Pačeli se direktno i opasno upustio u verovatno najpovoljniju zaveru da se ukloni Hitler u toku rata. Centar zavere bio je Hans Oster, čovek velikih načela i pameti, koji je radio u Vojnoj obaveštajnoj službi u Berlinu. Oster je bio u vezi sa grupom funkcionera i vojnika Abvera, obaveštajne grane vojne službe, čija je vodeća figura bio general Ludvig Bek, bivši načelnik generalštaba oružanih snaga, koji je pripremao vojni udar da bi uklonio Hitlera. Zaverenici su se posvetili ideji da se Nemačkoj vrati demokratija, i zamislili su federaciju koja će uključiti Austriju, ali bez Poljske ili slovenskih delova Čehoslovačke, koje bi opet postale nezavisne. Oni su shvatili da bi udar mogao da se pretvori u razdoblje građanskog rata. Pre nego što su preduzeli prve korake, želeli su da dobiju uveravanje britanske vlade da zapadne demokratije neće iskoristiti ranjivost Nemačke. Tražili su garantije da će se poštovati Minhenski sporazum. Najvažniji deo njihovog plana uključivao je pomoć Pija XII, koga je Oster, koji je poznavao Pačelija dok je bio nuncije u Nemačkoj, smatrao idealnim posrednikom.
       Oster je za svoju nemačku vezu sa Vatikanom izabrao bavarskog advokata i katolika, Jozefa Milera koji je regrutovan u Abver kada je napadnuta Poljska. U jesen 1939, Oster je poslao Milera u Rim, u nameri da izvesti o italijanskom defetizmu, ali u suštini da uspostavi veze sa Vatikanom i na kraju i sa papom. Jedan od Pačelijevih najbližih poverenika u Apostolskoj palati, bio je bivši šef Stranke centra, nemački sveštenik Ludvig Kas, koji se nalazio u stalnom izgnanstvu i koji je obavljao dužnosti administratora bazilike Svetog Petra. Kas je povezao Milera sa jezuitom Robertom Lajberom, koji je viđao Pačelija dva-tri puta dnevno.
       Plan je predviđao da Pačeli stupi u vezu sa Nevilom Čemberlenom (posredstvom britanskog ambasadora u Vatikanu, Ozborna koji je bio u vezi sa lordom Halifaksom u Londonu) u nameri da zatraži garantije za častan mir između zapadnih demokratija i Nemačke nakon prevrata. To će se potom vratiti preko Lajbera i Milera do Ostera.
       Teško da je preterano reći koliko je riskantna bila priroda takve zavere za papu, Kuriju i sve one koji su bili u vezi sa Vatikanom. Istoričar Harold Dojč ju je smatrao “jednim od najneobičnijih događaja u istoriji papstva”. Do kraja života, Lajber nije mogao da savlada šok koji je preživeo i smatrao je da je “Pačeli otišao suviše daleko”. Rizici su bili ogromni. Da je Hitler saznao za zaveru, verovatno je da bi se surovo osvetio Katoličkoj crkvi u Nemačkoj. U isto vreme, Musolini je to mogao da shvati kao povredu neutralnosti Lateranskih sporazuma, što bi opravdalo radikalne, čak nasilne mere protiv Vatikana. Vatikan je konačno, zavisio za svoju vodu i struju od fašističke Italije, i u svakom trenutku u njega su mogle da uđu italijanske trupe.
       Pačeli je bio dovoljno svestan opasnosti i složenih etičkih principa, da bi zatražio predah da razmisli. I Kas i Lajber su ostavili svedočenje koliko su bili nesretni zbog čitavog plana. Međutim, bilo je čudno da Pačeli ništa nije rekao kardinalu Maljoneu, državnom sekretaru, koji od početka do kraja ništa nije znao o tome. Pačeli je proveo samo jedan dan mirno razmišljajući, pre nego što će iznenaditi oca Lajbera svojom odlukom. Šestog novembra 1939, Miler je obavešten da je papa spreman da uradi “sve što može”. Način na koji je Pačeli došao do ove presudne odluke, otkriva slabost i ranjivost moderne papske autokratije. Uveren da je kao papa bio ovlašćen da deluje, bez konsultacija sa drugima čija je dužnost bila da kažu svoje mišljenje, kao što je to bio Maljone, on je bukvalno sam doneo takve odluke od istorijskog moralnog značaja.
       Ozborn se prvi put upoznao sa zaverom prvog decembra 1939, prilikom ručka sa Kasom koji mu je izneo najopštije crte onoga što se događalo; britanski ambasador dao je jednako neodređen odgovor. Ponovo su se sreli osmog januara 1940, kada je Kas obavestio Ozborna da je zavera i dalje u toku: nemački prelat je izgledao prilično mrzovoljan i još uvek nije pomenuo Milera.
