Republikanci na Balkanu u poslednje vreme vole kraljeve. Bugarski car Simeon Drugi postao je premijer Republike Bugarske, a Savezna vlada Republike Jugoslavije vratila je ključeve starešini kuće Karađorđević njihovog Starog i Belog dvora. Tapiju na svojinu će dobiti posle odluke parlamenta.
       Naši revolucionari, za razliku od Rusa, nisu imali priliku da zatru seme kraljevske kuće. Karađorđevića, rasejanih po svetu, ima dovoljno da se bezbedno obnovi kraljevina Srbija, samo kada bi naš narod bio rojalistički nastrojen.
       Kad bi na bilo koji način opstala Jugoslavija, sastavljena od Srbije i Crne Gore, ne bi dolazio u obzir povratak Karađorđevića na jugoslovenski presto. Crnogorci imaju živog svog prestolonaslednika Nikolu iz loze Petrovića, koji takođe simpatično, sa stranim naglaskom, govori naš jezik, kao i naš prestolonaslednik. To ne dolazi u obzir, iako Aleksandar Karađorđević ima dosta crnogorske plave krvi u svojim žilama. NJegova prababa LJubica, poznatija kao Zorka, bila je kći crnogorskog vladara Nikole Prvog. Nedavno je u Beogradu vraćeno ime njenoj ulici, koja se od 1888. do 1946. zvala Zorina (od 1930. Knjeginje Zorke).
       Rodonačelnik dinastije Đorđe Petrović zbog svog tamnog tena nosio je nadimak Crni Đorđe ili po turski Karađorđe (Georgos na grčkom znači zemljoradnik). NJegov otac bio je Petar Živković, po kome je Đorđe dobio prezime Petrović. Čista je slučajnost da se crnogorska loza i začetnici srpske vladarske loze zovu Petrovići: prva po pretku Radulu, u kaluđerstvu Petar, a ovi drugi po Karađorđevom ocu.
       Karađorđe nije došao na presto Srbije (bio je “samo” vožd), već njegov najmlađi sin Aleksandar, koji je bio knez od 1842. do 1858. godine. Posle bekstva kneza Mihaila Obrenovića iz Srbije, ustavobranitelji biraju Karađorđevog sina za kneza. Ali ustavobranitelji, kao pristalice Rusije, okreću se 1858. godine protiv Aleksandra jer smatraju da je suviše austrofilski raspoložen i Svetoandrejska skupština izglasala mu je nepoverenje.
       Karađorđevići se vraćaju na presto posle četiri Obrenovića - Miloša, Mihaila, Milana i Aleksandra. Bilo je to posle atentata na poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra 1903. godine.
       Oni su formalno na prestolu od te godine kad je krunisan kralj Petar I, pa sve do 1945. godine. Odlukom Ustavotvorne skupštine, s komunističkom većinom, ukida se monarhija (koja je 1921. godine postala i jugoslovenska) i proglašava republika.