenja, a onda pokazuje nervozu. Propust: u zemljama sa bogatom rokenrol tradicijom program počinje u kasno popodne, svirkom dve-tri predgrupe, da se publika skrasi na svojim mestima pred izlazak zvezde večeri. Za nauk.
       Marakana je slavila i prvaka sveta u fudbalu. Šampiona na drugom polju najavljuju šarmantne Zvezdine “Cheer leaders” (pevač će im ubrzo uzvratiti sa “Čija je ono zvezda”), što je hepiend nedoumica da li će engleska trava izdržati desetine hiljada ljudi. Hoće, ali košta skupu zaštitnu podlogu (da, nadam se, ubrzo bude ponovo rentirana). Zatim mrak i tišina, pa ovacije: “April u Beogradu”. Očekivano? Možda, osim pogleda na tinejdžerku u blizini, duplo mlađu od ove pesme, koja tekst zna napamet. Onda “Gori vatra”, “Živiš u oblacima”, “Produži dalje” i opet isto... Visoko uzdignute ruke u pomoć bubnjarima. Jasno je da program nije promotivnog, već retrospektivnog karaktera i da treba očekivati još puno starih pesama.
       Onda, ipak, (nova) “Krasiva”, pa blok balada. Uprkos preovlađujućem mišljenju da stadioni ne trpe puno numera u sporijem ritmu, Čolić pravi paket za uzdahe i upaljače: “Podlugovi”, “Kristina”, pa “Loše vino”. Pola sata kasnije vezuje još pet balada - samo najveći šmekeri imaju privilegiju da povedu publiku na taj “produženi” emocionalni lom, a da tenzija ipak raste svakim novim taktom.
       Čolić je i dalje pevač bez premca. Kolebanja glasa u prvom delu koncerta idu na dušu tremi, nervozi zbog kašnjenja, ili suočavanju sa neprijatnom mikrofonijom koja do kraja večeri nije prevaziđena. Ali... kako je koncert proticao, glas je postajao stabilniji, da bi se pevač oslobodio i da egzibiciono improvizuje u visokim registrima. Oko njega, klavijaturisti predvođeni Slobom Markovićem ustanovili su osnovni, bogat kolorit. Basista Bata Božanić i perkusionista Igor Malešević su (kao kakvi bekovi u fudbalu!) zatvarali zvučni zid pred bubnjarom Dragoljubom Đuričićem. Vladan Vučković (gitara) i LJubiša Paunić (saksofoni) izazivali su Čolića odličnim solo deonicama. U pratećoj vokalnoj grupi, glasom i čistom lepotom dominirala je Tamara Brkić - da se jednog dana možda i sama nađe u frontu ovakve bine.... Trinaestoro redovnih Gudača svetog Đorđa u Čolićevom timu pojačano je sa još dvanaestoro, da umesto elektronskih violina osetimo žice i strune, puls picikata u “Noć mi te duguje”, a, kad nemaju posla, svi ustanu da prave gužvu veselih tela u pokretu na bini.
       Osim problema sa mikrofonijom, inženjeri tona su korektno obavili posao - odnosi su bili fino balansirani, a snaga u domenu pristojnog, da efekat ne izazovu glasni udari dubokih tonova u stomak, već sadržaj onog što stvara tim muzičara. Svetlo je bilo slabašno u poređenju sa kilovatima koje troše svetske zvezde, a ni raspoloživi asortiman nije ukusno iskorišćen. Najsimpatičnije su delovali psihodelični beli ovali iz vremena hipi ludila San Franciska - ali to je ipak totalno “promašena tema”...
       A prebrojavanje? Zvanično, prodato je 60 hiljada karata. Ali, ako na tri dupke pune tribine stane 50 hiljada ljudi, a teren je bio pun, to znači još bar 30 hiljada duša, plus nekolilo hiljada onih koji su se zatekli na severu (za koji karte nisu prodavane?), plus puni prolazi na tribinama... Možda i svih 90 hiljada ljudi, što je značajno više nego “zvanična” cifra karata puštenih u prodaju!? Pominje se da je dosta ljudi sa kupljenim ulaznicama ostalo pred kapijama. Neki su ušli na stadion sa celim kartama, mnogi i bez karata. Bilo je i incidenata, i desetine povređenih u opštem metežu. Da li se pojavio “višak” karata, falš, ili “pravih (sivih)”, ili su samo zatajili redari na ulazu u stadion? Javnost očekuje odgovor, a oni kojima se nije posrećilo da uđu na stadion - obeštećenje. Da li bi povraćaj novca bio dovoljan za izvinjenje?
       Finalni utisak: vatromet, “Oda radosti” i ostalo. Odjek lepog Beograda. Grada koji nije zaboravio da se raduje. Grada koji se (ipak!) ne pali na blok pesama sa mirisom turbo-Istoka, kao što ga raduje i boli preludiranje klavira, široko razvučeni štrajh i harmonije urbanih šlagera. Šta sad? Svima je ovo bio prvi put. Čak i Zdravku, koji je zatvarajući “Putujući zemljotres” na sarajevskom Koševu i Marakani 1978. godine pevao pred duplo manje ljudi, a i predstava je onda bila manje ambiciozno zamišljena. Na Marakanu je, ipak, ušla rokenrol skalamerija, za inat onima koji su pre nekoliko godina (polemišući o Stonsima) tvrdili da je to nemoguće. Mogu i Stonsi, može i Beograd, pa da krenemo. I u Budimpešti je počelo stidljivo, da bi našim komšijama onda svirali U2, Guns’n Roses, Brus Springstin, Aerosmit i Majkl DŽekson. Da li je Čola širom otvorio vrata?