Ministar pravde Dejvid Blanket naložio je policiji da ubrzano pronađe neko rešenje koje bi smanjilo fatalni učinak policijske upotrebe oružja

      Za manje od nedelju dana dvoje ljudi je podleglo ranama pod hicima vatrenog oružja britanske policije, obe ubijene osobe imale su istoriju mentalnih problema i bolničkog lečenja. Jedan od poginulih je u pidžami vitlao samurajskim mačem nasred ulice, a drugi je uperio upaljač u obliku pištolja u prolaznika i prema izjavama svedoka ustreljen je bez prethodnog upozorenja. Samo dva dana pre toga telo koje nadgleda rad policije (PCA) predložilo je da se policijskim vozačima ukine imunitet za saobraćajne prekršaje na dužnosti zbog zabrinjavajućeg rasta gaženja civila od strane užurbanih “bobija”. Događaji su izazvali lančanu reakciju, manji deo naoružane policije stupio je u štrajk upozorenja zaplašen konsekvencama sopstvenih postupaka u situacijama koje zahtevaju odluku u deliću sekunde, igračkama opasnog izgleda se sprema zakonska zabrana, a engleska vlada razmišlja o upotrebi manje fatalnih projektila, poput strelica za omamljivanje umesto bojeve municije.
      
       Pogrešan čovek
       Poslednje ubistvo dogodilo se u Brikstonu, ozloglašenom kvartu Londona uglavnom naseljenom crnim stanovništvom, gde je nesreća izazvala snažan revolt i bučno okupljanje ispred zgrade lokalne uprave. Prema izveštaju Metropoliten policije (MET), koji je izdat samo dan posle pucnjave, žrtva (ubijeni Derek Benet, otac dvoje male dece, sasvim je izvesno žrtva, a ne zločinac) pogođena je sa četiri metka dok je dvočlana jedinica ispalila ukupno šest hitaca. Način na koji je Benet izrešetan pokazuje da su policajci primenili “overavanje” - vojnički i antiteroristički način okidanja dva metka uzastopno. Ukratko, policajci su pucali da ubiju, a ne da onesposobe osumnjičenog, kako im nalaže dužnost i pisana pravila ponašanja. Kasnije je forenzičko ispitivanje pokazalo da je Benet pogođen sa dva metka u leđa, a ne u grudi kako je isprva rečeno, što situaciju čini još gorom, ali MET policija ovo nije komentarisala, u nastojanju da tišinom smanji tenziju u Brikstonu, u čemu je i uspela. Svedok, šesnaestogodišnja Šeris Cabret tvrdi da je nekoliko sekundi posle pucnjave ispred njenih vrata izvirila napolje i videla uspaničene policajce, od kojih je jedan ponavljao “šta smo to uradili”, kako pokušavaju da ožive pogođenog Ešlija.
       Dvojica policajaca koja su učestvovala u “okršaju” suspendovana su do završetka istrage i nalaze se pod psihijatrijskom negom zbog šoka i trauma, saopštio je DŽon Stivens, načelnik MET-a za Brikston. On je izrazio “žaljenje zbog nezgode” ali je odbio da se u ime policije izvini porodici žrtve, koja je to zahtevala, čime je javnosti stavljeno do znanja da se unutar bezbednosnih snaga, ipak, smatra da je ubistvo bilo opravdano. Prema kodeksu o upotrebi vatrenog oružja Udruženja policijskih starešina, policiji je dozvoljeno da puca ukoliko se osumnjičeni postavi kao pretnja po taoce. U konkretnom slučaju prolaznik se podrazumeva za ugroženog taoca, što je dovoljno opravdanje, smatraju nadležni.
       Ministar pravde Dejvid Blanket se ne slaže sa tim i naložio je policiji da ubrzano pronađe neko rešenje koje bi smanjilo fatalni učinak policijske upotrebe oružja. Alternativu živoj municiji policija vidi u omamljujućim strelicama, kojima je mana što “ne rade” u kombinaciji sa nekim drogama koje, možda, (verovatno) kolaju u telu osumnjičenog. Sa druge strane, ta strelica je kritični hitac, na koji se u velikom procentu odgovara vatrom. Ona druga, krimogena strana, ipak, nema toliko obzira da koristi “trenk-strelice” što direktno stavlja u opasnost ljudstvo.
      
