Lični, grupni ali i interesi koji su neopravdano proglašavani nacionalnim ili državnim, nalagali su često da neodgovorni ljudi poraze proglašavaju uspehom i da nesporne uspehe pokušavaju osporiti. Kada se to čini u funkciji političkog marketinga, opravdanju se još može naći mesta. Kada se, međutim, za tako prljav posao angažuju i zloupotrebe ljudi od nauke i kada oni obave očekivani zadatak, mesta ostaje samo za zabrinutost i kritiku.
       Kada su, čak i najneupućeniji shvatili da Srbija nije pobedila NATO, tvorci takve obmane pripremili su novu. Isti ljudi iz istih razloga sada bi da ospore uspešno započet proces rešavanja krize na jugu Srbije, samo zato što su u porazu na Kosovu i Metohiji učestvovali, a u pobedi na jugu Srbije nisu.
       Tako su “gazde”, u nameri da nesporan uspeh dovedu u pitanje naložili, “neodgovorni saradnici” napisali, a NIN u svom vidovdanskom broju ove godine objavio njihov tekst pod naslovom “Kfor je gazda”. Pripremajući ovaj tekst, njegovi autori su postavili devet veoma neočekivanih pitanja i na njih dali devet jednostranih, neuverljivih i očito naručenih odgovora. Pri kraju teksta sugerisali su čitaocima svoju “dobru nameru da daju objektivan prikaz...”, za čim ne bi imali potrebe da je namera zaista bila dobra. Autori zaključuju tekst rečenicom “Istorija se ponavlja samo onima koji je ne znaju”, misleći pri tom neumesno i nemoralno na “istorijske činjenice” iz svog teksta.
       Postavljena pitanja i na njih ponuđeni odgovori, očigledno su imali za cilj da dovedu u pitanje ocene najviših državnih organa SRJ, Republike Srbije i najvažnijih činilaca međunarodne zajednice o uspešno izvedenoj operaciji povratka Združenih snaga bezbednosti (ZSB) u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB). I pitanja i odgovori neuverljivo su usmereni na iznalaženje mana i “gledanje u zube” dobro obavljenom poslu. Nijedne reči podrške uspešnim naporima da se problem reši mirnim putem, iako bi takve reči zvučale prirodnije i istinitije.
       Prvo pitanje autora teksta koje glasi: “Da li je kriza na jugu Srbije rešena?” i odgovor da je ona “samo privremeno ugušena”, koncipirani su nepotrebno, preuranjeno i očigledno sa namerom da se, do sada postignuti uspeh u rešavanju krize minimizira i nepotrebno problematizuje. O tome govore bar dve činjenice, koje su autorima teksta dobro poznate. Prvo, niko od zvaničnih predstavnika saveznih i republičkih organa nije rekao da je kriza rešena, jer se ona rešava u skladu sa usvojenim Planom, koji obuhvata niz mera i aktivnosti u vremenskom periodu od 36 meseci. Drugo, sve mere predviđene tim planom, realizuju se utvrđenom dinamikom, prema kojoj su do sada uspešno realizovani neki od najvažnijih zadataka, koji se odnose na uspostavljanje delotvorne saradnje sa međunarodnom zajednicom, raspuštanje i razoružavanje naoružanih albanskih ekstremista, povratak Vojske Jugoslavije i policije Srbije u KZB uz minimalne posledice, deblokadu naselja i komunikacija i obezbeđenje slobode kretanja građana, vojske i policije na svakom delu KZB.
       Tvrdnja autora, da “potpisana akta sa predstavnicima lokalnog albanskog življa... nisu prošla proceduru skupštinske verifikacije”, besmislena je budući da nijedan takav akt nije potpisan, a sve mere u odnosu na albansku nacionalnu zajednicu preduzimane su u skladu sa Planom rešavanja krize usvojenim na sednicama savezne vlade i Vlade Republike Srbije, a takođe i uz potpunu saglasnost i odobrenje predsednika SRJ.
