Ironično parafraziran moto donedavne srpske politike: gde su srpski grobovi, tamo su i srpske zemlje, u: gde su srpski zatvorenici, tamo su i srpske zemlje, tužan je epilog našeg bivstvovanja u prethodnom veku

      Prošle nedelje bili smo svedoci drastičnih primera abdikacije uma pred golim nasiljem i bahatim raspirivanjem nacionalne mržnje. Neki opozicioni političari pozivali su na ubistvo Prvog ministra i zahtevali arijevsku, čisto srpsku, vladu. Huligani, navijači gotvo svih klubova, utrkivali su se da daju svoj doprinos degradiranju vlastitog naroda i države koja stidljivim koracima i pognute glave - s razlogom - pokušava da se vrati u civilizovanu zajednicu Evrope. Nasrnuli su na građane Srbije koji imaju drugačiju seksualnu orijentaciju. Srpski ibermenši u biblijski krvavom udaru dodali su još jednu besramnu stranicu našoj istoriji beščašća.
       Bio je nazočan i jedan bedni trafikant kvazihristove nauke, bludni sin i nekadašnji raspop, koji je davao podršku rulji sa ambicijom dostojnom Torkemade. NJegova hroma apologija, njegov pohovani diskurs u kome su nevešto sakrivene bajate parohijalne vizije, davali su alibi seksualnim talibanima. (Niko se iz Crkve nije oglasio i rekao da je on svojim postupkom ispisao Srbe iz istorije.) S druge strane, nečiste ali mirne savesti većina prisutnih građana je neprimetno, kao dezen na tapetama, sa budističkim mirom pratila kako Srpčad brane mačo princip koji je, eto, blazirana i degenerisana Evropa odavno izgubila. ("Hajde, počastimo naše oči", Ezra Paund).
       Deo Srba koji ne razmišlja iz gaća već iz dela tela koji se nalazi malo iznad, to je okarakterisao kao skandal, kao užasni incident. Ali, nisu u pravu. Incident bi bio da se tako nešto nije desilo. To je bila normalna pojava. U narodu i društvu u kome postoje značajani delovi populacije, kao i političke partije sa šovenskim idejama čiji je osnovni oblik komunikacije nasilna konfrontacija sa svim onim što je drugost, što je različito - koji će pre da počine zlo nego da o njemu promisle - takvi događaji su normalna pojava.
       Skandal je bio što nije bilo masovne građanske hrabrosti da se suprotstavi ovakvim izlivima mržnje i vandalizma. Poznato je da je ropski duh svuda gde vlada ravnodušnost prema javnim događajima. Ali poznato još nije i saznato, citira narod često poznatu Hegelovu sentencu.
       Videli smo, bar poslednjih deset godina, do čega nas je dovelo distanciranje građanina od svakog nekonformnog protesta.
       U komentaru jedne nedavno objavljene ankete, "povodom nemilih događaja", kaže se da Srbija "nije obećena zemlja za lezbijke i homoseksualce". (Kao da za nekog jeste.) Skoro polovina anketiranih je rekla da bi prekinula svaki kontakt sa gej-ljudima. Ne manje alarmantna je i pojava erotskog prozelitizma gde bi preko dvadeset šest odsto pitanih pokušalo da ubedi ove ljude da je njihova sklonost pogrešna i da treba da promene opredeljenje.
       Zašto je znatan deo Srba ovako postupio prema ovoj manjinskoj društvenoj grupi? Da li je to plod neposrednih i neprijatnih iskustava sa ljudima ovakvog seksualnog opredeljenja? Da li je možda reč o strahu od nekakve homoseksualne zavere koja preti da nametne svoju aksiologiju?
       Dva podatka iz pomenutog istraživanja pobuđuju posebnu pažnju i daju odgovore na ova pitanja. Više od osamdeset sedam odsto građana nije imalo kontakte sa homoseksualcima. Takođe, gotovo sedamdeset odsto njih bez sumnje odbacuje mogućnost postojanja homoseksualnih lobija koji mogu uticati na promenu društvenih vrednosti. Dakle, izuzetno veliki procenat Srba nikada nije komunicirao sa gej-ljudima a značajan procenat misli da oni ne ugrožavaju preovlađujući sistem vrednosti. Ali, skoro četvrtina smatra da su za nerede krive žrtve tih nereda dok napadače okrivljuje nešto malo više, oko dvadeset sedam odsto, anketiranih.
       Epika patrijarhalne magle, arhaistične mitomanije o srpskoj posebnosti armirane glupošću, neznanjem i kvazireligijskim poimanjem sveta, dakle taj mixtum compositum, iznedrio je firerovsku agresivnost. Etnocentristička svest ne može da shvati da približavanje drugom ne znači udaljavanje od sebe (što kod nekih primera i ne bi bilo loše). Mi se tako branimo (napadamo, u stvari) da ta odbrana nas najviše ugrožava. Sve što smo branili sa takvima na čelu, propalo je.
       Melioracija našeg turobnog društva potonulog u vekovni totalitarni mulj započeta petog oktobra nije ni blizu neophodnim razmerama.
       Nisu Srbi izašli da protestuju protiv pojava antisemitizma, nisu demonstrirali kada se pozivalo na ubistvo premijera (osim onih koji su to podržavali), nisu digli glas zbog mnogbrojnih zločina (hladnjača, na primer) koji su im sunarodnici počinili u ime vaskolikog Srpstva...ili ko zna čega. Da ne pominjemo primere iz ranijih godina.
       Narod nad kojim su počinjeni toliki zločini (setimo se samo Jasenovca) mora upravo zbog svojih nevinih žrtava da traži osudu za one koji su u ime ovakvih ili onakvih ciljeva, pa ma oni bili i nebeski, činili nepočinstva u njegovo ime nad nevinim ljudima. Mora se potomstvu omogućiti časno postojanje upravo časnim odnosom prema našim zlodelima. Ironično parafraziran moto donedavne srpske politike: gde su srpski grobovi, tamo su i srpske zemlje, u: gde su srpski zatvorenici, tamo su i srpske zemlje (Vladan Batić), tužan je epilog našeg bivstvovanja u prethodnom veku.
       Za sistem poretka slobode u jednom društvu nužna je pretpostavka slobodne individue i grupa koje zastupaju raznovrsne političke, kulturne pa i seksualne poglede. Naravno, nužno je i postojanje kritičke javnosti čija je osnova masovna građanska odvažnost.
       Ona je do sada često, kao i ovog puta, izostajala.
       Bez toga, u uslovima nepostojanja kontinuiranog delovanja u pravcu stvaranja slobodnog i demokratskog društva i sa belodanom istorijskom inercijom kampanjskog rušenja autokratskih režima, koji su samo smenjivali jedan drugog, klatno srpskog kolektivnog uma i dalje će se nalaziti na amplitudama.
      
       LUKA MIČETA