Iako je dugo isticana kao primer sjajno rešenih međuetničkih odnosa, cirkus zvani Makedonija prerasta u krvavu dramu kojoj se nazire kraj nimalo povoljan za najmlađu evropsku državu

      (Od dopisnika Tanjuga)
      
       Makedonija danas liči na ekvilibristu početnika koji se prvi put našao na žici iznad provalije, bez motke za održavanje ravnoteže. Da sve bude neizvesnije, nju za jedan kraj drže Albanci, a drugi je u rukama brojnih stranih izaslanika, sa legitimacijama NATO-a, Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, OEBS-a i ostalih stalno prisutnih kad se nešto slično, uzbudljivo događa u svetu. Oni, istina, povremeno bodre nevoljnika iznad ambisa poručujući mu da bude pažljiv i izdrži. Blago priprete i Albancima kad pokušaju da svoj kraj žice ispuste prekorevajući ih da moraju biti obazrivi.
       Kad su albanski teroristi počeli da osvajaju teritorije na severu i zapadu držeći se granice sa Kosovom i Metohijom i Albanijom, predsedniku države Borisu Trajkovskom iz sveta su predložili da napravi projekat za rešavanje krize. On je to uradio ugrađujući u svoj plan vojnu i političku izolaciju ekstremista, posle čega bi oni položili oružje, a za nagradu bi ih selektivno amnestirao. U razoružavanje bi se uključili vojnici NATO-a, pod uslovom da teroristi dobrovoljno pristaju da predaju oružje.
       NJegov plan je dobio međunarodnu podršku, ali ispostavilo se da njime nije ispunjen nijedan zahtev terorista, zbog čega su oni i uzeli oružje u ruke početkom februara. To su mu otvoreno rekli lideri albanskih partija Arben DŽaferi i Imer Imeri, napominjući da se, slučajno, njihovo mišljenje poklapa s onim koje ima politički vođa terorista Ali Ahmeti, nastanjen u Prizrenu.
       Trajkovskog su podsetili da su zahtevi Albanaca poznati 10 godina, otkad su se našli sa Makedoncima u novoj državi, odeljeni međom od Prištine, njihovog glavnog centra. Uzgred su napomenuli da je bio velikodušniji za vreme predsedničkih izbora, kad su svi punoletni Albanci zaokružili njegovo ime na glasačkim listićima i praktično ga promovisali u naslednika Kire Gligorova.
       Da ne bi bilo nesporazuma, DŽaferi i Imeri su rekli šta želi narod koji zastupaju. Spisak je bio dugačak, a Trajkovskog su ohrabrili da se svi zahtevi lako mogu rešiti promenom Ustava. Albanci su zatražili status državotvornog naroda, zatim da se njihov jezik uvede u zvaničnu upotrebu, visokoškolsko obrazovanje na maternjem jeziku, policiju pod komandom lokalne vlasti, služenje vojske u mestu stanovanja...
       Ispostavilo se da traže, ni manje ni više, federalnu jedinicu, a uz to uvek ide pravo na otcepljenje.
      