       Četiri dana kasnije, Pačeli je pozvao Ozborna u privatnu audijenciju. Rekao mu je u najstrožem poverenju, da ga je posetio predstavnik izvesnih nemačkih vojnih šefova i da je dobio pouzdana obaveštenja da Nemačka priprema snažnu ofanzivu na zapadu u februaru. Ali da do ofanzive možda neće doći ukoliko ovi vojni šefovi svrgnu Hitlera, što mogu da urade samo ako dobiju uveravanja da će Britanija garantovati častan mir Nemačkoj. Prenoseći razgovor Halifaksu u tajnom memorandumu, Ozborn je izneo utisak da se Pačeli čudno koleba:
       On je želeo da mi prenese ovo saopštenje čisto kao informaciju. Ni u najmanjoj meri nije želeo da je podrži ili preporuči. Pošto je saslušao moje komentare o saopštenju koje je primio i koje mi je preneo, rekao je da, na kraju krajeva, možda i ne vredi dalje nastavljati sa tom stvari i da će zato od mene da zatraži da smatram kao da ovo saopštenje nije nikad ni dato. Međutim, ovo sam odlučno odbio, rekavši da ne želim da imam odgovornost za papinu savest natovarenu na moja leđa.
       Ozborn je izrazio sumnjičavost u pogledu plana i rekao je pontifeksu da bi i Francuzi trebalo da budu tajno obavešteni. Pačeli je tada odgovorio da, “pošto je tako spasao svoju savest, on čak nije ni očekivao odgovor”.
       Ozborn je pisao Halifaksu diplomatskom poštom iz rimske ambasade da mu se čini da je čitava stvar “beznadežno nejasna” i da ga “podseća na aferu Venlu”, lažnu zaveru u koju su britanske agente u Holandiji uvukli nemački agenti. Završio je komentarišući da je, posle njegovog “izražavanja skepse” Pačelijeva “spontana ponuda da povuče svoje saopštenje, pokazala da on ne želi da bude iskorišćen kao kanal i da nije imao nikakva očekivanja od toga. Ali sigurno mu se ne može prebaciti što je tako postupao.”
       Ozbornovo tajno pismo pročitao je Halifaks ratnom kabinetu 17. januara 1940; njegovi članovi su se složili da “Državni sekretar za spoljne poslove treba da preduzme odgovarajuće korake da obavesti francusku vladu o saopštenju koje je NJegova svetost papa, učinila g. Ozbornu.
       Šestog februara, Pačeli je još jedanput pozvao Ozborna u audijenciju, šaljući mu svog maestro di camera u gluvo doba noći, da obavesti ambasadora da će se sastanak održati sledećeg dana u podne i da ne mora formalno da se oblači ili čak da obavesti svoje saradnike da će se sresti sa papom. Pišući Halifaksu 7. februara, Ozborn je izvestio da su se zaverenici opet obratili Pačeliju, ali da je pontifeks odbio da pomene bilo koje ime, osim da kaže da je u pitanju ugledan nemački general. Početak Hitlerove planirane ofanzive na zapadu je bio odložen zbog oštrog vremena. U međuvremenu, organizatori prevrata su i dalje tražili potvrdu da Nemačka neće biti rascepkana u slučaju britanske i francuske invazije i primirja. Ozborn je dalje obavestio Halifaksa: “Izgleda da je značajno to što nam je ovog puta ponuđena ‘demokratska, konzervativna, umerena’, i što je još važnije, decentralizovana i federalizovana Nemačka, unutar minhenskih granica.”
       Halifaks je 17. februara odgovorio pismom na tri strane, čija je suština bila da se od Pačelija traži da se izjasni. Britanci treba da o tome obaveste Francuze, ali se to nije moglo učiniti, “na osnovu ideja koje dolaze iz nepoznatih izvora... Ako treba da dođe do nekog napretka, definitivan program se mora podneti i za njega se mora odgovorno jamčiti.”
       Halifaksovo pismo mimoišlo se sa drugim pismom Ozborna koji je, šesnaestog, poveo Halifaksovu ženu i sina da vide papu. “(Pačeli) me je odveo na stranu pri kraju audijencije da mi kaže da su nemački vojni krugovi pomenuti u mojim prethodnim pismima, potvrdili svoje namere, ili svoje želje, da promene vladu.” Ozbornova reakcija na to što mu je rekao papa, bila je kratka. “Samo sam primetio”, obavestio je Halifaksa, “da ukoliko žele da promene vladu, zašto to i ne urade. Dodao sam da čak i ako se vlada promeni ne vidim kako to može dovesti do mira, sve dok nemačka vojna mašinerija ostane netaknuta.”
