U međunarodnoj selekciji na ovogodišnjem filmskom festivalu u Puli, nova zvezda srpske kinematografije osvojila je Zlatnu arenu za ulogu u filmu LJubiše Samardžića “Nataša”

      Tamo (na Zapadu, prim. a.) perverznjaci plaćaju da bi prošli kroz ono što mi živimo”, jedna je od onih “rečenica za pamćenje” iz poslednjeg filmskog ostvarenja Sinema dizajna “Nataša” koje je prošle srede doslovce vratilo publiku u pulsku Arenu. Projekciji našeg filma prisustvovalo je više gledalaca nego što ih je bilo na svim projekcijama stranih filmova zajedno.
       Primenivši već proverenu formulu prikazivanja skorašnje srpske stvarnosti (majice, bedževi, pištaljke, plakati, pendreci) uz, takođe, proverenu glumačku ekipu koju ovdašnja publika voli da gleda i naivnu priču o devojčici koja izgubivši oca u prepoznatljivoj sceni mafijaškog obračuna odlučuje da se osveti celom korumpiranom sistemu preoktobarskog Beograda, LJubiša Samardžić je potpisao film kojem domaća kritika nije dala visoku ocenu. Što zbog eksplicitne političke angažovanosti, čije je pak odsustvo smetalo Samardžićevom prvencu “Nebeska udica”, što zbog suvišnih objašnjenja u slici i reči koja kao da su tu da bi inostrani gledaoci lakše razumeli srpsku zbilju.
       Da li je znatiželjna pulska publika bila privučena onim kroz šta su njeni prvi susedi (tj. mi) prolazili u predvečerje petooktobarskog prevrata, i prilikom da u 92 minuta sazna “šta ima u Beogradu” ili ju je privukao ex-YU miljenik LJubiša Samardžić - ne znamo, ali sigurno je to da je nova beogradska filmska zvezda, sedamnaestogodišnja Tijana Kondić - osvojila Hrvate. Zlatna arena za najbolju žensku ulogu u selekciji međunarodnog filma na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Puli pripala je upravo njoj.
       “Neverovatan osećaj, Arena je veličanstvena. Ovo je moj prvi film, prva nagrada, prvi put sam bila u Puli... LJubiša je dočekan ovacijama, bilo je fenomenalno, dobila sam ogroman aplauz”, reči su Tijane Kondić na početku našeg razgovora za NIN.
       Ovih dana do Tijane je bilo teško doći. Zadesila ju je, neretka u nas, sudbina “čuda od deteta”, pronađenog u školskom dvorištu Pete beogradske gimnazije, koja, kako su je odmah svi upozorili, može da znači sve, ali i - ništa. “Ne volim da budem toliko eksponirana i da me ima puno u javnosti. To mi, pomalo, smeta. Moje drugarice mi kažu da koje god novine otvore, ja iskočim iz njih. I zaista je tako. Mislim da ne treba ni u čemu preterivati i da postoje i drugi načini da se pokaže nečija vrednost, ukoliko ona, naravno, postoji” - kaže Tijana. Sa svojih 17 godina uspešno nosi “filmsku priču” koja joj se dogodila. Iako je sigurna da prvo mora da završi školu (učenica je trećeg razreda gimnazije), i da je prerano da o svemu razmišlja, isto tako zna da će “okušati sreću” i na Akademiji i ponovo - na filmu.
      
       Kako su gledaoci u Puli reagovali na “Natašu”?
       - Isto je bilo kao u Beogradu. Svideo im se film od početka do kraja. To se osetilo i za vreme projekcije i posle, kroz aplauz. Bilo je neverovatno jako. Smejali su se na istim mestima kao i beogradska publika. Iste scene i slike su ih zasmejavale i potresale kao i Beograđane.
      
       Šta misliš o Pulskom festivalu?
       - Bila mi je čast da budem tamo. Jednostavno, nemam reči. Pula je prelepa. Na Festivalu smo uspeli da pogledamo dva hrvatska filma: “Posljednja volja” i “Sami”. Mislim da su svi filmovi pravedno nagrađeni. Na primer, meni se dopalo kako je snimljen film “Sami”, a taj film je dobio nagradu za kameru. Znači, podudarila su se mišljenja publike i žirija.
       Naš film je bio u kategoriji za “međunarodni dio”. Postojala je lista domaćih (hrvatskih, prim. Z. L.) i stranih filmova. Film “Nataša” je bio na toj međunarodnoj listi, mada sam ga ja prvo tražila na domaćoj - i nije ga bilo. U to se, u stvari, ne razumem. Nije ni važno na kojoj je listi bio naš film. Liste su nevažne.
      
