Gotovo da nema novinara na Zapadu koji u poslednjih desetak dana Slobodana Miloševića nije objašnjavao prkosom: prošle nedelje je on bio balkanski lider koji je prkosio NATO-u, a ove branjenik koji prkosi Haškom sudu ne priznajući mu legitimitet ni legalitet

      Prepoznajete li ovog čoveka: glavu drži visoko, bradu isturenu, glas mu kipti prezirom, zauzeo je arogantan i ratoboran stav, inati se sa celim svetom? Tako je vodeća svetska štampa opisala držanje Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika i Srbije i Jugoslavije u haškoj sudnici posle njegovog prvog, desetominutnog pojavljivanja u ulozi glavne zvezde na suđenju koje neki već zovu “procesom stoleća”. Ima još: brada mu je čvrsta, kaže “Vašington post”, koji tvrdi da se većina izveštača složila da je Miloševićevo držanje bilo “samouvereno, pa čak i na neki neobičan način predsedničko”, a da je on bio pun “inata i spoljašnjeg mira”. Bi-Bi-Siju se učinilo da je “vedro ušetao” u sudnicu, “mašući rukama, nonšalantno”, dok mu je na licu navodno lebdeo podsmešljiv, tajanstven osmejak, i da je prisutnu publiku pogledao “dugim, mirnim, arogantnim pogledom”. Ova agencija misli da mu je držanje bilo “nipodaštavajuće”, dok se novinar “NJujork tajmsa” ubio da opiše tačan način na koji Slobodan Milošević drži bradu.
      
       Prkos
       Drugi zapadni novinari zapazili su da Milošević “izgleda lepo” i da nosi kravatu “nacionalnih srpskih boja”, da je svež i odmoran i da savršeno vlada sobom. Sudnica je poređena sa poprištem starogrčkih drama, Miloševiću je pripisavana fatalna mana junaka antičkih tragedija, hibris, preterana oholost, a londonski “Tajms” počastio je Slobodana Miloševića poređenjem sa kraljem Lirom. U režiji novinara Martina Flečera, Milošević je u utorak ujutro u Hagu podsećao na “usamljenu figuru kralja Lira koja se veličanstveno, pa makar i u ludilu, bori protiv sila većih od sebe”.
       Rekordno često korišćen je prkos, kao imenica, kao glagol i kao pridev. Na engleskom je to defiance, reč koju Srbi obično nude posetiocima sa Zapada koji insistiraju da im se što približnije prevede u nas omiljena i često korišćena turska reč “inat”. Gotovo da nema novinara na Zapadu koji u poslednjih desetak dana Slobodana Miloševića nije objašnjavao prkosom: prošle nedelje je on bio balkanski lider koji je prkosio NATO-u, a ove branjenik koji prkosi Haškom sudu ne priznajući mu legitimitet ni legalitet.
       Kad je, pak, reč o onima koji su Miloševića izručili Haškom sudu, dakle domaćoj vlasti u Srbiji, ovih dana u stranoj štampi najčešće se koristila reč “compliance”, koja se, doduše, rimuje sa defiance, ali znači suprotno: pristajanje, popuštanje, povinovanje. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu slavljeno je na Zapadu kao trijumf međunarodnog prava nad suverenitetom pojedinačnih država, i kao trijumf “duge ruke pravde” nad zločinom, ali i kao trijumf američke politike uslovljavanja (conditionalitdž) nad onima koji žele američku pomoć ali se ustežu da ispune sve političke zahteve kojim Amerika uslovljava ekonomsku pomoć.
      
       Pritisak
       Svet je nezahvalan: poraženog Miloševića sa lisicama na rukama naziva prkosnim, a njegov nemezis, Zorana Đinđića, hvali što je hrabro popustio pred američkim zahtevima. A i te pohvale su licemerne: tako se “NJujork tajms” u redakcijskom komentaru od 29. juna raduje sopstvenom otkriću da su “hapšenje i transfer Slobodana Miloševića ojačali demokratiju u Srbiji”, a onda dodaje da su srpski političari obelodanili dokaze o Miloševićevim ratnim zločinima kako bi uvećali podršku transferu Miloševića, insinuirajući tako da su albanska tela iskopavana iz masovnih grobnica u Srbiji da bi poslužila u cinične dnevnopolitičke svrhe.
       Londonski “Gardijan” je citirao Ivu Daldera, eksperta Brukings instituta, koji tvrdi da je Miloševićevo izručenje dokaz da je Medlin Olbrajt pobedila: uslovljavanje pomoći bilo je ispravno i debata se u Srbiji svela na to: želimo li Miloševića ili pare? “Vašington post” je istog dana, 29. juna, dan posle “transfera”, grmeo: “Bio je to neverovatno delotvoran primer pametno primenjenog pritiska. Pritisak ne uspeva uvek, i nekima se ne sviđa iz principa, ali ovde je, u ovom slučaju, uspeo.”
       Istine radi, treba reći da su neke ugledne, konzervativne novine prigovorile metodu pritiska svojih vlada: “Kriščen sajens monitor” je tražio da “zapadni lideri objasne zašto su u osnovi kupili izručenje Slobodana Miloševića za milijardu dolara pomoći, i zašto su pokazali nipodaštavanje prema zakonskim metodama koje su korišćene kako bi on bio izručen”. Londonski “Fajnenšel tajms” zažalio je zbog načina na koji je Milošević isporučen: “Delovalo je brzopleto i nije poštovana u Jugoslaviji uobičajena pravna procedura. Izazvalo je novu političku nestabilnost na Balkanu i tenzije između Đinđića i Koštunice. Ukazuje da su i gospodin Đinđić i reformisti u njegovoj vladi spremni da pod pritiskom međunarodne zajednice i sami krše propise.”
      
