Pre nekoliko godina izgorelo je zdanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Od strane nadležnih "optužene" su električne instalacije, ne i električari. Niti iko drugi. Čak nije ponuđena ni moralna odgovornost. Na optimizmu (šljaštećem, rekli bismo) tadašnjeg upravnika gospodina Jovana Ćirilova da će domaći i strani donatori i darodavci sve pevajući podići novo i znatno funkcionalnije zdanje ovog pozorišnog hrama obistiniće se, po ko zna koji put, misao da je svaki optimizam bez pokrića i da se svakom optimizmu crno piše. Koji nemaju dali bi sve (kao u onoj pesmi Rake Drainca), koji imaju ne daju ništa. Nove bogataše retko viđam u pozorištu, osim u pozorišnim klubovima (restoranima). No to je druga, treća i n-ta tema. Uostalom, o požaru u Jugoslovenskom dramskom imalo bi se još štošta reći. Kad izgori jedno velelepno zdanje u centru prestonice, a ispostavi se da niko nije odgovoran, ni krivično ni moralno, svakako da se nameću mnoga pitanja.
       Pre svih: Kako je došlo do požara?
       Gospodin N.N., čovek koji godinama vrlo estradno nastupa u ime Crkve (srpske, pravoslavne) eksplicitno, s ubeđenjem onoga koji sve zna, tvrdi da je kultno zdanje Jugoslovenskog dramskog izgorelo po BOŽJOJ KAZNI. Nije paučina oko šukoa prihvatila varnicu, nije miš pregrizao kabl, nisu korozirale spojnice, ništa pikavac nekog zevzeka koji puši i dok radi s benzinom, ni pomisao na diverziju, zločin, dramu nekog piromana, a ne! - Samo Božja kazna.
       Za taj "božji gnev" i "reakciju" rečeni gospodin mislilac ponudio je tri razloga, sva tri da se čovek triput prekrsti.
       1. Jovan Ćirilov, zbog...
       2. Siniša Kovačević, ovaj...
       3. Žarko Laušević, onaj...
       Eto.
       Pa sad neka mi se reče da nisam dobar hristjanin i pravoslavac kad se zauzimam za temeljne pripreme pre nego što se veronauka (nauka o veri i učenje o Bogu) uvede u naše osnovno obrazovanje. Neka mi se reče da je Ministarstvo na čelu s agilnim ministrom Gašom Kneževićem sve dobro proučilo, proradilo i pažljivo odvagalo te da su prestali uslovi za naknadna pitanja. Neka mi se reče da imamo dovoljno osposobljenih učitelja za ovaj vrlo važan predmet. Malo li je onih koji poput rečenog slobodnog mislioca (uvek samouverenog kao da iza njega stoji ukupno biće Crkve) poimaju Boga na tako izvitoperen način? Zar onaj koji je stvorio sve što postoji, zemlju, okeane, sazvežđa, beskonačnost u malom i beskonačnost u velikom, ne zaslužuje više nego da ga se optužuje za osvetoljubivost i piromaniju. Zar onaj koji je u uzlaznoj liniji svoje kreacije projektovao Um i razvejao ga po svemiru (valjda i najvećma da se troši na razumevanje OPŠIRNE božje tvorevine) sme biti prepušten nesmajnim agitatorima? Ako je po Starom zavetu Bog i bio onaj koji kažnjava, ponekad i neprimereno, zar posle objave gospoda našeg Isusa Hristosa Bog nije svetlost, milošta i praštanje? Imamo li dovoljno učitelja prosvetljenih do razumevanja te razlike?
       Ministar Knežević ne škrtari na optimizmu: imamo. Dobro. Optimizam mu je u opisu radnog mesta. On živahno saopštava da su udžbenici iz veronauke "pri kraju". Prvi tabaci su, veli, već u štampariji. Ide brzo, kompjuterski, paus. Nema ono ručno, slovo po slovo. Ništa kaligrafski kao u Resavi.
       Da li mi je, gospodine Ministre, promakao javni konkurs za pisanje tih udžbenika. Pitam kao lično zainteresovan.
       Ko ih to, u potaji, piše, i sve tabak po tabak šalje u štampariju? Hoćete li nam ih dati na uvid pre nego što ih, kao učilo, date našoj deci?
       Srpska Crkva ima, naravno, ljude sposobne da upriliče relevantne udžbenike iz veronauke. Dobre pisce vidim i među ateistima.
       U kom je poslu žurba dobar pomagač.
       Predmet je važan. Bojati se i štamparskih grešaka.
       U vremenskoj iznudici izgubljene su mnoge dobijene pozicije.
      
       Sevojno
       S. Krcun Penezić, Titov miljenik, sve dok "bogati nije počeo da se petlja u sve i svašta", izborio se, kaže legenda, da u zavičajnom mu selu Sevojno iznikne, preko noći, privredni gigant - Valjaonica bakra i drugih obojenih metala. Bakar je, uglavnom iz Bora, dovlačen vozovima i kamionima. Troškovi prevoza štrpkali su profit. Ali je idejno-politički učinak bio veliki. Seljački ercovski narod postao je radnička klasa. Napredak se mogao pratiti i golim okom. Bilo je i kriza, razume se, ali sve u svemu.
       Nova Vlast, koja će požaliti za vremenom kad je bila Opozicija, stavila je Sevojno (valjaonicu aluminijum, na TENDER.
       Ko da više, prodato.
       Iznet je podatak (valjda da se namame kupci) da fabrika, uprkos svemu što nam se dogodilo, dobro radi. Sedamdeset posto proizvoda ide u izvoz. Devize, jasan prihod. Radnici dobijaju plate. Seljačkim radnicima cilj je penzija. Nije to ona radnička klasa od Karla Marksa. Dok oni rade raste tele, postaje krava, daje mleko, uvećava dohodak. U Argentini, u centru Buenos Airesa, podignut je spomenik kravi. NJenom veličanstvu.
       U prirodnoj veličini, bez umetničke stilizacije. Krava je gotova skulptura, volumen, čista forma.
       Valjaonica aluminijuma je, dakle po predočenom, jedna uspešna fabrika. Ne gubi, Ercovi (ere) ne vole da gube. Bije ih glas najmudrijih Srba, zašto bi gubili.
       Šta je navelo Novu vlast da jednu profitabilnu fabriku stavi na TENDER? Odgovor: Kapitalisti samo takve kupuju, nisu budale (kao u davnim sovjetskim stripovima). A zar smo mi svi budale?
       Seljački domaćin, koji prodaje najbolju njivu (uz kuću) e da bi otplatio kockarske dugove sina raspikuće, gubi status dobrog domaćina. Čelo slavske sofre zauzima drugi.
       TENDER je prečica za TANDARIJU.