Priča o sastavljanju savezne vlade pretvorena je u dugu i lošu dramu, u kojoj junaci nikako ne uspevaju da artikulišu šta ih najviše muči - opstanak države, prosperitet svoje partije ili poraz političkih suparnika

      Neke legende kažu da su stari Kinezi svojevremeno izmislili najčudniju smrtnu kaznu na svetu - oni su neizlečivog grešnika ubijali neizdrživom bukom, larmom i drekom, uz neograničeno korišćenje najglasnijih muzičkih instrumenata. Treća Jugoslavija ima solidne izglede da se uveri u istinitost ove orijentalne priče.
       Galama, kafanske uvrede i zapanjujuća količina netolerancije obeležavaju pregovore o sastavu nove vlade onemoćale države, koju većina političara želi, navodno, da sačuva, dok ubedljiva manjina želi da je stvarno pošalje na onaj svet. Savezna država je još živa, ali se sve slabije čuje.
       Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus odlučio je da pismo, koje je prvobitno poslao Koštunici, Žižiću i Đinđiću, prosledi beogradskim redakcijama i time obznani rezigniranost načinom sastavljanja nove savezne vlade. Prema izvorima NIN-a, pismo je sročeno nakon što je Labus informisan kako su Crnogorci zainteresovani za Ministarstvo ekonomskih odnosa sa inostranstvom, što je stručnjak nespornih zasluga u proteklih osam meseci doživeo kao bezobrazluk koalicionih partnera.
      
       Neozbiljni ljudi
       Pre toga je, doduše, DOS zatražio da savezni ministar finansija mora biti iz Srbije, jer ona plaća saveznu administraciju, što je uvredilo pripadnike SNP-a, koji su jedva prešli preko vidovdanskog putovanja Slobodana Miloševića koje je obavljeno na veoma problematičan način. Na drugoj strani, Žižiću i SNP-u se ne oprašta što su srušili vladu dok je trajala Donatorska konferencija. Tako je priča o sastavljanju savezne vlade pretvorena u dugu i lošu dramu, u kojoj junaci nikako ne uspevaju da artikulišu šta ih najviše muči - opstanak države, prosperitet njihove partije ili poraz političkih suparnika.
       Predsednik Političkog saveta G 17, nevladine organizacije koja učestvuje u saveznoj i republičkoj vladi, Predrag Marković kaže da se ovim pismom reaguje na "ucene onih koji do sada nisu ništa uradili na reformama i povratku zemlje u međunarodne finansijske institucije. Veoma je čudno da iz vrha SNP-a, čije je članstvo dosad pokazalo da je veoma zainteresovano za očuvanje zajedničke države, stižu inicijative kojima se ugrožava upravo stabilnost te države. Umesto da nastavimo ozbiljne pregovore o reprogramiranju dugova, evropskim integracijama, ulazimo u rasprave u kojima neko želi da učvrsti svoje pozicije u Crnoj Gori na našim leđima. Postavlja se pitanje da li je moguće nastaviti ozbiljne razgovore sa ljudima koji su se do sada pokazali neozbiljnim."
       Različiti lideri DOS-a izjavljivali su da neće "sitničariti" kada je reč o sastavu nove savezne vlade, jer će ona imati ograničen rok i jasno precizirane poslove pred sobom. Te izjave usledile su na zahtev koalicije za Jugoslaviju da ima jednak broj ministarskih mesta kako ih DOS ubuduće ne bi preglasavao, što je u Beogradu primljeno uz izvesno škrgutanje zubima, ali bez ozbiljnijih negodovanja, jer u vladu treba da uđe i Narodna stranka, koja nije učestvovala na saveznim izborima, pri tom ima solidne odnose sa DOS-om, međunarodnom zajednicom, a nije prekinula sve kontakte sa pobedničkom koalicijom u Crnoj Gori.
       U DOS-u je postojalo raspoloženje da budući mandatar bude iz redova te stranke, ali to nije naišlo na oduševljenje u SNP-u, koja smatra da je NS već dala previše prilikom rasporeda mandata unutar jugoslovenske koalicije, a nije joj ni zaboravljeno blokiranje tehničke koalicije sa liberalima. Dodatno nezadovoljstvo u DOS-u izazvao je predlog jugoslovenske koalicije da nova vlada ima 18 ministarstava, (dva više nego vlada u ostavci), iako svi relevantni političari treće Jugoslavije ponavljaju kako žele efikasnu i minimalnu federaciju.
       "Sama činjenica da naš dokument nosi naziv Predlog koalicionih odnosa znači da o njemu tek treba razgovarati, pa i našem predlogu da funkcije potpredsednika vlade i ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom treba razdvojiti. Mi smo predložili da se od Ministarstva za privredu i unutrašnju trgovinu stvore dva ministarstva, zbog čega bi nova vlada imala 18 umesto 16 dosadašnjih resora, ali nemamo ništa protiv da vlada ima i 10 ministarskih mesta samo pod jednim uslovom - da se obezbedi ravnopravnost republika. Ponavljam da je reč o predlogu za razgovor sa koalicionim partnerom", kaže politički direktor SNP-a Vuksan Simonović.
       Prema izvorima iz DOS-a koji nisu potpuno pouzdani, Predrag Bulatović je tražio da u vladu uđu predstavnici ozbiljnih stranaka koje imaju uporište u Srbiji, a ne vozači kombija koji ih pri tom svakodnevno vređaju preko Đukanovićevih medija. "To, naravno, nije istina, kao što nije istina mnogo toga što čitamo u novinama. Tačno je, međutim, da neki lideri DOS-a svoju političku marginalnost pokušavaju da nadomeste radikalnim izjavama, jer znaju da ne postoji nikakva opasnost da izgube ugled ili poverenje građana. Mi, jednostavno, imamo šta da izgubimo, mnogo čega smo se sami odrekli zbog očuvanja Jugoslavije, ali ne želimo da izvršimo političko samoubistvo kako bi neko u DOS-u bio zadovoljan", kaže jedan od funkcionera SNP-a.
      
