Madona- ikona XX veka (2)

      Ja sam agresivna žena koja ima sasvim pristojan glas, peva uzbudljive pesme, oblači šta želi, govori ono što hoće i ima veliki glumački potencijal. Seks simbolom su me verovatno proglasili zato što imam pohotno telo, zato što način mog odevanja ističe ženstvenost i zato što mnogo toga što radim izražava seksualnu želju. Ali, mene vole ljudi svih godina i mislim da je taj fenomen iznad puke seksualnosti. Moguće je da me popularnom čine iskrenost i hrabrost. Posedujem autentičnu ljubav prema životu, kao i većina ostalog sveta, ali mnogi se boje da to izraze na moj način. Lično me nije briga šta ljudi misle i znaju li da postoji i skromna strana moje ličnosti. I nije potrebno da znaju. Ipak, moj imidž je dvadeset koraka daleko od mene same.
       Nisam razmažena zvezda koja uživa u uzvišenoj samoći i bogatstvu. Volim da radim, i to me čini normalnom osobom. Samoće se užasavam, mada me stalno progoni. Užasavam se i nerada. Trčim na sve strane, ličeći na kokošku kojoj su odsekli glavu. Snimam ploču, planiram spotove, radim nove serije fotografija. Dajem intervjue. Pokušavam da brinem o deci. Čitam scenarija za filmove. I onda me neko nazove i kaže: “Moraš ovo da čuješ i doneseš odluku do sutra ujutru.” I ja pristanem. Nemam nimalo slobodnog vremena.
       Istina me ponekad plaŠi, ali je nikada ne skrivam. Promašaje i poraze ne smem ni da zamislim. Privlače me prepreke koje se teško savlađuju. Zanima me suočavanje sa izazovima, okretanje težim stvarima. Ono što je lako me ne interesuje.
       Nemojte sve što radim uzimati za ozbiljno. Gledati na sve stvari ozbiljno i ubiti smisao za humor znači umreti. Svi umetnici koji onako smrtno ozbiljno misle i pričaju o sebi su jezivo dosadni. Znate kad pevač počne u nekom intervjuu da melje: “Ne, ja nisam samo pop zvezda, ja sam nešto drugo... bla-bla-bla.” Ili kad glumci objašnjavaju svoj “metod”, oh bože, to je tako zamarajuće. Kada bih svoj šou uzela za ozbiljno, verovatno bih ga zamrzela. Čoveku treba trunka mozga da bi shvatio kako često zezam samu sebe. Da li stvarno to treba da pokazujem jasnije nego do sada i može li to, uopšte, biti očiglednije?
       Neki novinari su stvorili fikciju da sam ja osoba koja ima stalnu potrebu da šokira ljude, da mi je to jedini cilj i da je kod mene šok sam sebi svrha. Oni nipodaštavaju to što radim i govore kako su to beznačajne stvari. U redu, ali ako je tako, zašto onda svi obraćaju pažnju na mene i, još važnije, zbog čega sam se održala tako dugo? Zato što imam nešto da kažem, eto zašto! Kada više ne budem imala, jednostavno ću umuknuti i otići. Nisam ovde samo da bih šokirala.
       Zameraju mi i da sam opsednuta kontrolisanjem ljudi koji rade za mene. Ali, svako ko vodi veliki posao može se, u neku ruku, proglasiti ovisnikom o kontroli. Svako ko je odgovoran za ono što drugi rade, ko vodi neku veliku kompaniju, ima potrebu da kontroliše. Šta je ovisnik kontrole? Da li neko ko, naprosto, hoće da zna šta se događa? Ili onaj ko želi da sve bude kako treba? Onaj ko tera ljude da posao obave valjano? Ako je tako, onda sam stvarno ovisnik o kontroli. Ne dozvoljavam greške zato što sam ja za sve odgovorna, ja snosim posledice.
       Imala sam neka bolna, ali i neverovatno dobra iskustva sa muškarcima. Ja sigurno ne mrzim muškarce. Ne, to nikako! Ne bih mogla da živim bez njih. Dugo mi se činilo da imam više prijatelja među muškarcima nego među ženama, ali bilo je perioda tokom kojih sam se uglavnom posvećivala prijateljicama.
       Izgled muškarca mi je važan, ali nije presudan. Primetila sam da me zanimaju muškarci koji nisu atraktivni u nekom uobičajenom, konvencionalnom smislu. Više volim inteligentne nego slatke.
