Izvršenjem smrtne kazne nad supružnicima Čaušesku započela je demokratizacija rumunskog društva a naročito medija kojima danas vladaju političari i njihovi prijatelji s nabreklim novčanicima

      Medijska slika Rumunije bila je vrlo precizna dok su njome vladali Nikolae Čaušesku i njegova tajna policija Sekuritatea. Novina je bilo malo, a pisana reč bila je potpuno kontrolisana. Urednici su cenzurisali i novinare i sebe same. Za one nestašne, u kojima bi se znao podgrejati nekakav bundžijski inat, uvek je postojalo nadležno ministarstvo, Sekuritateina Direkcija 1, direktno podređena generalu Pačepi, pravila je od umetnika, naučnika, novinara... disidente, tzv. duhove. Za one najtvrdoglavije postojao je niz kaznenih mera koje nisu isključivale likvidaciju. Ipak, veĆina novinara “igrala je po pravilima” i čekala pravi trenutak.
       “Cenzura je bila eksterna i interna. Komunistička partija Rumunije davala je zadatke, uglavnom blesave, urednicima, a oni novinarima koji su se trudili da ih izbegnu kad god su to mogli. Mi koji smo radili u to komunističko vreme, morali smo da budemo ne samo vešti, nego i da između redova kažemo i ono što se nije smelo napisati”, kaže Jon Kristou, jedan od najpoznatijih rumunskih kolumnista i dopisnik iz Beograda za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju, koji je za vreme Čaušeskuovog režima radio kao urednik studentskih novina Viata Studenteasca značajnih za uspeh novembarske revolucije 1989. godine.
      
       Sekuritateini repovi
       Televizija je bila potpuno podređena liku i delu Čaušeskua.
       “Državna televizija emitovala je dnevno svega tri sata programa. Vesti o tome šta je Čaušesku toga dana radio, koga je primio, gde je priredio zabavu, kakvu haljinu njegova žena nosi... Zatim je sledila emisija o njegovom poslednjem putu u inostranstvo. Program se obično završavao veselim pionirima koji pevaju odu ili uspavanku Čaušeskuu...”, kaže Gabrijel Gabi Đurđu, novinar Rumunske javne televizije, jedan od onih koji su se u novembru 1989. godine probili do Studija 4 da bi uživo emitovali “prave vesti o događajima na ulicama Bukurešta”.
       Pravi trenutak došao je i prošao, a izvršenjem smrtne kazne nad supružnicima Čaušesku započela je demokratizacija rumunskog društva, naročito medija. Međutim, to nisu mediji kakve su Rumuni želeli. Umesto potpunog sputavanja javne reči, Rumuni su dobili nekakvu kombinaciju tržišne utakmice i indirektne državne kontrole. Medijima danas vladaju političari i njihovi prijatelji s nabreklim novčanicima. Mnogi agenti (među kojima je bilo mnogo disidenata - tzv. duhova) i oficiri Sekuritatee uspeli su na vreme da unište svoje dosijee i pobegnu u inostranstvo.
       “Većina računa Sekuritatee u inostranim bankama nije nikada otkrivena. Mnogi ‘sekuritaši’ postali su biznismeni, a o poreklu njihovog bogatstva ne zna se gotovo ništa”, kaže Kristou, trenutno zaposlen u novinama “Curentul”, razjašnjavajući prirodu medijske korupcije u Rumuniji: “Razlika je u tome što je komunistička nomenklatura bar bila diskretna - korupcija nije bila zasnovana na dobijanju novca, već na pronalaženju veza. Ova nova finansijska oligarhija, koja neretko upravlja političarima, veruje da je sve šou. Zato mi kažemo da je profesija političara najprofitabilnije zanimanje u Rumuniji.” Po mišljenju g. Kristoua, ni novinari nisu ono što su bili. Mnogo je onih koji radije sede u kancelariji i okreću telefone od jutra do mraka, umesto da odu na teren i nađu “živu priču”.
       “Novinar sada mora da bude još hrabriji kako ne bi poklekao pred političkom moći. Međutim, malo je takvih. Znam toliko mladih novinara uvek spremnih da napadnu predsednika ili premijera, koji nemaju nimalo hrabrosti kada treba da se suoče sa gazdom koji ih plaća”, kaže Kristou.
       Diktatu novca nije uspela da se odupre ni Rumunska javna televizija koja od 1992, a po Zakonu o informisanju, ima obavezu da “informiše, obrazuje i zabavi” sve građane u Rumuniji. Prvi kanal TVR1 najviše pažnje posvećuje informativnom programu, TVART2 prevashodno je edukativno-zabavan, dok je TVRI posvećen Rumunima u inostranstvu.
      