       Referendum
       Lideri DOS-a, bilo da je reč o vozačima kombija ili kapetanima nosača aviona, složni su možda samo u zaključku da Srbija ne može beskonačno da čeka rasplet jugoslovenske krize, jer je gotovo nemoguće pokrenuti ozbiljne reforme u nedefinisanoj državi. Vanredni aprilski izbori u Crnoj Gori pokazali su da indipendistički blok nema snage da zaokruži priču o nezavisnoj državi, kao i da jugoslovenski blok ne može da arhivira Đukanovićev državni projekat. Druga republika je nastavila da levitira između jedne i dve stolice na Ist Riveru, nastavljajući već legendarnu politiku aktivnog čekanja koja je možda odgovorala upokojenom režimu izolovanom od sveta i sopstvenih građana, ali ne i dosovskoj koaliciji koja, izgleda, želi da zna kojom državom vlada. Kada je iz Beograda saopšteno da se do kraja godine moraju rešiti odnosi u federaciji ili van nje, iz Podgorice je stigla depeša kojom se ponovo prolongira izjašnjavanje o nezavisnoj Crnoj Gori.
       Vlast u Podgorici je prvo najavljivala da će referendum održati do kraja juna, zatim je to izjašnjavanje pomerila za naredni januar, da bi nedavno bez ozbiljnijih objašnjenja saopštila kako referendum treba očekivati u martu sledeće godine. Maratonsko igranje po ganglijama posmatrača ove nehumane utakmice, praćeno bezbrojnim istragama velikosrpskog bauka koji kruži Crnom Gorom, samo je posledica konstatacije kako će drugo oko u glavi staviti gusarski povez samo ako Srbija, umorna od pregovaračkih iznurivanja, pokazivanja dobre volje i uništavanja svih zlih pomisli, bude odlučila da izvrši eutanaziju savezne države. Istraživanja pokazuju da u Srbiji raste broj građana kojima su presela nadigravanja sa crnogorskom braćom, ali je zanimljivo da institucije koje simbolizuju kopču dve republike imaju najviše poverenja kod građana (predsednik, Vojska Jugoslavije i Srpska pravoslavna crkva).
      