       Pokeraši sedaju za sto
       Mladi i miroljubivi, ali nimalo naivni predsednik države našao se u neobranom grožđu. Tako težak problem nije mogao da reši oslanjajući se na svog partijskog šefa, premijera i lidera VMRO LJupča Georgijevskog koji jeste sada demokrata “od glave do pete”, ali je u političara izrastao uz radikalne pokliče protiv Albanaca, kojima je u zanosu, dok je mitingovao po trgovima, još kao student književnosti i pesnik, pretio gasnim komorama.
       Spasonosno rešenje Trajkovski je video u bivšem premijeru, socijaldemokrati Branku Crvenkovskom, veštom govorniku i izvežbanom političaru, kome je pre dve i po godine, kad je VMRO pobedio na parlamentarnim izborima, Medlin Olbrajt, kao i Georgijevskom, poslala čestitku, i u Francuzu Roberu Badinteru, kome svet priznaje da zna čaroliju menjanja ustava prema političkim potrebama.
       Crvenkovski, svikao za vreme šestogodišnjeg premijerskog mandata na vlast, brzo zaboravlja da do juče ni on ni njegova partija nisu priznavali Trajkovskog kao predsednika. Seda za isti sto sa Georgijevskim, sa kojim ratuje celu deceniju, da bi zajedno odbranili makedonske interese pred izuzetno spretnim, lucidnim političarem, beogradskim studentom DŽaferijem, fajterom Imerijem, brojnim i dobro naoružanim teroristima, rasutim po šumama, i svetskim političarima, koji su se “saživeli” sa albanskim problemima još iz vremena kad se uz pucnjavu cepala Brozova Jugoslavija, a počeli da ih rešavaju u vreme kad je Slobodan Milošević, na svoj način, uzeo Kosovo i Metohiju pod svoje.
       Prvi činovnici NATO-a i Evropske unije DŽordž Robertson i Havijer Solana nisu skrivali zadovoljstvo kad su za istim stolom videli takvo društvo - Georgijevskog, Crvenkovskog, DŽaferija i Imerija nad Badinterovim projektom novog ustava. Pridodali su im, više kao folklor, nego kao stvarne pomoćnike, ekspresno proizvedene domaće i strane “eksperte” za ustav. Kao da nisu znali da pregovori o miru mogu, ako se tako hoće, izazvati još teže nesporazume i sukobe.
       Da bi debata za promenu Ustava tekla bez pucnjave, koja se sve glasnije čula na severu i zapadu Makedonije, gde su Albanci okupirali pozamašan deo teritorije odavno ucrtan u kartu “velike Albanije, napravljena je i vratolomija sklapanja do sada najčudnijeg primirja na svetu, sa dva sporazuma i tri potpisnika.
       Kako makedonska vlast nije htela da pregovara sa teroristima, niti sa njima bilo šta da potpisuje, specijalni izaslanik NATO-a, vispreni Piter Fejt, opijen slavom u južnoj Srbiji, gde je sa Nebojšom Čovićem mirio Srbe i Albance, dosetio se kako da reši taj problem - jedan primerak sporazuma o miru potpisao je u Prizrenu sa Ahmetijem, a drugi, istovetnog sadržaja, sa predstavnicima makedonske armije i policije u Skoplju.
       Svi su se akteri divili vlastitom podvigu, što su i vuci siti i koze na broju, osim večitog skeptika Vasila Tupurkovskog, sada lidera sve nemoćnije partije Demokratske alternative, pre godinu i po najozbiljnijeg, pa propalog kandidata za predsednika Makedonije. Pre toga bio je osmi deo kolektivnog šefa jugoslovenske partije i države, a na početku političke karijere Brozov verni omladinac.
       Tupurkovski je društvo za pregovaračkim stolom nazvao pokerašima koji kao ulog na sto stavljaju Makedoniju. Mogao je i on da se nađe za tim stolom, ili bar blizu njega, ali je odbio. Oslanjajući se na svoje iskustvo iz Beograda, procenio je da od razgovora nema ništa.
       Ne zna se da li je Tupurkovski među pokeraše ubrojao i međunarodne posrednike, specijalnog izaslanika Evropske unije Fransoa Leotara i DŽemsa Perđua, ličnog deputata američkog predsednika DŽordža Buša, iako su oni, brzo će se videti, bili glavni igrači koji su zamenili stalne goste Skoplja, generalnog sekretara NATO-a DŽordža Robertsona i evrokomesara Havijera Solanu.
      
       Društvo se rastura, oružje stvara federaciju
       Traljavo su krenuli pregovori, kao što se i nekakav mir održavao najviše zahvaljujući izuzetnom strpljenju makedonske armije koja nije odgovarala na svakodnevne provokacije ekstremista. Ispostavilo se da albanska strana ne prihvata promene Ustava rađene prema Badinterovim uputstvima. Tražili su mnogo više, diskretno pokazujući na brda oko Skoplja, Tetova i Kumanova, gde su se nalazili dobro uvežbani i naoružani albanski ekstremisti, a domaćim i stranim novinarima su došaptavali da se novi bataljoni formiraju kod Debra i Gostivara i da je Kosovski zaštitni korpus veoma blizu, spreman da pređe Šar planinu. Pri tome su pominjali da i kad bi hteli, ne mogu da utiču na odluke “boraca za prava Albanaca” u čijim rukama je oružje, ističući da Ahmeti veoma budno prati debatu o Ustavu.
      
