Socijalisti i radikali ne mogu da iznude republičke izbore, DSS ih odlaže za kraj godine ili proleće, kada će to, najverovatnije, odgovarati i DS-u. Savezni izbori su besmisleni bez DPS-a, a on poručuje da ga ti izbori uopšte ne zanimaju

      U ovoj priči - Srbija posle slanja Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika i Srbije i Jugoslavije u zatvor Haškog suda - svi imaju sasvim dovoljno pravnika da dokažu i zakonitost i ustavnost svojih poteza, ali niko nema preteranih razloga za radovanje: ni Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, ni Zoran Đinđić, premijer Srbije, ni Predrag Bulatović, predsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore. Jer, ovo nije priča o pravu već o političkim voljama koje moraju da se dokažu u hitrim odlukama kada je mogućnost izbora svedena na minimum i kada svaki potez sadrži, u najboljem slučaju, jednaku količinu suzdržanog optimizma “biće bolje” i eksploziva dovoljnog da uništi svaku bolju budućnost.
       Zato će na kraju ovog nastavka priče Srbija posle Haga biti zaključeno da su zasad svi bez dobrog izbora, da će saveznih izbora možda biti za tri meseca ili nikada više, da će republičkih izbora biti najverovatnije tek krajem godine ili na proleće naredne godine i da će o tome odlučivati DOS, a ne radikali i socijalisti koji traže prevremene izbore na svim nivoima i koji u biračkom telu Srbije trenutno učestvuju sa pet odsto odnosno tri odsto.
       U priču Srbija posle Haga, svi igrači ulaze sa “repovima” za koje bi najviše voleli da im negde usput, ali odmah, otpadnu.
      
       Koštunica
       Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica svakako je doživeo svoje najveće iskušenje u dosadašnjem mandatu. Predstavio je sebe kao čoveka od reči, obećao i domaćoj i inostranoj javnosti da će urediti način saradnje Jugoslavije sa Haškim tribunalom i - u tome nije uspeo. Vašingtonski izvor NIN-a tvrdi da je Koštunica u pismu američkom predsedniku Bušu čak najavio svoju ostavku ako izostane zakon o saradnji sa Hagom i da mu je u odgovoru rečeno da se takav potez od njega, ipak, ne očekuje.
       Vašingtonska uteha, međutim, neće moći neprozirnim velovima da prikrije nekoliko činjenica koje bi predsednik Jugoslavije, verovatno, hteo što pre da zaboravi. Prva je da će ga mnogi doživeti kao čoveka koji, kao Milošević, beskrajno odlaže donošenje odluka i onda u cajtnotu prihvata i mnogo lošija rešenja. (Potvrdu teze o neodlučnosti Koštunice manje blagonakloni prema njemu će videti u istovremenom odlikovanju generala Nebojše Pavkovića i Ninoslava Krstića i povratku ovog drugog u Kopnenu zonu na jugu Srbije. Blagonakloni će ovo tumačiti kao dokaz tolerantne promišljenosti predsednika.) Druga je, da mu treba veoma mnogo vremena da shvati šta će uraditi njegovi saveznici, ovoga puta u liku crnogorskih socijalista Predraga Bulatovića. Treća je, da mu se, katkad, može pripisati politička nekorektnost. Biljana Kovačević-Vučo, šef Jugoslovenskog komiteta pravnika za zaštitu ljudskih prava, već je primetila da je Koštunica izjavom da je pod prinudom pristao na Uredbu o saradnji sa Hagom, sugerisao sudijama Saveznog ustavnog suda odluku koju su doneli. Takva primedba još više važi za obećanja data u razgovorima sa delegacijom Socijalističke partije Srbije da Milošević neće biti izručen Hagu ako sud poništi Uredbu. Četvrta je da se posao koji je sam Koštunica promovisao kao svoj najvažniji zadatak - očuvanje Jugoslavije - nalazi na korak od potpunog neuspeha. Peta, da je u DOS-u ostao beznadežno usamljen, da - kako sociolog Slobodan Antonić piše u analitičkom servisu Medija centra - njegovi ljudi više nisu Nebojša Čović, Goran Svilanović...Šesta je da je u inostranstvu izgubio status glavnog saveznika, što može i da mu donese nešto poena u delu domaće javnosti, ali mora da ga onespokoji, jer jedan od njegovih poslova jeste povratak Jugoslavije u svet.
      