       Pritvori
       Partnerima iz Podgorice se zamera što za novog premijera nameravaju da predlože nekog od funkcionera (predsednik i dvojica potpredsednika SNP-a su do sada izrazili nezainteresovanost) iz drugog tima, dok su dosovci na savezni nivo poslali prilično jaku ekipu. Od lidera DOS-a se može čuti kako "Peđu zanima samo vlast u Crnoj Gori, i da priču o saveznoj državi koristi samo kao oruđe protiv Mila". Svi ti prigovori deluju prilično utemeljeno, ali je teško razumeti da je savezna vlada postala prepreka za reintegraciju zemlje jer su, prema opštim ocenama, do sada postignuti najveći uspesi upravo u oblasti spoljne politike.
       Predstavnici SNP podsećaju da je u proteklih osam meseci ta partija napravila najveću političku transformaciju i da se samo kad je reč o haškom zakonu, sukobila sa koalicionim partnerima. Na sve češće konstatacije da Srbija plaća dve državne administracije, oni kažu da bi, u slučaju da Đukanović prihvati da plaća sve nadležnosti Crne Gore, Srbija opet plaćala 90 odsto federalnog budžeta. "Nama nije nimalo prijatno zbog sadašnje pozicije Srbije, ali baš zato treba učiniti sve da se u što kraćem roku obezbedi opstanak zajedničke države. Meni se, ipak, čini da takvim pričama ljudi žele da kod građana Srbije ogade svaku ideju zajedništva sa Crnom Gorom i da se sve to radi u saglasnosti sa Đukanovićem", ocenjuje sagovornik iz jugoslovenske koalicije.
      
       Đukanović
       Predstavnici tog bloka podsećaju da se sve češće može čuti kako DOS u Đukanovićevom DPS-u vidi prirodnog političkog saveznika i uz određeni cinizam pitaju u kojoj to državi bi mogli da budu saveznici, jer postoje indicije da se Đukanović zalaže za nezavisnost Crne Gore, a DOS još nije počeo da deluje u toj savezničkoj državi. Predsednik Crne Gore je, posle razlaza sa Miloševićem, bio dobar saveznik i velikodušan domaćin brojnim opozicionarima, novinarima, koji su borbu protiv Slobe nastavljali da vode sa jadranske rivijere, što je prilično teško zaboraviti.
       Izvesni zagrebački nedeljnik, čije se pisanje u Srbiji veoma pažljivo ignoriše iako je utvrđeno da ne izaziva hemoragičnu groznicu, tvrdi da su Đukanović i Đinđić imali susret u Švajcarskoj uz pomoć zajedničkog prijatelja koji se bavi uvozom i distribucijom cigareta. Premijer Srbije je tu gnusnu i ničim izazvanu informaciju demantovao. Sama činjenica da će lakše i bez međusobnih vređanja doći do dijaloga dve republičke vlade, nego do formiranja savezne vlade, upućuje na zaključak da je dogovor o razdvajanju realniji nego onaj o očuvanju zajedničke države.
       Ako su nesporazumi u vladajućoj koaliciji ozbiljno ugrozili saveznu državu, onda nije teško pretpostaviti da bi sukobi u dosovskoj koaliciji mogli da ugroze stabilnost nove vlasti u Srbiji.
       Deportovanje nekadašnjeg zajedničkog neprijatelja u Hag je paradoksalno oslabilo saveznu državu, koja nije bila u stanju da izruči svog osnivača i predsednika haškom nemezisu, ali je osnažilo veze između onih koji bi da je sačuvaju i onih koji to ne bi.
       Tu se, međutim, otvara pitanje odnosa u samoj Srbiji između zagovornika teze da svaka država i institucija koja koči reforme ne treba da postoji, kao i njihovih protivnika koji podsećaju da se upravo tako ponašao Milošević koji je bio veoma sklon da državu i institucije prilagođava sopstvenom temperamentu. Nevolja je što u sukobu ta dva koncepta ne može biti pobednika.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