       U Puli si, za kratko vreme, postala zvezda. Šta je hrvatske novinare najviše interesovalo kada si razgovarala sa njima?
       - Pored najčešćih pitanja, kako sam dospela na film, koji su mi dalji planovi i kako mi se dopala Pula (a strašno mi se dopala!), zanimalo ih je kako je moja generacija prihvatila činjenicu da više ne živimo u istoj zemlji. Čudno je, ali oni kao da nisu informisani, ili prosto ne shvataju da ja nisam mogla da budem svesna političke situacije, problema i otcepljenja, jer za onu Jugoslaviju nisam, u stvari, ni znala. Ja nisam živela u vreme druga Tita, pa ne znam kako je bilo nekad. Kada sam putovala po Hrvatskoj sa roditeljima, imala sam tri - četiri godine. Znači, nisam neko iz onih priča: “Ostavio sam prijatelje u Zagrebu i nisam ih video godinama”. Oni su mogli da osete posledice odvajanja, jer su živeli “nekad i sad”, ja o tome pojma nemam, znam ponešto iz priča odraslih, ali iz ličnog iskustva - ništa.
      
       Film u kojem si igrala glavnu ulogu je prosto uronjen u društvenu i političku stvarnost Srbije. Kako si ti doživela tu stvarnost?
       - Iako sam bila zaštićena od svih ružnih stvari, zahvaljujući roditeljima i okruženju, bila sam deo te stvarnosti. Videla sam šta se dešava. Protesti, bedževi, majice, Otpor, to je nešto sa čim sam odrastala, to mi je poznato, to je bilo svuda oko mene, moji prijatelji su članovi Otpora. Otpor se pojavljuje dosta u filmu. Tuče, jurnjave s policijom. U Hrvatskoj su se mnogo interesovali za tu stranu filma. LJubiša u svakom intervjuu naglasi da je to samo pozadina, a da se ova filmska priča bavi intimnim životom jedne devojčice koja izgubivši oca odlučuje da se osveti celom sistemu. Jedan novinar me je pitao da li su u Beogradu mladići kao Dača iz filma (mladi, besni kriminalac, prim. Z. L.), i šta mislim o vezi duplo starijeg Marka (Nikola Đuričko) i maloletne Nataše i da li je u Beogradu sve tako kao i u ovom filmu. Ja sam mu rekla da je film sam po sebi vrlo realan i nije bajka, ali da je to ipak film, a ne život. Takvi momci, kao što je Dača, postoje ali je besmisleno uopštavati. Pitao me je još da li poznajem devojku koja je kao Nataša. Rekla sam da takvu ne poznajem i da je Nataša izmišljena.
      
       Da li postoji ikakva sličnost između tebe i buntovne Nataše?
       - Jedina sličnost između mene i Nataše je da je meni, kao maloj, pas ubijen ispred zgrade, a Nataši - otac. I moj pas i Natašin otac se isto zovu - Toša. To sam shvatila kada sam pročitala scenario. Na probnom snimanju imala sam delikatne scene kao što je scena plakanja, ispovedanja kod psihologa (Anica Dobra, prim. Z. L.). Tu scenu su na kastingu sve devojke dobijale i izvodile je pred kamerama. LJubiša mi je dao tekst i pitao me da li mogu da zaplačem. Izašao je iz prostorije rekavši da ga pozovem kad budem spremna. Ja sam ga pozvala, on je seo preko puta mene. Kamera je bila uključena. Sad se i ne sećam da li je bila uključena ili je samo LJubiša bio tu. Ja sam uspela to da uradim, jer sam se setila svog psa. To sam i ispričala LJubiši. On nije mogao da veruje. Čini mi se da sam mu se tad dopala. U stvari, to je ta moja emocija koja me je vodila kroz film i pomoću koje sam uradila sve ovo. Kao da je postojala neka tajna veza između mene i Nataše. Sve ostalo sam izmislila. Kada sam pročitala scenario ceo film mi je prošao kroz glavu i tačno sam znala kakva treba da bude Nataša. Nikada ne bih volela da budem kao Nataša.
      
       ZORA LATINOVIĆ