       Đinđić
       Na licu premijera Srbije Zorana Đinđića nema likovanja što je proglašen novim miljenikom Zapada i najmoćnijim čovekom u Srbiji. Žurba sa isporučivanjem Miloševića pokazuje da on mnogo bolje od drugih zna koliko su džepovi Srbije bolno prazni, koliko joj para nedostaje za otkup pšenice, za proizvodnju struje dovoljnu da se ne živi u mraku, za izbegavanje socijalnih nemira koji svakim danom izgledaju sve bliži i neminovniji. Zato premijerova rečenica “Sa popularnošću ne možete ništa da uradite, sa kreditima možete mnogo toga”, mnogo više liči na, šahovskim jezikom rečeno, iznuđenu žrtvu nego na dobro proračunatu žrtvu sa skrivenim dobitkom. Nužda da ponese krst “vidovdanskog izdajnika” i “ustaše koga treba ubiti”, najbolje pokazuje koliko je stvarna moć “najmoćnijeg čoveka Srbije” i koliko on već sutra od pobednika - kome kliče i Zapad i publika okupljena na koncertu Zdravka Čolića na beogradskoj Marakani - može da postane najveći gubitnik.
       Predrag Bulatović, šef crnogorskih socijalista, u ovom trenutku izgleda kao čovek koji bi sa puno uživanja i puno prava mogao da ponovi jednu od dve najcitiranije izjave njegovog dojučerašnjeg lidera. “To je vaš problem”, mogao bi Bulatović da kaže i Koštunici i Đinđiću, kao što je Milošević sunuo zbunjenom haškom sudiji. Ali, to ne znači da bi on time rešio svoje probleme: kako da ne bude čovek kome će se pripisati epitet “političar koji je sahranio Jugoslaviju” i kako da konačno pobedi Mila Đukanovića na domaćem bunjištu, na izborima u Crnoj Gori. Ako bude shvaćen kao grobar Jugoslavije - za šta ga kandiduje koliko odbijanje da pristane na zakon o saradnji sa Hagom toliko i ostavka Zorana Žižića na mesto saveznog premijera - Bulatović ni u snovima neće moći da pobedi Đukanovića na izborima.
       Zbog ovih “repova”, već u nedelju - dva dana posle vidovdanskog putovanja Miloševića u Hag - svi likovi iz ove priče su spustili loptu.
       Kada su mnogi očekivali da će naljućena i uvređena Demokratska stranka Srbije tražiti ništa manje nego ostavku Vlade Srbije i raspisivanje novih izbora za republičku skupštinu, iz nje je došao tek šapat: DSS osniva svoje političke klubove u svim skupštinama i traži rekonstrukciju Đinđićeve vlade. Uz to odmah se požurilo da se objasni kako osnivanje poslaničkih klubova nije razbijanje DOS-a već stvaranje mogućnosti da i deesesovci odgovore na optužbe koje im se upućuju u skupštinskim raspravama. Jednako brzo je demantovana vest da DSS traži za sebe mesta ministara unutrašnjih poslova i pravosuđa, iako je lako uočiti da su sledbenici Koštunice imali najviše zamerki upravo na lik i delo Dušana Mihajlovića i Vladana Batića (dovoljno je setiti se da nisu glasali ni “za” ni “protiv” njegovog opstanka u vladi, što je odudaralo od dobrih koalicionih manira).
       U opštem smirivanju strasti, jedino je malo disonantno delovao Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije, koji je ocenio da Demokratska stranka Srbije počinje direktno da se suprotstavlja koaliciji i “pokušava da iznudi parlamentarne izbore u Srbiji”. On je za Bi-Bi-Si rekao da, nažalost, DSS izdvajanjem iz DOS-a počinje da se pomera “upravo ka onima koji su poraženi na prošlim izborima”, što je, politički gledano, gotovo neverovatan razvoj događaja.
       Ipak, još nije došlo vreme da DSS prvi kaže “DOS je mrtav”, kao što ne sme da krene u rušenje republičke vlade jer bi u tom poslu morao da se nađe u pogubnom savezu sa radikalima i socijalistima. Ili, kako u nezvaničnom razgovoru kaže Aleksandar Popović, predsednik saveta DSS-a: “Mi vrlo dobro znamo da naši strateški partneri nisu ni SPS ni SRS, da ne možemo sa njima u bilo kakvu saradnju, odnosno koaliciju. Naš strateški partner u narednih pet-šest godina jeste pre svega Demokratska stranka.”
      
