Izložba bez naziva
Moderna galerija, Valjevo
Autor: Lidija Macura

      Đorđe Kadijević
      
       Prema programskom opredeljenju postavljenom od svog osnivanja, valjevska Moderna galerija istrajava u sleđenju onog pravca u našem savremenom slikarstvu koji se označava neprecizno, kao nadrealizam, i tačnije, kao likovna fantastika.
       Ovog proleća, gost valjevske galerije je Lidija Macura (1943), izraziti predstavnik slikarske fantastike. Macura je na valjevskoj izložbi predstavljena kao značajna ali nepravično zapostavljena sledbenica slikarstva poetsko-fantastičnog žanra koje je i samo potisnuto u stranu od “recentnih” smerova “nove” umetničke prakse. Macura slika na način koji je prosto iritirao aktiviste naše
       neoavangarde, ne samo zbog njene sklonosti prema fantastici, već naročito zbog jedne “anahrone” nijanse romantične osećajnosti koja je njoj svojstvena. Kada je o Macuri reč, treba, dakle, prvo ukloniti taj odijum njene navodne anahroničnosti.
       Za to ima dva razloga, jedan objektivan, drugi subjektivan. Objektivna je činjenica da je u trendu postmoderne koji registruje oživljeni interes umetnika prema slikarstvu, primećena upravo jedna neoromantična tendencija, kompatibilna Macurinom načinu slikanja. Sa druge strane, izvesno je da opozicija takvom trendu potiče od aktivista neoavangardnih pokreta čije “prakse” su već i same anahronične (reciklirani minimalizam, postkonceptualizam i slično). U takvoj situaciji, slikarski neoromantizam Macure treba da se tretira objektivno, kao jedan fenomen među brojnim drugim koji se registruju na našoj otvorenoj umetničkoj sceni.
       Lidija Macura na svojim platnima ulazi u prostor onog “tamnog vilajeta” ljudske unutarnje realnosti čija vrata su otvorili veliki slikari romantizma 19. veka, Blejk, Beklin, Kaspar David Fridrih. Reč je o imaginarnim predelima koji se otkrivaju iza granice povučene “među javom i međ ‘snom”. Slikani gustom pastom tamnosmeđe i riđe crvene boje, ti predeli deluju na posmatrača na dva načina. Oni ga vuku u svoje tajanstvene dubine, ispunjene atmosferom misterije u kojoj ima nečeg teškog, gotovo pretećeg. I u isto vreme bude u njemu potrebu za “vraćanjem” ka površini prozaične ali snošljivije realnosti. U štimungu Macurine slike osetljivi posmatrač može da nazre senku manihejske tame u čijoj zastrašujućoj misteriji se krije nešto gotovo demonsko...
       To je ono po čemu se Macura razlikuje od sebi bliskih slikara fantastičnog žanra iz kruga beogradske škole, posebno onih iz grupe “Medijala” i njihovih sledbenika. Kod nje nema tragova morbidije. Macura nije slikar tkiva organskog porekla. Ona ponire u dubine nesvesnog bića sve do onog strašnog mesta koje je Žak Lakan opisao kao prostor gliba, mulja u koji tonu krhotine razobličenih predmeta realnosti prosvešćenog sveta.