       Da li su smislili ili im je neko šapnuo, tek Leotar i Perđu su zaboravili na Badinterove preporuke i napravili verziju ustava blisku željama strpljivog DŽaferija, računajući da će se i Imeri, koji je tražio još više, nekako saglasiti, bar za izvesno vreme.
       Jednog dana Leotar i Perđu saopštavaju da su albanski lideri
       potpisali dokumenat o promenama Ustava. Ostalo je da to uradi i makedonska strana i posao bi praktično bio završen. Stižu naoružane trupe NATO-a, stiže mir u Makedoniju, a oružje terorista ide na reciklažu.
       Ali, umesto toga, dolazi do loma i cela koncepcija se raspala kad je makedonska strana shvatila da se odstupilo od Badinterovog projekta do te mere da bi Makedonija bila napravljena po željama Albanaca, kao privremena, federalna država. Jasno im se prikazalo da albanski lideri i komandanti formacije ONA nisu stvarni borci za ljudska prava, kako tvrde, nego im je najpreča teritorija.
       Od dijaloga više nije bilo ništa, jer makedonska strana nija htela da stavi potpis na papir koji je ličio na smrtnu presudu mladoj državi koja još zvanično slovi kao Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
       Dogodilo se ono čega se možda i nisu plašili Leotar i Perđu- Georgijevski i Crvenkovski rekli su “istorijsko ne”. Solana i Robertson brzo otkazuju let za Skoplje kad su shvatili da ih umesto šampanjca može sačekati gnev trpeljivog makedonskog naroda.
       Sve se u stvari odvijalo po željama DŽaferija, Imerija i Ahmetija - dijalog o mirnom rešenju krize je propao, valjalo se opet latiti oružja. Na umu imaju da će, ako rat poprimi široke razmere, prisiliti NATO da dovede trupe, ali ne da teroristima oduzme oružje, nego da napravi tampon-zonu između teritorija koje kontrolišu teroristi i makedonska armija. NJima je u krajnjem slučaju svejedno na koji način će doći do svoje teritorije, promenama Ustava ili oružjem. Zato je 23. jula počeo napad na Tetovo kakav još nije viđen u Makedoniji. Zauzimanjem tog grada, koji bi trebalo da bude centar federalne jedinice Albanaca, uz realnu procenu da će lako biti završen posao u Debru i Gostivaru, da deo Skoplja s leve strane Vardara već njima pripada zato što je tu više grupisanih Albanaca nego bilo gde na svetu, i uz teritorije koje imaju kod Kumanova, praktično bi posao bio završen.
      
       Potez Grupe 8 obećava pat poziciju
       U Skoplju su s nestrpljenjem očekivali kakvu će poruku iz Đenove poslati Grupa 8. Verovali su da to može biti ozbiljan pojas za spasavanje unitarne ili bilo kakve Makedonije. Svi makedonski zvaničnici bili su sleđeni kad su razabrali da im je iz Đenove ponuđeno toliko da o tuđem trošku mogu nabaviti konopac za vešanje. Nekoliko obećanih desetina miliona evra, ali tek kad se strasti u Makedoniji smire i zavlada mir, ne može zaustaviti rat, znaju obe zavađene strane. Toliko finansijskih sredstava očas sakupe Albanci po Evropi i svetu, a ni državnom rukovodstvu ne znači mnogo, kad su do sada već potrošili desetak puta više dolara za odbranu krčmeći devize dobijene prodajom Telekoma, najvrednijeg što je Makedonija imala.
       Trajkovski shvata da je osam najmoćnijih u svetu više ravnodušno na zbivanja u Makedoniji nego što mu se činilo i da je brod kojim upravlja ostao na pučini sam, među talasima. To su odavno znali DŽaferi, Imeri i Ahmeti, koje Trajkovski uzalud podseća da je Makedonija sve uradila za Albance u vreme kosmetske krize podupirući zdušno njihovu borbu za odvajanje od Srbije, tražeći od njih da deo dobročinstva vrate sada.
       Za albanske lidere je to istorija koja se može još samo pominjati u nekim budućim udžbenicima, kad se bude pisalo kako je stvarana njihova država a rasturana makedonska. Znaju i to da, budu li još malo uporni, neće imati kome da vraćaju dugove što se Makedonije tiče. Na koju će stranu krenuti makedonski blok partija, nastao mimo svih političkih i drugih rezona, teško je predvideti jer su u njemu, za razliku od albanske strane, sve primetnije pukotine. Lider VMRO i premijer Georgijevski vratio se svojim radikalnim shvatanjima rešavanja problema, uz sebe ima još isključivijeg ministra policije LJubu Boškovskog koji, kad se naljuti, raspušta ceo rezervni sastav MUP-a i ne daje ni pare za dijalog o miru dok teroristi pod okupacijom drže veliki deo teritorije, povećavajući je svakodnevno. Kad bi nekim slučajem odlučivao makedonski narod, kao pre deset godina, kada mu je stavljeno u zadatak da izglasa samostalnost tadašnje jugoslovenske federacije, verovatno bi znao na koju će stranu. Ali, jednoj generaciji se dva puta ne postavljaju isti istorijski zadaci. Šefu države Trajkovskom u tom slučaju ostaje samo put koji je probao, iskreno uveren da je pravi i jedino moguć - da strpljivo pregovara sa svima koji hoće da sednu za njegov sto, bez obzira na to ko su i šta traže. Ako se za tim stolom nađe jednog dana i Ali Ahmeti, desna, naoružana DŽaferijeva ruka, neće biti iznenađenje, jer pobednici diktiraju uslove i ne idu u Hag. Mnogi u Skoplju, i oni koji to žele, i oni koji nerado prihvataju tu činjenicu, veruju da je od tri predviđene runde velikog meča dve ubedljivo dobio DŽaferi sa svojim uigranim timom. Međunarodne sudije, i one u ringu i one okolo, na kraju će podići ruku pobedniku, a poraženom priznati da se viteški borio. Zaželeće mu više sreće u novim balkanskim okršajima.
      
       PERO SPARAVALO