Na kraju vrlo dinamičnog “stoleća ekstrema” (E. Hobsbom), o kome se suprotni sudovi donose, filozofski je razumno da se Hegelovoj filozofiji iznova prida značaj

      Sa atipičnim zadocnjenjem za Nemce objavljeni su referati sa internacionalnog kolegijuma specijalista Hegelove filozofije iz Nemačke, Francuske, Engleske, SAD, sabranih i objavljenih u svesci - “Die NJeltgeschichte - das NJeltgericht? Stuttgarter Hegel-Kongreß 1999”, Hrsg. von R. Bubner und NJ. Mesch, Klett-Cotta, Stuttgart, 2001 - Veröffentlichungen der Internationalen Hegel-Verinigung.
       Poznatom formulacijom na kraju “Filozofije prava”, po kojoj je svetska istorija zapravo strašni sud, citira Hegel jednu Šilerovu pesmu signifikantnog naslova “Rezignacija”. Pri tom nije reč o izvorno idealističkom pompeznom signalu, već o suptilnoj, metaforički - upitnoj literarnoj predstavi o identitetu filozofije i teologije.
       Pitanja prava koja se u toku svetske istorije postavljaju, ne smeju se pomerati ka konačnoj odluci strašnoga suda. Ona se postavljaju ili bivaju naknadno postavljana da bi bila rešena u formi epohalnih pitanja i zbog otvorenosti toka istorije bila izložena svim budućim revizijama. Shodno toj predstavi, odluke uvek padaju na jedno centralno mesto istorije. To nisu ljudske odluke pred legitimnim ili imaginarnim tribunalima, već su to svetskoistorijske odluke. Svetska istorija je jedinstveni koncept uma koji nadilazi empiriju, a koji proističe iz sekundarne predstave o postanju, promislu i strašnom sudu. U duhu Hegelove filozofije, sazivači ovog kongresa ističu da istorijski materijal nije slučajno fiksirani faktički status, koji bi kroz teorijske kategorije nauke bio analiziran i sistematizovan i retoričko-literarnim sredstvima ex post publici predstavljen. Tok istorije velikih poteza, ne dela pojedinačnih preduzetnika, traži imanentan sud vrednosti.
       Neutralnost suda vrednosti važi za jedan od najsuvislijih metodičkih postulata socijalnih nauka. Filozofski pogled na predmet istorije sadrži uvek i nužno premise uma. To ne jemči samo po sebi svakad racionalne odnose, ali prinuđuje na diferenciranje. Ono što se izjalovilo, ili što je promašeno, stoji nasuprot humanističkom izazovu, dok se objektivno napredovanje slobode subjekta u formi institucija (dijalektički) ostvaruje.
       Na kraju vrlo dinamičnog “stoleća ekstrema” (E. Hobsbom), o kome se suprotni sudovi donose, filozofski je razumno da se Hegelovoj filozofiji iznova prida značaj. To je moguće tek ukidanjem paušalne skepse o njenoj ideološkoj reakcionarnosti i subverzivnosti. Ta sumnja je ležala u svim varijantama marksističkog istorizma. Kako je ta opozicija - ne kroz argumentativno postignutu pobedu jedne intelektualne partije, već kroz istorijski tok kao takav - postala negirana i prevaziđena, može se razumevanju Hegelovog predloga bez opterećenja nanovo pristupiti. U osnovi, mi donosimo neprestano sudove o procesima koji očito, još na plećima naše savremenosti leže.
      
       ZORAN ANDRIĆ