       “Opasni dileri”
       Prema navodima PCA (agencija za žalbe na policiju) koja je sprovela nezavisnu istragu, DŽejms Ešli je ubijen hicem u grudi iz neposredne blizine. Ešlijeva devojka, svedok događaja, izjavila je da je on mislio da se u stanu nalaze provalnici, jer je policijska jedinica provalila vrata stana, ulazna vrata u zgradu i u napadu bučno se sudarila sa daskom za peglanje u predsoblju stana. Prema informacijama koje su imali, policajci su išli na “opasnog dilera krek kokaina već osuđivanom za ubistvo”, bez plana zgrade i ostalih detalja neophodnih za tako delikatnu operaciju kao što je napad na stambenu zgradu. U stvarnosti nesrećni Ešli je u tuči u pabu polomio vilicu čoveku koji je nakon toga preminuo od posledica, a on je odležao dve godine za ubistvo iz nehata. Komandujući oficir i učesnici akcije optuženi su za namerno ubistvo, ali je optužba propala i završila se na otpuštanju načelnika stanice (uz plaćenu punu penziju) i novčanom kaznom i suspenzijom za učesnike akcije.
       Ubistvo Endrjua Kernana, mentalnog bolesnika iz Vovertrija kraj Liverpula je možda najtragičniji pokazatelj nestručnosti nekih policijskih strelaca. U trenutku kada je ubijen oko njega se nalazilo 16 policajaca, a neposredan razlog je bio taj što je odbio da spusti mač, posle gotovo sat vremena ubeđivanja. I u ovom slučaju policija je pucala u gornji deo trupa, iako niko nije bio ugrožen u trenutku kada je fatalni metak ispaljen.
       Situacija ipak nije tako crna, obične patrole uopšte ne nose oružje, a upotreba vatrenog oružja od strane policije je u opadanju. Poslednjih deset godina bilo je manje od 15 ubistava, ali je oružanu policijsku intervenciju preživelo samo 20 odsto osumnjičenih. Nalazi PCA pokazuju da su komandanti stanica najčešće ti koji “uprskaju” stvar usled neiskustva u oružanim sukobima. Radi se o komandujućim oficirima koji najčešće nikada nisu pucali, a ako jesu to je bilo na strelištu. Slično je i za operativce, ljude bez pravog iskustva u sličnim situacijama.
       Ubistvo u Brikstonu može da se objasni tenzijom koja je iznenada porasla posle imigracije velikog broja jamajkanskih kriminalaca u begu od tamošnjeg, nedavnog, rata bandi. “Overavanje” je međutim jako teško objasniti u zemlji u kojoj za posedovanje oružja automatski sleduje 15 godina zatvora, i gde se ljudski život kotira veoma visoko. Nikome nije dozvoljeno držanje “kratkih cevi” od 1996. posle još jedne tragične pucnjave u kojoj je poginulo nekoliko terorista IRA. I za tu akciju, u kojoj je otvorena vatra na policiju, MET je optužen za prekomernu upotrebu sile, budući da je udarni tim pucao automatskim oružjem u kuću u kojoj su se nalazili teroristi sve dok se nisu uverili da nema preživelih, što je značilo polučasovno razaranje barake baražnom paljbom.
       Samo dan pre ubistva Dereka Beneta šest od 40 članova posebne jedinice londonske policije SO 19 odbilo je da uzme oružje u ruke, kao znak upozorenja zbog sve češće zamene uloga u medijima. Povod je bila pucnjava u (opet) Brikstonu u kojoj je policija odgovorila vatrom na pucnjavu od ranije poznatog dilera krek kokaina.
      
       Zrno po zrno - rafal
       U periodu od 1997. do 1998. naoružane jedinice intervenisale su blizu 12 hiljada puta, a od toga je do pucnjave došlo svega pet puta. U zemlji u kojoj je oružje gotovo strana reč i gde za nošenje replike sleduje zatvorska kazna, samo legitimisanje od strane naoružanih specijalaca u pancirima je zastrašujuće iskustvo. Najčešće pritužbe su upravo na to - razgovor preko cevi oružja.
       Iako za držanje oružja sleduju stroge kazne, do njega je sve lakše doći. U skorije vreme uglavnom je to oružje sa područja nekadašnje Jugoslavije koje su vojnici donosili kao trofeje, mada je nedavno razbijena mreža jednog ruskog biznismena koji je na ostrvo uvezao čitav brod naoružanja, od pištolja do raketnih lansera. Pre mesec dana uhapšen je i deportovan jedan Portugalac koji je vozom, u džepu, doneo pištolj. On, čak, nije ni pokušao da ga sakrije, već ga je pokazao zapanjenom imigracionom službeniku kao odgovor na rutinsko pitanje “imate li neko oružje”. Cene opakih igračaka za “Jardi gangstere” se kreću od 200 do 500 funti, a najčešće su u upotrebi izraelski UZI, češki škorpion i američki MAC automatski pištolji, koji ne zahtevaju preteranu preciznost zbog čega su i najopasniji, usled brze paljbe i ogromnog procenta zrna koja promaše metu.
      
       MARKO APOSTOLOVIĆ