       Javna televizija
       “Svi kanali emituju se preko satelita”, kaže Dan Obar, trener u Centru za obuku Rumunske javne televizije, u kome se trenutno obučava oko 250 radnika ove ustanove, i dodaje: “Centar je namenjen samo našim radnicima koji žele da nauče kako da se služe digitalnom tehnologijom. Nedavno smo nabavili nova reportažna kola koja imaju satelitski link i sada obučavamo dve ekipe.”
       Od nekada 3 500 zaposlenih na državnoj televiziji Rumunije, otpušteno je 1 000 ljudi, kako kaže Georgeta Batuca, glavni trener Centra za obuku Rumunske javne televizije.
       “Otpuštene su pristalice Čaušeskua i njegovog režima”, objašnjava Batuca, a na pitanje novinara NIN-a da li su svi agenti Sekuritatee otpušteni, odgovara: “Mnogi nisu čekali da budu oterani. Sami su otišli. Na našoj televiziji ima još nekoliko ljudi za koje se pretpostavlja da su bili agenti Sekuritatee, ali to su sada starci koji samo čekaju da odu u penziju.”
       Iako najveća i verovatno najkvalitetnija, Rumunska javna televizija tek je treća od četrnaest najgledanijih televizija na rumunskom jeziku. Ova televizija koja od prodaje licenci dobija oko 65 odsto sredstava, više od 20 odsto od pretplate (koja je 2001. godine iznosila oko 30 nemačkih maraka), profita gotovo da nema. Rumunska javna policija odvaja veliku svotu novca za obezbeđenje, odnosno regularne, naoružane, pripadnike rumunske policije.
       “Novac od pretplate kasni i po nekoliko meseci, kvalitetni, naročito dokumentarni, programi su skupi, a konkurencija među rumunskim medijima je oštra”, kaže Gabrijel Đurđu, dodajuĆi kako je cena jednog sata filma na bilo kojoj rumunskoj televiziji tri puta skuplja nego, recimo, u Češkoj. “Kada naši producenti odu u Sjedinjene Američke Države, oni se međusobno nadmeću, što je jako dobro - za sindikaliste u SAD. Jedina zemlja koja ima više cene od nas je Rusija.”
      
       Komercijalne i lokalne televizije
       Najgledanije televizije u Rumuniji, gde 76 odsto gradskog življa, tj. 48 odsto seoskog, ima kablovsku televiziju, jesu strane televizije (RAI1, TV5, MTV) i privatne komercijalne televizije na rumunskom jeziku. Prva komercijalna televizija TELE7ABC gotovo da ne emituje svoj program, a razlog tome je što je promenila toliko vlasnika da nije uspela da izgradi čvrstu programsku šemu. Ni najnoviji, izraelski vlasnik, nije pokazao gotovo nikakvo interesovanje da nešto učini kako bi ova televizija stala na svoje noge.
       “Priča se da je TELE7ABC paravan za pranje prljavog novca, ali to su samo glasine koje još niko nije dokazao», kaže Đurđu napominjući da je OBLINDA TV još gora: “Oni su pravi pirati. Emituju program koji ništa ne valja, a nemaju nikakve dozvole... I niko im ništa ne može.”
       Komercijalne televizije čije akcije polako, ali uporno rastu na tržištu, jesu PRIMA (skandinavski kapital) i ANTENA1 (rumunski kapital). Nekada najgledanija televizija PROTV koju je preko Adrijana Surbua kupio CMU, američka kompanija koja poseduje čuvenu kozmetičku firmu “Ester Lauder” i nekoliko televizija ili kanala u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Ukrajini..., nije uspela da plati poreze za 2001. godinu, i otpustila je gotovo polovinu zaposlenih zbog seče budžetskih sredstava.
       “Siguran sam da će se CMU uskoro pojaviti i u Jugoslaviji”, kaže Đurđu i dodaje da je veoma važno izabrati adekvatan model.
      
