Mit o Drakuli za Rumune predstavlja dobrodošlu turističku atrakciju na kojoj mogu da zarade neki lej više, ali u suštini pravi Drakula bio je i ostao neko kome su se divili i u isto vreme ga se plašili

      Drakula je, u retkim trenucima kada je imao malo vremena za sebe, kad ga nisu mučili Mađari, Osmanlije i ambiciozni bojari, voleo da lovi u transilvanijskim šumama. Spavao je na tvrdom, vojničkom krevetu, u zamku Bran koji je u to vreme bio utvrđenje na jednom od glavnih trgovačkih pravaca koji je povezivao Valahiu sa Transilvanijom i Moldavijom.
       Istoričari tvrde da nemaju dokaza da je Vlad III Tepeš, tj. Drakula, zaista boravio u zamku koji danas nosi njegov nadimak. Čini se da je ta činjenica bitna još samo njima. Svi ostali koji dođu do Transilvanije i Brana žele i na kraju da nađu svog Drakulu, krvopiju koju je stvorio Bram Stoker u romanu “Drakula” ili onog drugog, pravog, koji je u petnaestom veku odložio invaziju sultana Mehmeda II koji je u leto 1462. godine sa svojim trupama umarširao u, do tada, neosvojivi Konstantinopolj.
       “U Rumuniji nismo imali vampire, onako kako ih Zapad zamišlja. Do 1992. godine kada je Stokerov roman preveden na naš jezik, većina Rumuna nije poznavala Drakulu koga možete videti na filmovima”, kaže Nikolae Paduraru, predsednik Transilvanijskog društva “Drakula”, dodajući: “U našem folkloru postoji vrlo slično, natprirodno biće jastrigoj, neka vrsta duha stražara”.
      
       Folklor
       Živeći na ivici dobra i zla, ovi jako ružni duhovi koji su ličili na mrtvace, imali su konkretan posao - štitili su postojeći zakon. Dobre ljude nisu mogli ni da dodirnu, dok su one grešne surovo kažnjavali. Kasnije, s pojavom hrišćanstva posao rumunskih “vampira” preuzima đavo, a tek u XIX veku, kao literarni motiv pojavljuje se Drakula koji je raskinuo ugovor s Bogom i prešao na drugu, mračnu stranu Sile.
       Nije sporno ni za Padurarua, da mit o Drakuli za Rumune predstavlja dobrodošlu turističku atrakciju na kojoj mogu da zarade neki lej više.
       U organizaciji agencije “Misteriozna putovanja” koju je osnovalo pomenuto društvo “Drakula”, troškovi jednodnevnog turističkog odlaska do zamka Bran (džip, benzin, vodič) izađu oko 200 dolara po osobi. Sedmodnevna “Klasična Drakula tura” ili “Bekstvo” podrazumevaju obilazak Bukurešta, Trgovišta (prestonicu Vlada Tepeša), tvrđave Poenari, Borgo prolaza, gradića Sibiu, Drakulinog rodnog mesta Sighisoara, manastira Bistrica, Brašova, zamka u Branu...
       “Oko 90 odsto turista sa Zapada, naročito Amerikanca, više su zainteresovani za mit nego za istoriju», kaže Padurarua koji za turiste priređuje “Veštičije suđenje”, specijalne ture (sa specijalnim cenama) “Noć Veštica u Drakulinom zamku”, takmičenje za Mis Transilvanije - groficu Drakula. Oni “najodaniji Drakulini sledbenici”, posle obaveznih putovanja i testova u Citadeli u Brašovu, mogu da postanu članovi Reda transilvanijskih vitezova i dama.
       Međutim, turisti hteli-ne hteli nešto čuju i o pravom Drakuli koji je za Rumune uvek bio neko kome su se u isti mah divili i plašili ga se. Toliko puta ponovljena reč Drakula nadimak je koji je Vladu III Tepešu dao njegov otac, takođe, Vlad. Sama reč drakul na rumunskom jeziku označava đavola, a nastavak - ulea sina. Međutim, ista reč može predstavljati i “sina zmaja” budući da je Vlad II koji je iste godine kad mu se i sin rodio primljen u viteški red Order of the Dragon koji je osnovao car Sigismund Luksemburški, jedan od najvećih zaštitnika Rimokatoličke crkve.
      