       U odgovoru na pitanja koja glase: “Zašto nije ukinuta KZB i koji je njen smisao?” i “Da li je Kfor zadržao ovlašćenja nad KZB ili ih je proširio?”, autori izražavaju sumnju u dobre namere Kfora i Kforu pripisuju namere da u KZB proširi svoje ingerencije. U ovim pitanjima i odgovorima se zamenjuju teze i zaobilaze važne i nesporne činjenice. Potpuno ukidanje KZB i Vazdušne zone bezbednosti (VZB) svakako je cilj koji treba ostvariti, ali to se može postići samo strpljivim izgrađivanjem odnosa poverenja sa Kforom i odgovarajućom izmenom Vojno-tehničkog sporazuma (VTS). Izrazito značajan napredak u odnosima sa Kforom učinjen je odlukom Saveta NATO i komandanta Kfora da uz primenu VTS dozvole snagama SRJ i Republike Srbije da u KZB uđu, uz zadržavanje svog prava na nadgledanje te zone u skladu sa istim i nepromenjenim Sporazumom. KZB, dakle, nije ukinuta, jer nije promenjen VTS, a Kfor je zadržao i nije proširio svoja ovlašćenja nad KZB. Kfor, dakle, nije dobio ni više ni manje od prava i ovlašćenja utvrđenih VTS, a SRJ i Republici Srbiji je omogućeno da se vrate na značajan deo svoje teritorije.
       Četvrto i peto pitanje i odgovori na njih, odnose se na efikasnost i ekonomičnost operacije povratka ZSB u KZB. U odgovoru na ovo pitanje autori sugerišu da je prvo trebalo zaposesti sektor B, kako bi se umanjili ukupni troškovi operacije, “koji govore o svojevrsnom ekonomskom iscrpljivanju naše zemlje”, koji su “realizovani iz redovnog priliva novčanih sredstava” i što je predstavljalo “neposredan udar na borbenu gotovost” Vojske Jugoslavije. Autori pri tom zaboravljaju na neophodnost postupnosti u rešavanju problema po principu od lakšeg ka težem, i na neophodnost da se pre ulaska u najkritičniji sektor stekne poverenje i obezbedi saglasnost međunarodne zajednice. Iako autori misle drugačije, cena realizovanog načina ulaska ZSB u KZB samo je finansijska i minimalna. Ulaskom u sektor B na način koji oni sugerišu pre sticanja poverenja i saglasnosti međunarodne zajednice platila bi se nenadoknadiva cena u ljudskim životima i u državnoj teritoriji, čega autori očito ne žele da budu svesni iako bi njihova sećanja na tragičnost već viđenih opcija trebalo da budu sveža. Tezama o “iscrpljivanju zemlje” i o “udaru na borbenu gotovost” komentar nije potreban. Autorima je sigurno bila poznata cena jednog dana rata na Kosovu i Metohiji za kojom začudo ne žale i koju ne analiziraju. Za sredstva koja im “nedostaju” treba da se obrate Vladi SRJ, jer je Koordinaciono telo predložilo sredstva u Saveznom budžetu na osnovu potreba VJ. Nažalost, ova sredstva nisu predviđena u saveznom budžetu, ali to je problem predsednika savezne vlade i ministara odbrane i finansija savezne države.
       U vezi sa pitanjima i odgovorima koji se odnose na nivo ispunjenosti zahteva albanske nacionalne zajednice, autori ističu niz besmislenih tvrdnji ne navodeći da li pri tom misle na opravdane ili neopravdane zahteve Albanaca. Moralo bi konačno svima biti jasno da su Albanci na jugu Srbije građani Srbije i da svi njihovi zakoniti zahtevi treba da budu ispunjeni, ali zato nijedan njihov nezakoniti zahtev ne sme i neće biti ispunjen.
       Sa uspostavljanjem reda i bezbednosti za sve građane na jugu Srbije prestaće potreba za vanredno angažovanim snagama VJ i policije Srbije što je interes i građana i države. To naravno ne znači da će se sa prostora povući redovne vojne i policijske snage koje će ostati na svakom delu KZB.