       Pravo
       Ostatak sveta verovatno bi se radovao zajedno sa Zapadom što međunarodno pravo pobeđuje nad suverenitetom pojedinačnih država i njihovih pojedinačnih silnika, da nije “kvake”: suverenitet se kruni samo slabijim i siromašnijim državama, a Sjedinjene Američke Države koje tako uspešno oslobađaju druge od viška suvereniteta, same neće ni da čuju da ustupe makar i teoretsku šansu nekom budućem međunarodnom krivičnom sudu da pod istim uslovima sudi svim budućim ratnim zločincima sveta. Ovih dana eksperti se naglas pitaju: je li moguće da Zapad čini ratne zločine? I uglas odgovaraju odrečno. “Los Anđeles tajms” je upravo primetio da se Robert Maknamara šeta američkim koledžima i hvali svojom odskora probuđenom savešću, bez ikakvog straha od optužnice za ratne zločine u Vijetnamu.
       Čudnovata fascinacija Zapada Slobodanom Miloševićem, dakle, traje i dalje, i koristi Miloševiću. I dok bi za Srbe verovatno bilo bolje da su Miloševiću sami sudili (na kraju krajeva, ovi leševi koji se iskopavaju po Srbiji, leševi su jugoslovenskih građana, što je bilo idealna, ali nažalost propuštena prilika da se Zapadu objasni da nam Milošević nije kriv samo zato što je tobož “gubio ratove”, i da želimo da odgovara i zbog ubistva naših građana albanske nacionalnosti), za samog Miloševića je po mnogo čemu bolje da bude u Hagu. U ondašnjoj sudnici kao da mu se, uz svetlost kamera i uz prisustvo sve one sudijske pompe, toga i perika, vratilo nešto od harizme koju je izgubio kao zatvorenik u beogradskom Centralnom zatvoru koji se zbližio sa Mačkom (čuvarom).
       Ima možda istine u tome da je Haški sud manje neutralna pravosudna ustanova u sistemu međunarodnog prava, a više tvorevina politike globalne sile, kao što tvrde i neki zapadni eksperti, ali ima mnogo istine i u tvrdnji da će se Zapad osetiti obaveznim da na primeru Slobodana Miloševića dokazuje koliko je neutralan, principijelan, i koliko poštuje svačija prava, pa i prava Slobodana Miloševića.
       Sudije će misliti o vlastitom kredibilitetu, a ne samo kredibilitetu Zapada: posebno će se brinuti da dokažu koliko su u stanju da budu objektivni, dok je kod nas postojala zaista stvarna opasnost da sudije dokazuju koliko su u stanju da budu objektivne, ne u korist Slobodana Miloševića, nego na njegovu štetu. Konačno, u Hagu će se verovatno ponašati prema njemu sa više poštovanja za njegovo lično dostojanstvo nego što je možda ovde bio slučaj.
      
       Rusi
       Zato su možda u pravu i oni koji već uverljivo dokazuju da bi ovde Zapad mogao i da se nasanka. Ove srede u najprestižnijem svetskom listu “NJujork tajmsu” objavljeno je pismo čitaoca koji upozorava da su ormari NATO-a i Zapada puni skeleta i da Haški tribunal možda upravo popločava put ka sopstvenom uništenju. Toga su očigledno svesni i haški tužioci, koji su u poslednji čas prošle sedmice napravili veoma bitnu izmenu u prvobitnoj optužnici: izbacili su bombardovanje NATO-a iz prve rečenice u optužnici i premestili je na kraj, maltene u fusnotu.
       To je, po svoj prilici, učinjeno kako bi se Slobodan Milošević sprečio u nameri da svoje suđenje pretvori u suđenje agresiji NATO-a nad Jugoslavijom. To je učinjeno i zato što je i Hagu i Vašingtonu i Londonu jasno: ako se ne dokaže optužnica protiv Slobodana Miloševića, to će biti fatalan udarac kredibilitetu suda i, što je još važnije, svakom moralnom i političkom opravdanju za bombardovanje Jugoslavije. Ulog je tako krupan da se i Rusija gotovo oblizuje: uložila je veto na čestitku Saveta bezbednosti vladi Zorana Đinđića, sasvim suprotno svom uobičajenom ponašanju u UN. Srbi na to mogu samo da primete da bi možda bilo delotvornije i principijelnije da su pre deset godina stavili veto na odluku o sankcijama. Ali tada su i Rusi čekali neke pare sa Zapada.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