       Istorija
       U vreme kad se Drakula rodio u Sighisoari, njegov otac živeo je u egzilu, Valahia je plaćala danak Porti.
       “Malo se zna o Drakulinom detinjstvu. Imao je starijeg brata Mirčea, prva znanja dobio je od svoje majke”, kaže Paduraru dodajući da je 1436. godine Vlad II povratio presto od princa Aleksandrua I. NJegova deca obrazovana su kao i ostali evropski kraljevići. Međutim, sultan se pribojavao da bi Vlad II mogao da obnovi savez sa mađarskim carem i zato je tražio da dva mlađa sina Vlada i Radua pošalje na njegov dvor. Rumunski prinčevi bili su taoci u Turskoj, ali su stekli ratničku veštinu. Sa sedamnaest godina Drakula se vratio u Valahiju kako bi osvetio smrt oca, starijeg brata koji je živ spaljen u Trgovištu i da bi svom rođaku, moldavskom princu Vladislavu II preoteo presto. Uz pomoć turskih trupa, on je i uspeo da povrati očev tron, ali je ubrzo morao da beži u Moldaviju.
       Drakula je čekao osam godina da bi ispunio prvi deo svog zaveta. “Bio je Uskrs, svi žitelji su slavili, mladi su igrali, i iznenada se pojavio on i sve ih zarobio. Stare je nabio na kolje oko grada, a one mlade, zajedno sa ženama i decom odveo je u Poienari da grade tvrđavu... To je razlog zašto je prozvan Tepeš”, ostalo je zapisano u jednoj od nemačkih hronika XV veka, koje su poslužile Stokeru kada je stvorio svog Drakulu. Hronika Laonika Halkonodilesa još je preciznija i navodi da je Drakula običavao da za postavljenom trpezom gleda nabijanje na kolac. Ništa milostiviji Drakula nije bio ni kada je osvojio Brašov, koji je “šurovao” sa Mađarima.
       “Majke i deca bili su nabijani na isti kolac”, kaže Paduraru i dodaje da je Vlad isto tako postupio i kada je zarobio sultanove emisare koji su došli po danak za sultana. Osvajač Konstantinopolja Murat II, unuk Bajazitov, krenuo je 1462. godine sa velikom vojskom da smrvi neposlušnog princa za koga je oduvek znao da je veliki zaštitnik pravoslavne crkve.
      
       Misterija
       Međutim, pohod mu je propao, u stvari bila je to potpuna katastrofa. Drakula je napao noću, dok je vojska spavala, sultan je jedva uspeo da utekne, a nekolicini turskih vojnika Vlad je poštedeo živote da bi sultanu mogli da ispričaju o “šumi Turaka nabijenih na kočeve”. Turci su se ubrzo vratili, Vlad je preko Karpata bežao na sever da bi stigao na dvor Matijusa Korvinusa i zatražio pomoć u borbi protiv zajedničkog neprijatelja Turske. Međutim, Vladu, koji je ceo život morao da balansira između Mađarske i Turske, nije se verovalo. Punih trinaest godina, do proleća 1476. godine Vlad je trunuo u tamnici blizu grada Buda. U decembru iste godine Drakula gine nadomak Bukurešta u bici protiv Turaka koji su mu odsekli glavu. Legenda kaže da je rob koji je u Konstantinopolj doneo Drakulinu glavu dobio od sultana slobodu, ali da je umro iste noći kada mu se prikazao duh surovog rumunskog princa.
       Crkva je uvek štitila Vlada prećutkujući njegove svireposti, praveći od njega nepokolebljivog hrišćanskog zaštitnika, a Drakula se, zauzvrat, odricao ogromnih poseda u korist manastira. Neke od tih povelja potpisanih crvenim mastilom i Drakulinom rukom i danas mogu da se vide u Istorijskom muzeju u Bukureštu.
       Iako je nesumljivo da je Drakula deo rumunskog mita i istorije, njegov život ostao je jednim delom misterija. O njegovom odnosu prema ženama ne zna se ništa osim da je njegova prva žena pod “nerazjašnjenim okolnostima” izvršila samoubistvo i da jedan njegov (bočni) potomak Balučanu Stolnić i danas živi u Bukureštu.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