Primaoci izdržavanja imaju troškove života, školovanja i dr. i davaoci izdržavanja moraju da ih plaćaju. Tako se ne bi dešavalo da je davalac izdržavanja, koji živi u velikoj kući i vozi skup automobil, a koji je nezaposlen jer ne želi da radi, obavezan da plaća minimalan iznos izdržavanja

      Zaštita žena i dece je kompleksan problem i ima mnogo vidova. U društvu koje je drastično osiromašilo, gde ima, i gde će biti mnogo nezaposlenih, jedan od najznačajnijih vidova zaštite žena i dece je izdržavanje.
       Imajući u vidu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, koji je stupio na snagu 1. 6. 2001, čini mi se da su izneverena očekivanja koja su postojala da će se sada štititi interes dece i žena kao najčešće izdržavanih lica.
       U navedenom zakonu, zakonodavac je napravio razliku između davalaca izdržavanja koji imaju stalna mesečna primanja i onih koji takva primanja nemaju. Kad su u pitanju davaoci izdržavanja koji nemaju stalna mesečna primanja, zakonodavac je odredio da “novčani iznos izdržavanja ne može biti manji od 7 odsto za svako izdržavano lice niti veći od 22 odsto od mesečne zarade obveznika izdržavanja, odnosno minimalne zarade”. S obzirom na to da će se teško dokazati i utvrditi visina zarade obveznika izdržavanja koji nema stalna primanja, u praksi će se češće primenjivati minimalna zarada.
       Minimalna zarada iznosi 35 odsto prosečne zarade u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Pitanje je zašto se zakonodavac “vezao” za minimalnu zaradu a ne prosečnu zaradu u Republici. Tim pre što je prilikom utvrđivanja minimalne zarade uzeta prosečna zarada u privredi a ne prosečna zarada u vanprivredi ili prosečna zarada u Republici, koje su znatno veće nego što je prosečna zarada u privredi.
       Zakonodavac je i u ranijem zakonu, i u sadašnjem, ispravno regulisao da se izdržavanje utvrđuje srazmerno mogućnostima davaoca izdržavanja i u granicama potreba primaoca izdržavanja, s tim da se u postupku utvrde ukupna sredstva potrebna za izdržavanje. Zakonodavac je u premalom procentu odredio donji iznos ispod kojeg sud ne može da dosudi izdržavanje za svako lice pojedinačno. Međutim, suvišno je i na štetu izdržavanog lica određivati gornji iznos iznad kojeg ne može da se odredi izdržavanje. Ovo s razloga što zakonodavac nema pravo da limitira gornji iznos izdržavanja a da pri tom ne zna ni broj izdržavanih lica, ni druge činjenice koje su važne za određivanje visine izdržavanja.
       Ukoliko je želeo nešto da promeni, zakonodavac je trebalo samo da procentualno odredi najniži iznos izdržavanja, jedinstven za sve obveznike izdržavanja, a sve ostalo je već regulisano Zakonom o braku i porodičnim odnosima RS. Primaoci izdržavanja imaju troškove života, školovanja i dr. i davaoci izdržavanja moraju da ih plaćaju. Tako se ne bi dešavalo da je davalac izdržavanja, koji živi u velikoj kući i vozi skup automobil, a koji je nezaposlen jer ne želi da radi, obavezan da plaća minimalan iznos izdržavanja. Ono što daje nadu jeste da se pristupilo promenama, ali bih želela da ovu promenu shvatim samo kao jednu kratku epizodu do temeljne i sveobuhvatne zakonodavne reforme gde će jedno od najznačajnijih mesta imati donošenje novog zakona o braku i porodičnim odnosima, ali ne novog u formalnom smislu, već zakona u koji će biti ugrađena potpuno nova, na javnoj raspravi proverena rešenja koja se prvenstveno odnose na zaštitu dece i žena kao najčešće izdržavanih lica.
      
       (Autor je advokat, aktivistkinja i saradnica mnogih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom žena i dece)