Vlajko Stojiljković tvrdi da su leševi u hladnjačama podmetnuti herojima srpskog naroda, radi zaštite spoljnjeg neprijatelja

      Zabluda je da podneblje čini čoveka. Pod istim nebom rodili smo se Vlajko Stojiljković (Vlajko nešto ranije), Miroljub Labus i naša malenkost - i eto šta je ispalo. Od Vlajka i Labusa deli me nekih desetak kilometara, što je u kosmičkim razmerama beznačajno. Labus se u Maloj Krsni rodio slučajno (otac železničar?), a Vlajko namerno, samim tim što ga je od Požarevca delila jedino Velika Morava.
       Mala Krsna geografski pripada Smederevu, ali Vlajko je od malih nogu imao anticipaciju: školovao se i počeo kao policajac u Požarevcu koji će kasnije, posle Osme sednice, postati rasadnik kadrova. Da ne govorim kako je taj grad stekao oreol novog Kumrovca na razmeđi milenijuma, a tu je i Zabela. U Burjan mali, pre šezdeset godina, ugledao je svetlost Pomoravlja i cele Srbije haški sužanj Slobodan Milošević.
       Vlajko Stojiljković je vrlo neposredan čovek, ima otvorenu srpsku dušu, sklonu metaforama i zaobilaznim inicijativama. Jednom - autentična priča - povezao je kolima uglednu novinarku sa koktela i kada je došlo vreme rastanka, na Terazijama, upitao je poslenicu javne reči koliko ima godina. Dama je odgovorila. Pošto mu se učinilo da je prolaz slobodan, Vlajko se pohvalio: Imao sam i mlađe! Upotrebio je naš zavičajni izraz...
       Geografija ne spaja nego razdvaja ljude; dok nas Labus hlebom hrani, Vlajko iščekuje Karlu del Ponte i neguje unuke kao deo partijske discipline, jer je i Slobodan Milošević u datom momentu izjavio da će se posvetiti unuku Marku.
       U međuvremenu je u opticaj ušla reč “asanacija”, isto toliko cinična kao izraz “kolateralna šteta”. Asanacija znači uklanjanje mrtvih civilnih žrtava sa Kosmeta hladnjačama i tegljačima, i zakopavanje pod zemlju na policijskim poligonima, gde su namernici bez pendreka nepoželjni. Srpskom policijom, i poligonima, dakle, u vreme mogućih zločina upravljao je upravo Vlajko Stojiljković, koji se malo bavio i privredom pre nego što je postao ministar policije, uz najdublje poverenje Slobodana Miloševića sa suprugom.
       Ukolko je tačno da je Milošević naredio, a Stojiljković asanirao teren Kosmeta, onda su njih dvojica najveći zločinci prema srpskoj naciji - i trebalo bi da im sudi srpska nacija - jer su relativizovali moralno biće i moralno utemeljenje srpskog naroda kome je upravo to čuvstvo bilo najviša istorijska i civilizacijska tačka.
       Prema savremenim američkim shvatanjima, zločini su nacionalno determinisani, osim ako nisu američki, čak i u građanskom ratu kakav je bio ovaj na tlu prethodne Jugoslavije. Ne smem da se zakunem (bez prethodne istrage) da je Vlajko to zaista činio, ali znam da je znao. Zašto bi inače bio tamo, u ministarstvu!? Čiji je resor asanacija?
       Vlajko veli, uprkos tome što su to bila herojska vremena, da je asanacija prosto podmetnuta herojima. Nije, kaže, vršio, ni on ni Slobodan, ni na koji način ratne zločine, niti ih je, on i Slobodan, prikrivao. Sadašnjem šefu policije Dušanu Mihajloviću poručuje i negira mu tvrdnju da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević naredio prikrivanje tragova zločina na Kosovu i Metohiji, a ko ih je prikrivao, ne zna se. Nepoznati kaplar?
       Iako postoje leševi, Vlajko drži da su takve insinuacije (leševi?) iskonstruisane u cilju pridobijanja javnog mnjenja za osudu heroja srpskog naroda i amnestiranje NATO agresora i albanskih terorista za počinjene zločine.
       Zato oni ne priznaju sud nijedne tuđe partije, osim svoje i sestrinske Mirine. Ali će unuci Vlajka Stojiljkovića, ispred osnovne škole u Maloj Krsni, moći da se hvale: moj deda je u Hagu, a tvoj!?
       Iako smo geografski bliski, nikad se nismo upoznali: Vlajko nije dozvolio da ja upoznam njega, hteo je da on upozna mene. Legendarnom Hadži Draganu Antiću, zvanom Struja, nisam se dopao u autorskom pogledu: usudio sam se da kažem koju reč o njemu, trećem čoveku Srbije, kako se izvoljevao predstavljati, dok je lažima žario i palio informativni prostor. Sloba je bio prvi. Mira druga, a on je na skromnom trećem mestu koristio servis Vlajka Stojiljkovića koji je Strujinim rangom bio impresioniran i nije mu padalo na pamet da mu konkuriše; zadovoljavao se logistikom, otvarao mu je dosijea! Čekao je klasu u skladu sa inteligencijom.
       Hadži Dragan Antić, zvani Struja, odbegli direktor “Politike” i čtec vladike Filareta, naložio je potom svom advokatu (taj se zove Dragoljub Todorović iz Ulice Jasenova) da kod Vlajka u radnom vremenu pročešlja moj dosije i da me, u skladu sa advokatskom etikom, upozori na vrlo pikantne, vrlo dramatične i po mene vrlo bolne i tragične detalje iz mog najintimnijeg ličnog i porodičnog života...
       Ne krijem da mi je imponovalo što se Vlajko Stojiljković bavi mnome i što saznanja o meni deli s drugima.
       A kad sam, zgranut advokatskim kodeksom, od advokata Dragoljuba Todorovića saznao da mi je irevirzibilno oštećen mozak, bio sam na ivici da se podvrgnem ličnoj asanaciji. Paradoksalno, sačuvao me je irevirzibilno oštećen mozak. Strepeo sam šta će advokat Todorović, Hadži Struja i Vlajko Stojiljković s mojim lešom.
       Ne bih u Batajnicu, ni kao leš, tamo je Šešelj!
       Šešelj bi tvrdio da sam podmetnut!
      
       Ovim prilogom opraštam se od Vlajka Stojiljkovića, advokata Todorovića i Hadži Struje zauvek, a od vas, dragi čitaoci, na mesec dana. Red je da se, posle sedam godina, odmorim od sebe, a vi od mene. Doviđenja; računajte da sam ireverzibilan!