       Srbija
       Naravno, ovo ne znači da će DSS odustati od izbornog odmeravanja snaga sa DS, a Popović ga locira na godinu, godinu i po od početka rada Đinđićeve vlade (januar 2001. godine). Uverenje je većine tumača političke scene Srbije da DSS-u odgovara da izbora bude što pre, dok je popularnost Vojislava Koštunice još u visinama o kojima je i Milošević mogao da sanja u vreme kada je helikopterom sletao na Gazimestan. Ankete pokazuju da u ovom trenutku Koštunica uživa poverenje oko 77 odsto stanovnika Srbije, a da bi njegova stranka na izborima dobila ubedljivo najviše glasova (oko 33 odsto, DS - 10 odsto). Ali, to ne bi bilo dovoljno, kako kaže Popović, za samostalno vladanje: “Budućnost Srbije je u koalicijama”.
       Demokratskoj stranci, drugom kormilaru DOS-a, izbori u ovom trenutku ne odgovaraju dok se još ne vide rezultati rešavanja milijardu problema koje je Đinđićevoj vladi i svima nama ostavio Milošević: standard stanovništva, rastočena privreda, unutrašnji dug od 28 milijardi maraka, kriminal i korupcija, ratni zločini, predstava o Srbima i Srbiji u inostranoj javnosti i medijima, Kosovo, nestrpljivi građani koji sve manje imaju volje da plate troškove 13 pogrešnih godina života koje su sami izabrali...Otuda je Đinđić požurio da haški paket pošećeri predlogom-odlukom da se dugovi stanovništva za struju oslobode kamata i da se brzo pronađu pare za stradale u poplavama. Predrag Marković, politički guru G-17 plus, predviđa da bi Đinđiću odgovarali izbori krajem godine, kada će građanima Srbije u džepovima zazvečati prvi rezultati premijerovih ranih radova.
      
       Jugoslavija
       Predrag Bulatović je posle razgovora sa Koštunicom rekao da su savezni izbori najbolje rešenje za jugoslovensku krizu, kojoj su upravo njegovi socijalisti najviše kumovali. Ali, opšte je poznato da su savezni izbori bez Đukanovićevih socijalista sasvim besmisleni, a oni sudeći prema tvrdnjama Miodraga Vukovića, nemaju nikakvu nameru da se na njima pojave. Otuda je realnije očekivati saveznu vladu sa Bulatovićem ili opet Žižićem na čelu, pravljenje platforme o novim odnosima Srbije i Crne Gore, pa tek onda održavanje saveznih izbora, uz prethodni sasvim nedvosmislen pritisak Zapada, što će reći Amerike, na Đukanovića da se i on uhvati u to kolo.
       Optimisti, međutim, moraju da se prisete odlučnosti Bulatovića da ne pristane na saradnju sa Hagom i da ozbiljno shvate ono što je rekao posle susreta sa Koštunicom: “Veoma teško će doći do formiranja nove savezne vlade. Ako se to dogodi, onda će morati da dođe do bitno promenjenih klauzula koalicionog sporazuma, da bi imalo smisla da uđemo u tu vladu jer bi svako rekao da je SNP fingirao pa se sada vraća nazad. Nismo fingirali, mi smo ozbiljno mislili i ja jednostavno poručujem onima koji su nama partneri, neka nas barem jedanput uzmu za ozbiljno jer tokom trajanja krize oko Haškog tribunala nas nisu uzimali za ozbiljno, koliko se meni čini.”
       Ako Jugoslavija preživi dobivši u roku od tri meseca novu vladu i dalje će ostati problem saradnje sa Hagom. Jedna od logičnih pretpostavki je da bi, zbog nepomirljivosti SNP-a sa izručivanjem okrivljenih, platformom o novim odnosima Srbije i Crne Gore, svakoj od njih bilo prepušteno uređivanje odnosa sa Tribunalom. To bi postao unutardosovski problem, koji bi onda morao da se bez odlaganja reši, uz obaveznu hitnu rekonstrukciju pravosudnih organa kako Srbije, tako i savezne države.
       A o svemu ovome dvojica od trojice glavnih junaka priče Srbija posle Haga, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, treba da počnu razgovore u sredu (4. jul) u 16,30 časova, upravo u trenutku kada se na kraj ovoga teksta stavlja tačka.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