       Volim pisma. To su neki od najlepših poklona koje sam u životu dobila. I dobila sam neopisivo lep nakit od Vorena Bitija. On ima ukusa za te stvari: ogrlice, prstenje, minđuše, broševe. Retko ko će vam pokloniti stvarno dobar nakit. Kada sam to dobila od Vorena, bila sam zadivljena. Većina ljudi jednostavno ode i kupi vam bilo šta.
       Obožavam kada muškarac lepo miriše. Nisam luda za losionima, kolonjskim vodama: neki ljudi dobro mirišu i to nema veze sa tim šta stavljaju na sebe. Biti čist i dobro mirisati to mi je strašno važno. I još nešto: moj momak mora imati dovoljno novca da plati svoj stan. Ne i moj, ali svoj obavezno.
       Snovi imaju veliku ulogu u mom životu. Većina ih je divlja, što je normalno, jer je i moj život prilično lud. Javnost stalno gleda šta radim; ljudi me konstantno prate i narušavaju moju privatnost, nešto što bi trebalo da bude samo moja teritorija, moj lični kosmos. Tako mi se često događa da sanjam kako me jure ili da sam gola - ne uvek bukvalno, ali to je onaj grozni osećaj kada ste svesni da ljudi o vama znaju previše. Dok sam bila u drugom stanju, sanjala sam nešto što trudne žene verovatno često sanjaju: došla sam kod doktorke i ona je rekla: “Oh, srce fetusa radi veoma slabo. Moraćemo da uradimo ultrazvuk.” Posle ultrazvuka mi je govorila kako se nisam dovoljno čuvala i kako sam se preforsirala. Onda je zaključila: “Beba je mrtva.” Postajala bih histerična, misleći: Bože, ubila sam svoje dete. Onda, sanjala sam kako sedim pored samrtničke postelje moje majke i govorim joj: “Moraš mi reći kakva je moja sudbina. Kaži mi. Hoće li se i meni dogoditi isto što i tebi: da imam decu, potom dobijem rak dojke i umrem? Moraš da mi kažeš da li će mi se to desiti.” Međutim, ona umire i ne odgovara mi.
       Često mislim o smrti. Ponekad mi se čini da ću živeti večno. Ne želim da umrem, bojim se praznine o kojoj ništa ne znam. Ne želim da pređem tu granicu, htela bih da zauvek ostanem u onome što poznajem.
       Mnogi su me, naročito posle pesme “Hanky Panky”, pitali da li zaista volim batine. Ta pesma je, međutim, bila šala, ja batine prezirem. U pesmi kažem da želim udarac, ali je po tonu jasno da je prava poruka: “Samo probaj i otkinuću ti glavu!”. Sebe kažnjavam na mnoge načine, ali ne i tako što dopuštam da me tuku. To ne podnosim. Mislila sam da će ljudi - pošto imam imidž osobe koja vodi i dominira - shvatiti kako nikako ne mogu da volim udarce. Ko ima smisla za humor, biće mu jasno. Kao što je pametnim ljudima bio jasan i spot za “Express Yourself”; tamo sam vezana lancem za pse i imam tu ogrlicu, ali ja to privatno ne radim. U jednoj sceni sam lancem privezana za krevet, a u drugoj stojim na vrhu stepeništa, iznad svih onih zgodnih muškaraca. U odelu sam, a ruka mi je između nogu. To su ekstremni ženski imidži koje sam htela da prikažem: žena koja zapoveda i kontroliše, i druga, koja brine o rađanju. Postoje tradicionalne muške i tradicionalne ženske uloge, i ja to ponekad pokazujem. Ali, to ne znači da sam zaista takva. Radi se o mom malom, ili možda ne tako malom, pomerenom smislu za humor.
       Ta stvar sa batinama krenula je jer sam verovala da lik koji tumačim u filmu Dick Tracy, Breathless Mahoney, voli tu i tamo neki šamar, i zato se mota sa tipovima kao što je Big Boy, koga igra Al Paćino. Voren Biti me je zamolio da napišem nekoliko pesama, i “Hanky Panky” je imala tu temu. Ja u pesmi kažem: “Ništa nije kao dobar šamar”, ili kažem da mi zadnjica zadrhti kad samo pomislim na batine. Kada je ploča izašla, svi su počeli da me pitaju: “Sviđa ti se da te udaraju?”, a ja sam odgovarala: “Da, da, naravno.” Volim da se na taj način šalim sa ljudima i da ih zbunjujem.
      
