Nekoliko decenija je ovaj potpisnik zarađivao hleb novinarski pišući o televiziji (a nešto je i neposredno radio za legendarnu kuću pokojne Zore Korać), ali godine medijskog mraka i beskrajnog širenja javnih laži učinile su svoje. Devedesetih prestao sam da gledam onaj plavičasti ekran iz razloga održanja mentalne i moždane higijene, čak sam, nekoliko godina sa birača kanala izbrisao signal TV Bastilje. Gledao sam samo sportske prenose i pokoji film, makar i hiljaditi put ako je reč o holivudskim klasicima ili francuskom Novom talasu, ali sam zato neprekidno slušao radio moje druge mladosti: B92, Indeks i Bi-Bi-Si, odabravši zasluženi naziv domaćeg izdajnika (do stranog plaćenika nisam stigao, takve sam sreće).
       Promenilo se vreme, bager je učinio svoje, ali se na televiziji, kao i na drugim medijima, uključujući i novine, nije mnogo promenilo. Novinarska profesija je srušena pod pritiskom ideoloških budalaština, negativne kadrovske selekcije, i na nivou elementarnog zanata. Pokušavam da gledam razne TV-programe: na sve strane okrugli stolovi u studiju, debate “jedan na jedan”, “dva na dva”, razne Arene, pres-pretresi, mesecima se tridesetak zaslužnih ljudi valja iz jednog studija u drugi pretresajući “ovejanu suštinu”, što bi rekao Vinaver, naše opšte nesreće. Neki ljudi tokom iste večeri obiđu i dva-tri studija. Posle toga je veliki rizik uključiti peglu ili rešo.
       Ko sluša Jutarnji dnevnik Radija B92 od 9 do 9,30 i Noćnik, od 21 do 21,30 na FM 92,5, nema razloga da se obraća bilo kom TV-programu. Sve bolje i potpunije zna. Radio Indeks na 99,8 je dobra dopuna ili zamena svega toga, slika neće nedostajati, jer beskrajno gledanje naočitih spikerki koje se “meni lično” obraćaju, nije bogzna kakva uteha. Ako ste celi dan bili van kuće, ponoćne vesti JU-Radija, od 24 do 24,20 (na FM 100,4) nude izvrstan rezime dana.
       Televizija je nezamenljiva kad se uključi u planetarni direktni prenos iz haške sudnice. Ulazak Bengalskog tigra u sudnicu, elegantnog i ljutog kao ris (još smo u zoni retorike zastrašivanja), niko ne može da vam prepriča. Negirao je stvarnost kao nabusito dete koje je majka uhvatila sa prstima u pekmezu, pominjao skupštinu Ujedinjenih nacija, odbio pomoć advokata, a već sutra ujedinjena levica “svih zemalja, ujedinite se”, poslala mu je dvestotinak pravnika sa svih strana, da mu budu pravni savetnici. Ganuo me ovaj idealizam advokata iz Kanade, SAD i drugih zemalja Novog svetskog poretka: sve to oni rade iz čistog idealizma, kao u latinoameričkim sapunicama.
       TV Beograd je i posle 5. oktobra odbila da vrati na radno mesto tridesetak vrsnih novinara koje je Vučela najurio na ulicu sa još hiljadu profesionalaca, 6. januara 1993. To se ne zaboravlja. LJudi dobili desetak izvršnih presuda da budu vraćeni na posao, ali novi Upravni odbor sa predsednikom, časnim čovekom Dejanom Mijačem, ne oglašava se. Dok ovo ispisujem (ponedeljak veče, 21 čas), Televizija B92 po drugi ili treći put prikazuje potresni stominutni dokumentarac Bi-Bi-Sija o zločinu u Srebrenici “Krik iz groba”. Film je prikazan na nedavnom Međunarodnom festivalu filmova o ljudskim pravima “Jedan svet”, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu (od 30. maja do 4. juna). Na debati sa autorima iz Engleske jedan gledalac je rekao: “Verovaću da se nešto promenilo na RTS kad budem video ovaj film na Prvom programu u osam časova uveče.” To se još nije dogodilo.
       Narod kaže sa malim preterivanjem, ali sa dobrim uvidom u stvari: Sve je isto, samo njega nema. A on je ostao u mnogim glavama i zato je snimak fašističkog linča grupe nesrećnih mladića na Trgu Republike velika opomena. Sa popom Žarkom Gavrilovićem koji ispred ovog prizora govori u kameru o protivprirodnom bludu i prosipanju ljudskog semena! Nije vreme za pedere i pekare. Zašto za pekare?