       Učesnici ove neobične zavere su zaćutali. Po Londonu su se širili neverovatni glasovi da se Kasu nije smelo verovati, da je on bio nacistički špijun. Potom je Halifaks saznao da je kralj DŽordž VI već bio obavešten o zaveri da se “šutne” Hitler. Miler je putovao između Rima i Berlina. Zaverenici su i dalje čekali na britansku garantiju, dok su Britanci i dalje čekali da saznaju ko su bili zaverenici.
       Jedanaestog marta, Ribentrop je posetio Musolinija u nadi da će Italiju uvući u rat. Nemački ministar inostranih poslova tražio je audijenciju kod Pačelija koji je bez oklevanja prihvatio. Ribentrop je svoju posetu smatrao prilikom za propagandu (konačno, prethodni papa se povukao iz Rima kada ga je Hitler posetio), ali njegov glavni motiv bio je da privoli papu da prestane da kritikuje nacistički režim. Tokom sastanka Ribentrop je preduhitrio svaki razgovor o mirovnim inicijativama kategorički tvrdeći da će Nemačka dobiti rat. Kada je Pačeli postavio pitanje napada na katolike i crkveno vlasništvo, Ribentrop je odgovorio da nemački narod čvrsto stoji iza Firera i da je to bila revolucionarna situacija. “Čak i danas kler nije shvatio da nije njihov posao da se meša u politiku” nastavio je. “Ono što je potrebno je vreme i strpljenje da se dođe do savršenog razumevanja i sporazuma o verskim pitanjima koje je želeo Hitler.”
       Kada je Pačeli zatražio od Ribentropa da dozvoli vatikanskom poslaniku da ode u Poljsku, Ribentrop je izbegao odgovor. U jednom trenutku Pačeli je pitao ministra da li veruje u Boga. Minstar je odgovorio: “Ich glaube an Gott, aber ich bin unkirchlich”. (Verujem u Boga, ali ne pripadam nijednoj crkvi.) Pačeli je sarkastično ponovio frazu na nemačkom dva tri puta, i rekao Ribentropu da ne može, a da se ne zapita da li je to istina.
       Dino Alfijeri, italijanski ambasador pri Svetoj stolici, izvestio je Musolinija posle susreta. “Postalo je jasno (i papa je tako ubeđen) da je Ribentrop želeo da bude primljen u Vatikanu samo zbog domaće politike - posebno da impresionira ogromne katoličke mase u Nemačkoj i da iskoristi taj prijem da bi svetu saopštio njegov povoljan ishod po Nemačku.”
       Tridesetog marta, Pačeli je ponovo govorio sa Ozbornom o zaveri da se ukloni Hitler. Otkrio je da je London primio mirovne ponude sa drugih strana. Bio je uznemiren. Ozborn nije objasnio Pačelijevo uznemirenje, ali je pontifeks verovatno bio ljut zbog toga što se pročulo o zaveri i besan što je Svetu stolicu izložio bezrazložnoj opasnosti.
       S obzirom na odsustvo poverenja i dalekovidosti od strane Britanaca i nemačkih zaverenika, zavera je propala. Što se tiče Pačelija, po viđenju istoričara Ovena Čedvika, “papa je rizikovao sudbinu Crkve u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj i možda je rizikovao još i više... Rizikovao je verovatno i uništenje nemačkih jezuita. On je preuzeo ovaj veliki rizik samo zato što je na osnovu svog političkog iskustva shvatio da bez obzira kako neuspešan ovaj plan bio, on je bio verovatno jedina preostala šansa da se zaustavi nadolazeća invazija na Holandiju, Francusku i Belgiju, da se spreči ogromno krvoproliće i vrati mir u Evropu.”
       U međuvremenu, Forin ofis je stao na stanovište da je na Pačelija moglo “lakše da se utiče nego na njegovog prethodnika”. Ozborn je odgovorio sa oštroumnom primedbom: to je verovatno bilo tačno, pisao je londonskim zvaničnicima krajem februara 1940, “u svakom slučaju u najboljem smislu; to će reći, on je spremniji da sluša i da odmerava mišljenja, manje je krut i beskompromisan u svojim pogledima i postupcima. Ali to uopšte ne znači da je nepostojan i da se može lako ubediti.”
       Pačelijeva mržnja prema Hitleru bila je dovoljna da mu dozvoli da preuzme velike rizike za sopstveni život - i, kao što je ukazao Robert Lajber, za živote mnogih drugih. Kada se rizik činio opravdanim, bio je sposoban da odmah reaguje. Spolja je delovao nežno, preterano osetljivo, za neke čak i slabo. Malodušnost i neodlučnost - nedostaci koji će se navoditi kako bi se opravdala njegova potonja ćutnja i odsustvo inicijative u drugim stvarima - nisu bili u njegovoj prirodi.