       Volim svoj sadašnji život, uključujući i sve promene u njemu. Štaviše, u poslednje vreme doživljavam stvari koje su zaista od životne važnosti: privatnost, podizanje deteta, i tome slično. Ostalo su samo manifestacije nevažnih životnih činilaca, egzibicionizma, usamljenosti ili očaja. Došla sam u situaciju da sebi kažem: U redu, zaustavi se sada. To su trenuci kada spoznajete nove vrednosti, a ja sam ih spoznala kada sam shvatila da, u stvari, dosad nisam postigla ništa. Ili, da budem preciznija: ne mislim da su putovanja, susreti sa gomilama ljudi, imućnost i nezavisnost moji krajnji dometi. Saznanje da moram postojati i nešto iznad toga primorava me da nastavim traganje.
       Deda i baba su brodom došli iz Italije u Ameriku. Otišli su u Pensilvaniju, u jedan grad pored Pitsburga, pošto se tamo nalazila čeličana i bilo je puno posla. Živeli su u nekoj vrsti italijanskog geta, sve komšije su bili Italijani. Deda se zaposlio u čeličani. Inače, on i baba uopšte nisu govorili engleski. Dok sam bila mala, stalno sam bila sa njima. Nisu bili naročito obrazovani i mislim da su predstavljali staromodni stil života sa kojim moj otac nije hteo da ima nikakve veze. Nije ih se stideo, ali je sam želeo da bude bolji. Mislim da je on jedini iz svoje porodice - a ima petoro braće - stekao fakultetsko obrazovanje. Postao je inženjer i preselio se u Mičigen gde je bila razvijena automobilska industrija. Želeo je da bude pokretljiv i da se nalazi u obrazovanom, prosperitetnom delu Amerike. Namera mu je bila da nama pruži bolji život nego što je on imao dok je odrastao.
       Izvesno vreme proveo je u avijaciji i tamo je jedan od njegovih najboljih prijatelja bio majčin najstariji brat. Naravno, tata je ubrzo i nju sreo i, kako je sam govorio, odmah se zaljubio. Ona je bila poreklom Kanađanka i bila je vrlo lepa. Ja ličim na nju. Imam tatine oči, ali osmeh i lice isti su majčini.
       Moj otac je snažna ličnost. Ne slažem se sa mnogim njegovim stavovima, ali on ima integritet i, ako nam je jednom rekao da nešto ne radimo, nije imao potrebe da ponavlja.
       Tata je oduvek bio konzervativan: verovao je da je vođenje ljubavi sveta stvar i da se to ne sme dogoditi pre venčanja. Majka i on bili su nevini kad su se venčali, pošto je ona takođe bila religiozna. Otac je bio zarobljen takvim verovanjima i to je u početku uticalo na mene, jer mi je bio uzor. Nikad sa njim nisam razgovarala o seksu. Mislim da je shvatio da spavam sa muškarcima tek pošto sam se udala za Šona Seana, ne pre toga. Nikad nisam dovodila momke u porodičnu kuću, zato što su tada moji živeli u Mičigenu, a ja u NJujorku.
       Čini mi se da je otac mene najviše voleo. Umela sam da mu se omotam oko prsta, znala sam kako da dobijem ono što želim i kako da mu objasnim zašto to želim; pokušavala sam da mu pokažem način na koji razmišljam. Bila sam dobra u školi, imala sam sve petice. Nagrađivao nas je za dobre ocene, dobijali smo po pedeset centi za svaku peticu. Bila sam stvarno takmičarski raspoložena; braća i sestre su me mrzeli zbog toga. Ja sam dobijala najviše para.
       Otac i ja smo još uvek jako bliski. Jedno vreme, kada sam se odselila, nismo bili, jer on nije razumeo šta ja to radim i zašto odlazim. Prvo sam bila igračica. Nazvala bih ga i, kada bi me pitao čime se bavim, odgovorila bih da igram. On je senzibilan čovek, ali mu nije bilo jasno kako se o plesu može misliti kao o nekom dostignuću i kako se na to može biti ponosan. Tu me, zapravo, nikada nije podržao.
       Kada sam se preselila u Pariz, i kada sam sa igre prešla na pevanje, nazvala bih ga i rekla: “Hej, ja sam u Francuskoj.” Pitao bi šta ću tamo, a ja sam odgovarala da ću postati pevačica. “Kako to misliš?”, pitao bi, a ja bih mu stalno govorila da ne brine, da je sve u redu i da dobro zarađujem. U stvari sam živela od danas do sutra: oslanjala sam se na prijatelje i nešto novca koji sam zarađivala na povremenim, dosadnim poslovima koje nisam bila u stanju dugo da radim.
       Sve dok prvi album nije izašao, i dok nije čuo na radiju neke od mojih pesama, postavljao je ista pitanja. Mislim da je tada stekao nekakvu predstavu o mom uspehu. Počeo je, čitajući novine, da nailazi na tekstove o meni, ljudi su ga sve više gnjavili i stalno je morao da menja broj telefona. On i moja braća i sestre iznenada su postali popularni.
       Majka je umrla kada sam imala pet godina. Pamtim je kao zlatnu, anđeosku osobu, sklonu praštanju. Rečeno mi je da je bila veoma muzikalna, a ja se sećam da je volela ples. Posvetila se deci, ali to ne znači da nije mogla imati umetničku dušu. Sigurna sam da je imala, samo uz to nisu išle i umetničke ambicije. Mislim da su ona i otac izgubili dosta prijatelja, jer su se potpuno posvetili deci. Ipak, nikada nisu bili nervozni i nikada nisu vikali na nas. Moja starija braća su zaista umela da prave gluposti, da podmeću vatru i razbijaju prozore, ali mama i tata ih nikada nisu grdili. Samo bi ih zagrlili, objašnjavajući zašto takve stvari ne treba raditi.
       Pamtim sliku majke kako briše pod u kuhinji. Ona je obavljala sve kućne poslove, uvek je spremala za nama. Bili smo grozna, neuredna deca i stalno smo brljali okolo. Sećam se da sam prema njoj imala pomešana osećanja, ali najviše je tu bilo topline i nežnosti. Ponekad sam je mučila, što deca često čine osobama koje su dobre prema njima. Prosto ne mogu da poveruju da se na njih ne viče, pa izazivaju. Takođe se sećam da je dugo bila bolesna; imala je rak na dojci, bila je vrlo slaba, ali nije prestajala da radi. Znala sam da postaje sve lomljivija. Primećivala sam da usred dana jednostavno prekine da radi i polako sedne na kauč. Želela sam da ustane i da se igra sa mnom, kao što je ranije činila.
      
