NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Slikar duše

Ne volim uputstvo za upotrebu slike. Kad god vidim instalacije, uplašim se da ne dođe čistačica i sve počisti

      Za razliku od drugih studenata koji su se posle prve godine na Likovnoj akademiji opredelili da budu đaci Stojana Ćelića, jer su hteli što više da liče na njega, Zoran Jovanović Jus (50) svog budućeg profesora je već poznavao, slušao, i izabrao zato što je shvatio da pored njega može da bude svoj. Kada je 1977. diplomirao, ostao je u Jugoslaviji do 1981. godine i onda otišao u Pariz.
       Posle dve decenije, predstavio se beogradskoj publici samostalnom izložbom u galeriji SULUJ. NJegovi ciklusi ulja objedinjeni su pod nazivom “Svetlo na tamnoj strani duše”, i svojevrstan su umetnikov odgovor na ono što ga je provociralo poslednjih godina. Doduše, naš sagovornik ne živi od slikarstva, već pre svega od plakata i ilustracija (“Tventi senčeri foks”, Vorner Bros”, “Figaro”...) i to mu omogućava da slika kada želi.
       Jovanović ne bi da svoje dvadesetogodišnje umetničko odsustvo sa ovih prostora (sporadično je izlagao, ali nije imao samostalnu izložbu) objašnjava bilo kakvim političkim motivima i razlozima: “Meni je Miloševićevo vreme mnogo pomoglo. Deo ovih slika nastao je u poslednjih deset godina. Pomoglo mi je da shvatim kako je suština negde na drugom mestu, a ne tamo gde je čovek očekuje, da su slobode vrlo relativna stvar. Mislim da smo zahvaljujući toj spoznaji svi preživeli i ostali manje-više normalni ljudi. Nažalost, viđao sam ovde i neke čudne primate koji su isplivali poslednjih godina, koji voze neke besne automobile, avione, kamione, i koji nemaju veze ni sa čim što će biti prekosutra.”
       Razmišljanje o budućnosti Srbima nije nikada bilo jača strana. Ovaj slikar poseže za jednom ilustracijom: “Video sam nedavno jednu emisiju na televiziji koja govori o Kini. O mestu gde se prave kineske vaze. Jedan Kinez iskopava glinu, dugo je meša sa nekim dodacima, a onda je zakopava u zemlju da bi to neko ponovo iskopao za 100 ili 200 godina. A taj kada bude iskopao, opet će da ukopa glinu za nekoga ko će je otkopati kroz nekoliko stoleća.
       Šta mi radimo što bar malo liči na ostavštinu za budućnost? Ne moramo da budemo Kinezi, ali možemo da budemo Srbi koji će bar malo misliti na potomstvo, Srbi koji će imati bar neku uzvišenu ideju.”
       Kao slikar, Jus žali što Pariz ni izdaleka nije više onaj “centar sveta” jer se sve, kako kaže, pomera ka istoku: “Kupovna moć Japana, Koreje, Hongkonga, Singapura i drugih zemalja učinila je da one počnu i da diktiraju ukus. Tamo gde je novac, tamo je i umetnost. Žao mi je da Evropa generalno gubi prvenstvo koje je imala na polju slikarstva, a opet me raduje kada vidim kako se nešto događa u Briselu, u Berlinu, kako se u Španiji pravi Bijenale koji treba da konkuriše venecijanskom... Sve to govori o velikim promenama i dostignućima na polju likovne umetnosti, tako da Pariz u tom pogledu apsolutno zaostaje. Malo se prebacio impresionizam, a “nova stvar” je ponovna izložba Pikasa. I tako, svake dve godine Pikaso. A kada su dobacili do Bejkona, to je bio pomak.”
       Nije mi forma više dovoljna, reći će Jovanović u pokušaju da odgovori na pitanje o čemu želi da govori kao slikar. Priseća se kako se pre nekoliko godina, na velikoj retrospektivnoj izložbi na jugu Francuske u fondaciji “Mag”, skoro rasplakao pred jednim platnom Nikole de Stala, umetnika sa kojim deli svojevrsnu duhovnu bliskost. Objašnjava da se sa njim razume “po pitanju duše”, jer je to jedino što ga zanima kad slika. Ali, kako naslikati to osećanje koje je De Stal imao kada se vratio sa jednog koncerta klasične muzike, i svestan da to nikada neće moći da obuhvati na platnu - ubio se: “Ne volim uputstvo za upotrebu slike. Mi smo sedamdesetih godina pravili u Beogradu razne hepeninge, tada se to tako zvalo, a danas se to zovu instalacije. Kad god to vidim, plašim se da ne dođe čistačica i sve počisti.”


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu