Ovih dana sam prisustvovao ispitima na Muzičkoj akademiji. Sviranje klavira kod nekih studenata bilo je na nivou devojačke spreme, pored kuvanja, pletenja i pranja, usput je dobro i sviranje klavira

      Nedavno je u Beogradu povodom proslave Svetskog dana muzike, u Kolarčevoj zadužbini nastupio pijanista svetskog renomea Aleksandar Serdar. Muzičar koji za sebe kaže “ja samo sviram klavir i ceo život se bavim time”, smatra da u našoj sredini skoro 90 posto ljudi ne sluša klasičnu muziku jer ne postoji potreba za njom.
      
       Analizirajući domaće muzičke (ne)prilike, Serdar objašnjava:
       - Ne možete se baviti klasičnom muzikom u sredini u kojoj se klasična muzika ne sluša. Kome ćete vi onda da svirate i kakav značaj ima to čime se vi bavite? Pitanje bavljenja klasičnom muzikom kod nas treba postaviti na nivo države, da li je u suštini i državi potrebna klasična muzika ili ona predstavlja farsu ili dekor.
       Meni to izgleda kao, ako biste vi otišli u neko pleme i poglavica vam kaže da im je potrebna muzička škola ali će se oni i dalje baviti svojom muzikom i organizovaće je na svoj način. To je jedan paradoks. Klasična muzika ima svoja pravila i njima se treba prikloniti. Suština je biti iskren prema tom problemu i ne praviti farsu i ne prikazivati da nešto postoji ako je očigledno suprotno tome. Mnoge stvari bi mogle da se poprave i bez novca. Međutim, i da se pojavi novac za klasičnu muziku, vi morate da znate unapred u šta ćete ga uložiti. Gde , šta i kako? Postoji jedna velika dezorganizacija. Nemate isplaniranu sezonu da bi se znalo tačno kada, ko i gde svira.
      
       Kako objašnjavate da mnogo mladih ljudi odlazi iz ove sredine sa epitetom - talentovani muzičari?
       - I to je jedna od iluzija da smo mi jako talentovan narod. Mi brojčano nismo mnogo talentovaniji od bilo koje druge nacije. Postoji određena bistrina, međutim, za uspeh je potrebno mnogo više. Nikoga ne zanima šta vam je dato već šta ste vi uradili i stvorili sa tim potencijalom. Ako čovek nije došao do cilja, onda sve ovo drugo što je prethodilo nije više bitno. Pošto ne postoje parametri, onda se strašno puno govori u globalu, tako da ako neko lepo peva, odmah se kaže da je talentovan i time da je skoro cela nacija talentovana.
      
       Kakvo je vaše mišljenje o našoj muzičkoj kritici?
       - Ako ne postoji muzika, onda ne postoji ni muzička kritika. To je tako. Besmisleno je postojanje Akademije koja nije uspela da osposobi mladog čoveka za zrelu karijeru. Ovih dana sam prisustvovao ispitima na Muzičkoj akademiji i došao do jednog zapažanja, da bez obzira koliko to grubo zvučalo - sviranje klavira kod nekih studenata bilo je na nivou devojačke spreme, pored kuvanja, pletenja i pranja, usput je dobro i sviranje klavira. Skoro je dotle došlo.
       Ne može te tražiti simfonijski orkestar u centru Afrike, oni imaju bubnjeve i to je tako. Ne treba stvarati laž, lažnu sliku nego treba videti šta nam je u stvarnosti potrebno i onda se za to istinski boriti.
       Mi imamo nekoliko značajnih imena u svetu u oblasti klasične muzike, na internacionalnom nivou, oni su nam parametri. Onda svi oni koji su ispod njih znaće gde se nalaze i u kom pravcu da se razvijaju. Ali ako ti parametri ne postoje, onda svako za sebe može da kaže da je najbolji u svojoj učionici i tu dolazimo na nivo Ega. Dolazimo do toga da svako stvara svoj totem i stvara svoj krug obožavalaca, dok se ne stvori novi totem i tako sve redom krećući se ka paganstvu.
      
       Da li sve ovo znači da ova sredina ne zadovoljava vaše profesionalne uslove za rad?
       - Ja samo tražim mesto gde mogu da se bavim svojim poslom na način na koji mogu potpuno da se ostvarim u svojoj profesiji i jedino se njenim zakonima priklanjam. Ako su oni ispunjeni, ja tu i ostajem. Za sada to mesto je Pariz u kojem živim već četiri godine, takođe tu su brojna putovanja u one gradove gde gostujem sa svojim koncertima i to je ritam koji ima svoj uhodan tempo. Ja sam naivno mislio da ću moći da živim u Beogradu, ali to je bila loša procena. Sve je na početku mojih dolazaka u ovaj grad izgledalo veoma srdačno i euforično. Mislio sam da je to suština naših odnosa, da su te emocije prave ali sve je to bilo trenutno i prenaglašeno. Te emocije su bile divne u tom trenutku ali one bi bile još lepše da su imale svoj nastavak. Ako bi te emocije bile deo suštine, onda bi postojao istinski odnos između ljudi, poverenje stvaranja. Jer na istinskim emocijama i pravoj suštini jedino možemo da govorimo o bilo kakvoj budućnosti stvaranja.
      
       Marina StefanoviĆ