       Pokušala je da osećanja, najviše strah, zadrži u sebi i da to ne prenese na nas. Nikada se nije žalila. Jednom, kada je već bila ozbiljno bolesna, popela sam joj se na leđa, vičući: “Igraj se sa mnom!” Ali, ona jednostavno nije mogla i počela je da plače. Primetila sam suze tek pošto sam je odgurnula i pitala zašto mi to radi. Sećam se da sam već tada bila fizički jača od nje. U zagrljaju sam osećala njeno slabo telo kako drhti pod mojim rukama. Imala sam utisak da je ona dete, a ne ja. Tada sam je ostavila na miru, to je bio prelomni trenutak. Najzad sam shvatila šta se događa.
       Mislim da sam zbog svega što se desilo sa majkom tako brzo odrasla. Shvatila sam da mogu biti tužna i slaba, i da ću tako izgubiti kontrolu, ili da ću moći da vladam situacijom ako stisnem zube i kažem: “Dobro, idem dalje.”
       Majka je provela oko godinu dana u bolnici. Tada je i otac počeo da se menja, bio je strašno uzdrman. Grozno je videti oca kako plače. Ali, istovremeno je bio i jak, tako da nas je vodio u bolnicu da obiđemo majku. Ona nas je zabavljala, šalila se, i niko nije mogao da primeti kroz šta prolazi. To nam je svima olakšavalo situaciju, nije bilo teško gledati je.
       Nisam je videla kako umire, izašla sam malo pre toga. NJena smrt je potpuno izmenila situaciju. Porodica je pre toga bila retko na okupu, malo vremena smo provodili zajedno. Posle majčine smrti zbili smo se jedno uz drugo.
      
