Kada kažem televizija, mislim manipulacija. U autokratijama to izgleda na jedan, a u demokratijama na drugi način. Kako je bilo znamo, a kako će biti videćemo. U svakom slučaju, određena doza je neizbežna, valjda više neće biti smrtonosna.
       U međuvremenu smo “negde između”, nadasve bezlično, oskudno, nemaštovito, (po vlast) benigno i bez distance.
       Ajd što nemaju para (kako koja, televizija, mislim), al’ što nemaju ideja.
       Dakle, gledam redovno informativno-političke emisije, sporadično filmove, sport i retke dokumentarne programe. Kada je reč o televizijskim dnevnicima i vestima, bez obzira na to kako ih medijski moguli nazivali, ocena je negde između dva na tri i tri na dva.
       Neću da ih javno poimence pominjem, ne bi bilo fer i kolegijalno, uostalom noboddž is perfect (“ko se javi, sam se prepoznao”).
       Ne mogu, međutim, da prećutim da vesti domaćih televizija koncepcijski i zanatski boluju od nejasnog identiteta i labave strukture. Zato toliko i liče jedna na drugu, osim onih predizajniranih, koje muče druge muke.
       Elem, ovdašnje televizijske vesti po pravilu se kroje bez preciznog osećaja za selekciju (razdvajanje bitnog od nebitnog) i kompoziciju (šta staviti na početak, a šta na kraj).
       U redu, više nema toliko govora mržnje (Bogu hvala), ni prećutkivanja, ali iz udarnih informativnih emisija često izostanu neke bitne vesti. Ne štrecajte se, neću sad o kompetentnosti.
       Vizuelno, televizijski dnevnici zaista su, što reče M. Vlajčić, kao “slikani radio” (čast izuzecima), sporog tempa i dosadne dramaturgije.
       Generalno, nedostaje im autentičnost. O brzini izveštavanja i reagovanja da i ne govorim.
       Druga je stvar što nam se televizijski urednici i novinari (ni u štampi nije bolje) i dalje ponašaju kao društveno-politički radnici, pa uporno, često neukusno, podilaze novim vlastima.
       Da je samo u vestima, nego i u onim svakodnevnim neverending intervjuima, okruglim stolovima, duelima, direktima i indirektima. Bdž the njadž, koga to još interesuje?
       Hoću da verujem da vlasti to - podilaženje - od televizija, bar za sada, i ne traže, ali one teraju po svome: što je sigurno - sigurno je, znamo mi šta (ne) vole Voja i Zoran.
       Kao što znamo i da sada najbezbolnije prolazi čerečenje najpoznatijeg haškog zatvorenika, u čemu se nadmeću njegovi dojučerašnji najodaniji medijski saborci.
       Nego, ko nas je to pomirio? Kao, sada smo svi isti, je l’te, profesionalci.
       Dajte, nemojte. Neću da se mirim, hoću Komisiju za istinu u medijima.
      
       ZORAN SEKULIĆ