Jugoslovenski internacionalni festival pozorišta za djecu. Pod tom neobičnom sintagmom održan je od 2. do 10. jula deveti put, ali njegova internacionalizacija nije dala očekivane promene

      Festival je počeo a da mu se, zapravo, nije znalo ime. Prethodnih osam godina održavan je kao Jugoslovenski festival pozorišta za djecu i okupljao je teatre iz naših dveju republika. Ovog leta u zvanični program uvršćene su i predstave iz LJubljane, Zagreba, Sarajeva i Skoplja. Staro ime pri tom nije promenjeno, ali mu je dodata reč “inernacionalni”, te je tako stvorena neobična sintagma: Jugoslovenski internacionalni festival pozorišta za djecu. Stevan Koprivica, predsednik festivalskog odbora, zbrku je duhovito razrešio time što je za NIN objasnio da je festival u tranziciji, pa je u tranziciji i njegovo ime. Pokazalo se da internacionalizacija manifestacije izaziva i druge nedoumice, odnosno da samim tim što je ona formalno obuhvatila prostor bivše Jugoslavije, nije suštinski unapređen njen koncept.
      
       Ime u tranziciji
       Očekivalo se ne samo da “tranzicija” uspostavi prekinute pozorišne veze, nego da učini življom, zanimljivijom i kreativno provokativnijom festivalsku konkurenciju, da proširi već sasvim sužen krug pozorišta koja u Kotoru, po pravilu, dobijaju nagrade. U optimističkim prognozama kotorski festival viđen je već i kao zametak jedne snažne balkanske, pa i evropske, smotre pozorišta za decu. Nažalost, izbor selektora Veselina Radunovića nije, bar ove godine, podržao ta očekivanja. Teško je, pre svega, verovati da su predstave iz eks-jugoslovenskih republika, prikazane na festivalu, reprezentativne za sredine iz kojih su došle. Naročito se to odnosi na dve hrvatske produkcije. Prva, koja je izvedena pod firmom Zagrebačkog kazališta lutaka i jedne francuske trupe, ne može se ni u kom pogledu svrstati u predstave za decu, još manje joj se vidi mesto na specijalizovanom festivalu kao što je kotorski. “Apartman 13 b”, kako se zove ta pretenciozna scenska apstrakcija, zarobljena u mnoštvo simbola i izgubljena u njima, nešto kao daleki odjek davnih bitefovskih eksperimenata, delovao je zaista kao da je zalutao u Kotor. S takvim utiskom, ali i s izvesnim olakšanjem, dočekali su kraj predstave malobrojni gledaoci u dušegupki od dvorane Kulturnog centra koja je, bez ikakve ventilacije, i ove godine stavljala na probu fizičku izdržljivost publike. Nešto jasnije stvar stoji sa “Mrvekom i Crvekom”, predstavom Dječje scene zagrebačkog Teatra Exit koja je u propagandnom materijalu najavljena kao takoreći hrvatski pozorišni hit. U suštini, to je jedna neduhovita, na usiljenom humoru i istoj takvoj poetičnosti zasnovana pričica, s glumom u lošem maniru igranja za decu koje u Kotoru ni sa najmlađom publikom nije uspostavilo nikakvu komunikaciju. Jasno je, s obzirom na njen karakter, da “Stihozbornica” ne može izdržati konkurenciju sa ostalim predstavama na festivalu, već i zbog toga što i nije predstava u pravom smislu te reči, već ispitna vežba polaznika škole lutkarstva pri Sarajevskom ratnom teatru. Eventualno, našlo bi joj se mesto u nekom pratećem programu takozvanih radioničkih istraživanja ili u već postojećem programu raznih školskih i dečjih grupa koje su se iz večeri u veče predstavljale na Trgu od oružja.
       Iz LJubljane, iz Lutkovog gledališča, stigao je “Kekec”, jedna po svemu solidna repertoarska predstava koja u svojoj sredini, kako se čulo, ima posebno značenje zbog toga što razbija stereotipe poznate legende, tumači je na nov način, oslobađajući je kič ikonografije. Naravno, takve pojedinosti mogu da zapaze gledaoci u Sloveniji. U Kotoru su u “Kekecu” pažnju privlačile u prvom redu lutke raznih vrsta, koje su u našim pozorištima još retke, ali je istovremeno smetalo preobilje teksta koje lutkama i bukvalno nije davalo da dođu do daha. Drugi problem imala je apartna predstava zemunskog “Pinokija”, “Devojka cara nadmudrila”, za koju je tekst po motivima bajke napisala Mirjana Ojdanić.
      
       Beograd puta tri
       Glumci su povremeno napuštali uloge samo animatora i u animaciju unosili i jak dramski izraz, što je stvaralo nesrazmeru u odnosu prema lutki, pa je lutku mestimice stavljalo u drugi plan. U početku pomenuta “Pipi Duga čarapa”, koprodukcija podgoričkog Dječjeg pozorišta i Grada teatra Budve, imala je zvezdu u liku Jelene Đokić koja je posle Pipi blesnula u “Bokeškom D molu” i osvojila čvrsto mesto u Krležinoj “Ledi”, u Ateljeu 212. Bila je to odista predstava za ovu sjajnu mladu glumicu, njena predstava. Gledaoci, a na LJetnoj pozornici skupilo ih se te večeri više od hiljadu, svoje simpatije dali su, kao što se i očekivalo, Pozorištancu “Puž”, iako se “Četiri praseta” Branislava Milićevića, u režiji Slobodanke Aleksić, unekoliko razlikuju od ranijih predstava ovoga tandema: manje razigrana, s manje humornih dosetki, a s nešto više insistiranja na tezi da samo sloga prasice spasava.
       Izdvojio se šarmom i glumačkom energijom, u dvostrukoj ulozi, Mladen Andrejević. I pri ponovnom gledanju “Šargora” Igora Bojovića, s kojim je “Boško Buha” zatvorio festival, ostavlja dilemu: koliko je to predstava za decu? Bojovićeva moralistička bajka obraća se razumu gledalaca, ali kojih? Oni mladi poći će za bajkom, a ova, u režiji Milana Karadžića, začudo nema mnogo bajkovitog. Onim starijima didaktika “Šargora” sama po sebi neće mnogo značiti. Naravoučenije prvo: u pamet se narode. Naravoučenije drugo: ne gradi sebi idole, narode, o glavu će ti se obiti. Šargor je sabrat Domanovićevog vođe, pa je s te strane komad i politički aktuelizovan.
       Transformacija kotorskog festivala, ove godine samo formalno nagoveštena, traži očigledno nešto drugačiji organizacioni model i konzistentniju programsku strukturu. Traži, dakako, i više novaca kojeg je ove godine, kako nas obaveštava Dragan Vukasović, direktor Kulturnog centra, bilo čak manje nego lane. Karakterističan je podatak da je jedan jedini sponzor priložio simboličnih dve hiljade maraka.
      
       FELIKS PAŠIĆ