       (Nastaviće se)
      
      

I’m Breathless (Sire Records, 1990)        Produkcija: Madonna, Bill Bottrell, Patrick Leonard i Kevin Gilbert        He’s A Man/Sooner Or Later/Hanky Panky/I’m Going Bananas/Cry Baby/Something To Remember/Back In Business/More/What Can You Lose/Now I’m Following You (Part I)/Now I’m Follonjing You (Part II)/Vogue        Većina soundtrackova, kada ih odvojite od filma, nema razlog postojanja na ovoj planeti. Sa I’m Breathless to, međutim, nije slučaj: vrativši se, na sebi svojstven način, u zadimljene tridesete, Madona je sklopila ploču koja fino funkcioniše i bez zaštite Dicka Tracya. NJeni najbolji trenuci su zaljuljana “He’s A Man”, kontroverzna “Hanky Panky”, “Back In Business” i odlično otpevana “Sooner Or Later”. Kad smo kod pevanja, Madona ovde već može sebi da dozvoli i poigravanje sa glasom i simpatičnim zezalicama kakve su “I’m Going Bananas” i “Cry Baby”; sintisajzeri postaju primetniji u “Now I’m Following You (Part I)”, valjda kao uvod u “Vogue” koja - mada je jedna od njenih najboljih pesama uopšte - ovde, jednostavno, štrči.

      
      

Like A Prayer (Sire Records, 1989) Produkcija: Madonna, Patrick Leonard, Stephen Bray i Prince        Like A Prayer/Express Yourself/Love Song/Till Death Do Us Part/Promise To Try/Cherish/Dear Jessie/Oh Father/Keep It Together/Spanish Eyes/Act Of Contrition        Like A Prayer, kojim je otvoreno novo poglavlje Madonine karijere, bio je u svakom pogledu, njen dotad najjači album. Retko se ko tako otvoreno i oštro, ne štedeći se, obračunao sa sopstvenom prošlošću kao ona. Ozbiljna i hrabra ploča - Madona je autor svih pesama - mnoge je naterala da se prvi, ali ne i poslednji put zapitaju šta ovu ženu tera da, bez mnogo milosti prema sebi, otkriva dušu svetu, ne krijući od njega nijedan ožiljak. Madona je gotovo do brutalnosti iskrena kada peva o razočaranju svojim brakom sa Šonom Penom (“Till Death Do Us Part”), pomešanim osećanjima prema ocu (“Oh Father”) ili gubitku majke (“Promise To Try”). Iako su u pitanju lične stvari, pesme su tako ubedljivo urađene da svojom univerzalnošću pogađaju svakog slušaoca.        Kada je reč o muzici, Like A Prayer sadrži nekoliko pop pesama skoro dovedenih do savršenstva (“Cherish”, “Keep It Together”) u kojima konačno isplivavaju crnački uticaji - iznad svih je “Express Yourself”, direktna posveta Grupi Sly And The Family Stone - i uopšte uticaji muzike koju je Madona slušala dok je odrastala.

      
      

The Immaculate Collection (Sire Records, 1990)        Produkcija: Madonna, John “Jellybean” Benitez, Reggie Lucas, Nile Rodgers, Stephen Bray, Patrick Leonard, Shep Pettibone, Lenny Kravitz        Holiday/Lucky Star/Borderline/Like A Virgin/Material Girl/Crazy For You/Into The Groove/Live To Tell/Papa Don’t Preach/Open Your Heart/La Isla Bonita/Like A Prayer/Express Yourself/Cherish/Vogue/Justify My Love/Rescue Me        Kompilacija koja obuhvata petnaest perfektno složenih hitova plus dve dotad neobjavljene pesme: “Rescue Me” i - bolju - “Justify My Love”, koju je napisao i producirao Leni Kravic. Slušajući ovaj album, čućete Madonu kako kreira sopstveni mit: “Holiday”, “Lucky Star” i “Borderline” podsećaju na monstr-uspeh u prvoj polovini osamdesetih. “Like A Virgin”, “Material Girl” i “Into The Groove” definišu je kao materijalistički nastrojenu kraljicu plesa koja, ipak, želi da bude voljena, “Express Yourself” je stvarno pokazuje u punoj moći, kada već u uvodu pita: “Hajde, devojke, verujete li u ljubav?”, iako u tom trenutku, posle razvoda sa Penom, takvo pitanje niko nije očekivao...