       Strah autora od multietničke policije je neosnovan. Republika Srbija i sada ima multietničku lokalnu policiju u kojoj uspešno rade Mađari, Muslimani, Hrvati, Slovaci, Albanci i pripadnici drugih nacionalnih zajednica. Kandidati za multietničku policiju primaju se po kriterijumima i proceduri utvrđenoj Zakonom, što se čini i na jugu Srbije. Time se bezbednost građana juga Srbije ne prepušta ni Kforu ni Kosovskom zaštitnom korpusu (KZK) ni albanskim predstavnicima, kako autori misle, već se bezbednost stvara i održava u zajednici sa predstavnicima nacionalnih zajednica i u saradnji sa Kforom i međunarodnom zajednicom.
       O tome da li je povređen ili izgubljen, odnosno ograničen suverenitet SRJ i Republike Srbije ulaskom ZSB u KZB zaista je besmisleno polemisati, što se jednako odnosi i na pitanja o izgradnji objekata na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom.
       U vezi sa konstatacijom da je “kriza od njenog nastanka do završetka bila dirigovana i kontrolisana, autori nisu rekli ništa novo, a mogli su. Mogli su reći da je tako bilo i na Kosovu i Metohiji, ali da vojne i policijske snage tamo nisu sprečile prebacivanje terorista i oružja iz Albanije, da tamo niko nije “naredio” teroristima da napuste Kosovo i Metohiju i da niko nije sprečio rat. Te činjenice bi za autore teksta morale biti važne pre svega zbog činjenice da oružja i terorista na jugu Srbije ne bi bilo da ih nije bilo na Kosovu i Metohiji a da ih tamo takođe ne bi bilo da su granične jedinice VJ savesnije i odgovornije obavile svoj posao zaštite državne granice.
       Krize su naravno uvek od nekoga organizovane, dirigovane i kontrolisane, i to nije novo. Način njihovog rešavanja morao je da se promeni. Operacije sile zamenjene su operacijama diplomatije i pameti, i to veoma uspešno. Zašto i kome to smeta?
       Iako autorima teksta ne treba osporavati pravo na njjihov “strateški pogled” na sve aspekte ulaska ZSB u KZB, pa makar on bio samo iz negativnog ugla, sve bi ipak bilo jasnije uz odgovore na sledeća pitanja:
       1. Da li su potpisnici teksta zaista njegovi autori ili samo njegovi priređivači i da li su sličan protivstav imali na ocene svojih šefova o pobedi VJ u ratu sa NATO-om 1999. godine?
       2. Po čijem nalogu je tekst pisan i čiji interesi se njime štite?
       3. Zašto neki mali krugovi u VJ uspeh na jugu Srbije minimiziraju i više analiziraju nego neuspeh na Kosovu i Metohiji.
       4. Zbog čega u nekim malim krugovima VJ nedostaje ponos zbog ulaska ZSB u KZB i zbog čega se nesporne zasluge za taj uspeh osporavaju komandi ZSB uz prenaglašavanje uloge i značaja Treće armije i Prištinskog korpusa?
       5. Zbog čega vojni vrh pokazuje nespremnost da preuzme odgovornost za bezbednosnu kontrolu administrativne linije sa Kosovom i Metohijom i zbog čega bi vojni vrh svoju ustavnu i zakonsku obavezu da štiti suverenitet i integritet svoje zemlje na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom prepustio nekom drugom?
       I sasvim na kraju, nekoliko kratkih odgovora na dileme autora teksta ili njihovih nalogodavaca. Novo državno rukovodstvo SRJ i Republike Srbije, Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa i Komanda ZSB dobro su razumeli istoriju, posebno onu iz bliske prošlosti. Zato se istorija njima nije ponovila i zato su proces rešavanja krize uspešno započeli i u tome ostvarili značajne rezultate. Toga su i autori bili svesni, ali očigledno, nisu imali hrabrost da odbiju pisanje naručenog i sa istinom nesaglasnog teksta.
       Istorija se, dakle, nije ponovila. Gazde će se ipak menjati, a autori tuđih misli i ideja ostaće u prošlosti na sopstvenu sramotu.
       Da li će i kada kriza biti potpuno rešena zavisi od mnogo čega, a posebno od odnosa države i njenih organa prema tom pitanju.
      
       NEBOJŠA ČOVIĆ
       (Autor je predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije i potpredsednik Vlade Srbije)