       “Recimo, u Bugarskoj su vrlo uspešne televizije sa jednom popularnom zvezdom, koja praktično nema zamenu. Uvek sam se pitao šta se dogodi kad zvezda dobije grip”, kaže Đurđu dodajući da takva televizija nikad ne bi imala toliko uspeha u Rumuniji, čak ni u Bukureštu. “Najpouzdaniji znak da je neka televizija propala, odnosno da je bankrotirala, jesu beskonačni talk-shonjs-i”.
       Lokalne televizije i novine kojih ima na stotine i uglavnom su na jezicima nacionalnih manjina, zavise od lokalnih političara koji su, gotovo po pravilu, biznismeni i čije bogatstvo potiče iz postkomunističkog perioda, a Rumunska javna televizija jedina je koja ima svoje studije u Jaši, Kluju, Temišvaru i Krasnovi.
       “Godine 1992. donet je Zakon i tada je u Rumuniji bilo moderno imati svoju televiziju. Većina televizija iz tog vremena podrazumevala je samo najneophodniju opremu, video-rikorder..., emitovane su piratske kopije filmova. Oni malo ambiciozniji uložili bi poneku dasku u nešto što je trebalo da bude studio, a oni najambiciozniji imali su i nekakve vesti. Zato nije čudo što je skoro 90 odsto takvih, lokalnih televizija nestalo, naročito posle odluke države da je u osnivanje televizije potrebno investirati najmanje pet miliona dolara”, kaže Đurđu koji smatra da lokalnim TV stanicama što pre treba podeliti lokalne frekvencije. “To bi i nas rasteretilo, na neki način.”
       Ipak, rumunska država još nije poduzela ozbiljne poteze kako bi rešila ovaj problem, niti je učinila bilo šta da rastereti izdavače i distributere.
       “Država nema interesa da privatizuje distribuciju knjiga, publikacija i novina kojih u Rumuniji ima više od hiljadu”, kaže Silviu Ispas, izvršni direktor Biroul Roman de Adit al Tirjelor, nedržavne institucije koja prikuplja podatke o distribuciji, tiražu knjiga i ostalih publikacija na rumunskom tržištu.
      
       Zlatna koka
       “Ne bih baš upotrebio izraz korupcija, ali činjenica je da država mesečno dobija oko deset miliona dolara od izdavača koji su prinuđeni da koriste državne distributere jer imaju najveću mrežu kioska”, kaže Ispas precizirajući da za razliku od privatnih distributera koji traže oko 15 centi na jedan dolar, državni distributeri traže duplo više. Osim toga, onima kojima posao dobro ide, a ima i takvih zahvaljujući dobrom marketingu i velikom privatnom kapitalu, plaćaju dodatnih 16 centi na ekstraprofit. Na sve treba dodati još i troškove štampanja koji nisu mali - zbog uvoznog papira, odnosno dolarskog plaćanja. Izdavači moraju još i da polože neku vrstu godišnje “kapare” koja državi omogućava da godinu dana raspolaže novcem. Na pitanje gde sav taj novac ide, Ispas odgovara:
       “U finansiranje partija, bar se tako govorka, ali jedno je sigurno: izdavač ili privatni distributer u Rumuniji nikada ne zarađuje. Jedna švajcarska kompanija pokušala je da proda svoju distributivnu mrežu u Bukureštu. Međutim, ispostavilo se da to ne može da učini, bez velike štete po sebe, jer po zakonu kupac mora ponovo da kupi kioske - ne može da iskoristi iste one koji su pripadali švajcarskoj kompaniji.”On nije umeo da objasni zašto privatnici uopšte investiraju u izdavaštvo i distribucije kada niko nema ništa osim gubitaka.
       U uslovima primitivnog kapitalizma kakav zaista vlada, neverovatno je da neko ulaže pare samo zato što je to za dobro budućih pokolenja, kako to vladini predstavnici vole da prikažu. Veza između političara, biznismena i medija bolje može da se objasni na primeru magazina “Plejboj” koji je na volšeban način uspeo da se registruje kao jedna od kulturnih publikacija koje su oslobođene raznih dažbina. Takođe, političari i biznismeni ne štede novac - naročito uoči izbora kada, prema rečima Jona Kristoua, ovaj odnos nije ništa drugo do “klasična ucena”.
       “Političari moraju da plate određenom mediju ukoliko neće da budu uništeni”, kaže Kristou dodajući da najlukaviji političari iz velikih partija izbore ne dočekuju nespremni: “Većina njih ima kontrolu nad bar jednim velikim novinama ili uspešnom televizijskom stanicom. Neću se mnogo začuditi ako se i u Jugoslaviji dogodi nešto slično.”
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