      
      

Erotica (Sire Records/Maverick, 1992)        Produkcija: Madonna, Shep Pettibone i Andre Betts        Erotica/Fever/Bye Baby/Deeper And Deeper/NJhere Life Begins/Bad Girl/NJaiting/Thief Of Heart/Words/Rain/Why’s It So Hard/In This Life/Did You Do It?/Secret Garden        Arion Berger, novinar Rolling Stone-a, jednog od najuticajnijih rok časopisa na svetu, dodelio je ovom albumu četiri od mogućih pet zvezdica, zaključujući da je Madona “konačno snimila ploču za kakvu je optužuju proteklih deset godina”. Nije teško složiti se sa Bergerom u oceni da je ta ploča briljantna. Erotika jeste hladan, post-AIDS album, sasvim osobenog, čudnog senzibiliteta koji slušaoca tera da uživa u pasivnosti. “Justify My Love” je sugerisala da će Madona snimiti ovakvu ploču, ali postoji jedna bitna razlika: “Justify...” je, ipak, topla pesma u kojoj je Madona zainteresovana za vaše snove. Ovde takvog osećaja nema ni u tragovima: naprotiv, sve je toliko depersonalizovano da deluje zastrašujuće. I, samim tim, realno. Vođena novim egzibicionizmom i prigušenom neurozom, Madona je snimila album koji podseća na peep-shonj (slušaj, ali ne diraj)! Ona sama deluje ledeno, ali je jasno da je ispod toga očaj zbog dehumanizovanog seksa, zbog kojeg je, kakve li ironije, sama bila optužena bezbroj puta.

      
      

Bedtime Stories (Sire Records/Maverick, 1994)        Produkcija: Madonna, Babyface, Nellee Hooper, Dalas Austin i Dave “Jam” Hall        Survival/Secret/I’d Rather Be Your Lover/Don’t Stop/Inside Of Me/Human Nature/Forbidden Love/Love Tried To Welcome Me/Sanctuary/Bedtime Story/Take A Bow        “Sanctuary” i “Bedtime Story” (koju, kao koautor, potpisuje i Bjork), jedna za drugom, spojene sa nekoliko prigušenih krikova, jesu jedan od tri špica ovog albuma. Drugi je melanholična balada “Take A Bow”, prefinjeno pop parče u kojem je i ne naročito pažljivo uho odmah moglo da prepozna klasik; najzad, treći vrhunac jeste “Human Nature” u kojoj se Madona, puna otrovnog prezira, obračunava sa poluinteligentima koji su želeli da je vide na lomači posle albuma Erotika i knjige “Sex”. Bedtime Stories pokazuje da je ona taj linč podnela stoički i da je u stanju da o njemu govori s visine, ali da nije prošla bez modrica.

      
      

Something to Remember (Maverick/Warner Brothers, 1995)        Produkcija: Madonna, Nellee Hooper, Patrick Leonard, Babyface, David Foster, John “Jellybean” Benitez, Shep Pettibone, Nile Rodgers i David Reitzas        I Want You/I’ll Remember/Take A Bow/You’ll See/Crazy For You/This Used To Be My Playground/Live To Tell/Love Don’t Live Here Anymore/Something To Remember/Forbidden Love/One More Chance/Rain/Oh Father/I Want You (orchestral)        Najkraći opis ovog albuma, kao i razloge za njegovo objavljivanje, dala je sama Madona, u belešci na omotu. U nekoliko redova ona piše kako je tokom prethodnih deset godina gomila kontroverzi okruživala njenu karijeru, tako da je malo pažnje bilo obraćano na muziku (i jedno i drugo zapažanje je sasvim tačno). Uz konstataciju kako je naučila da ceni jednostavnost ona, dakle, “bez mnogo fanfara” želi da predstavi ovu kolekciju balada. Poslednje dve rečenice glase ovako: “Neke (pesme) su stare, neke su nove. Sve su iz srca.”