Naučnici se, istina, još nisu usaglasili oko prognoza koliko će se temperatura povećati u narednim decenijama i koliko brzo ćemo osetiti posledice, ali nema spora da su promene klime postale uočljive

      DŽordž Buš ostao je usamljen u tvrdnjama da planeta Zemlja još nije dovoljno zagrejana i da to što se polako krčka u sve zagađenijoj atmosferi, uopšte ne znači da će uskoro i proključati. NJegovi dojučerašnji saveznici, Japanci, iznenada su odlučili da stave svoj potpis na Protokol iz Kjota, kojim 180 zemalja sveta već nekoliko godina pokušava da stavi pod kontrolu zagađivanje sredine i spreči dalje menjanje klime. Uslov da Protokol mora potpisati 55 zemalja odgovornih za bar 55 odsto zagađenja, sada je ispunjen i on će stupiti na snagu sledeće godine.
       Van domašaja kontrole ostaje Amerika, najveći svetski zagađivač, čiji predsednik tvrdi da ne treba žuriti, pošto se još tačno ne zna koliku štetu klimatskim uslovima nanosi industrijsko ispuštanje gasova. Ostatak sveta, međutim, saglasan je da je dovoljan razlog za akciju to što se tačno zna da ugljen-dioksid zagreva atmosferu i zadržava vodenu paru, zbog čega temperatura raste.
      
       Proizvodnja otrova
       Naučnici se, istina, još nisu usaglasili oko prognoza koliko će se temperatura povećati u narednim decenijama i koliko brzo ćemo osetiti posledice, ali nema spora da su promene klime postale uočljive. Temperatura je u poslednjem veku porasla za više od 6ĎC, a protekla decenija je bila najtoplija. Predviđanja za budućnost kreću se od optimističkih, da će u narednom veku temperatura porasti za 1,4 stepen, do manje utešnih da će dostići porast od 5,8 stepeni Celzijusovih što je 50 odsto više nego što se prognoziralo početkom devedesetih. U poslednjih deset godina klimatske promene postale su toliko uočljive da ih niko ne osporava, osim što, naravno, postoje male razlike u stavovima kako rešavati problem.
       Sporazumom iz Kjota predviđeno je da se ispuštanje ugljen-dioksida, najodgovornijeg za zagađenje i stvaranje staklene bašte, smanji u proseku za 5,2 odsto u odnosu na period pre 1990. godine. Državama bi, u zavisnosti od razvijenosti, stepena zagađenja, kapaciteta šuma (koje mogu da apsorbuju gas), bilo određeno koliko procentualno moraju da smanje emisiju gasova. U toj podeli, Americi, koja je, sa samo četiri odsto svetske populacije, zaslužna za 25 odsto svetskog zagađenja, pripalo je da svoju “proizvodnju otrova” dovede do nivoa sedam odsto manjeg nego pre deset godina. Kako će efekti ove akcije biti vidljivi tek za desetak godina, do kada će, kako se previđa, američki doprinos stvaranju staklene bašte porasati za 20 odsto, Amerikanci bi, da bi ispunili ono što se od njih traži, morali da uvedu rigoroznu restrikciju.
       “Nećemo podržati ništa što bi ugrozilo našu ekonomiju”, poručio je Buš više puta, naglašavajući da bi predložene mere izazvale velika pomeranja u američkoj ekonomiji koja veoma zavisi od fosilnih goriva kao što su ugalj i nafta.
       Istina, Senat, koji mora da odobri sporazum, izjasnio se još 1997. godine protiv Protokola, rezultatom 95 prema 0, što je, takođe, jedan od argumenata američkog predsednika da bi bilo uzaludno da se on sada bori za Protokol. Ono što bi možda valjalo dodati ovoj argumentaciji je da se među donatorima Bušove predizborne kampanje nalaze moćni naftni industrijalci (kojih, uostalom, uvek ima među donatorima političkih kampanja), a čiji bi interesi, u stvari, prvenstveno bili ugroženi. Od njih bi se zahtevalo da koriste skupu opremu, filtere za smanjenje zagađenja, da transportuju štetne materije na druge lokacije u zemlje koje imaju mogućnosti da ih prime i uopšte da se bave poslom koji donosi samo izdatke. Za uzvrat bi dobili sprečavanje ekološke katastrofe, za koju se, kako voli da naglasi Buš, uopšte ne zna kada bi se tačno dogodila.
       Ipak, vodeća svetska sila uložila je u poslednjih deset godina u proučavanja klime 18 milijardi dolara, odobravajući stalno nova sredstva za istraživanja. U naredne tri godine NASA će uložiti više od 120 miliona dolara u istraživanja klime. Finansiraće se istraživanja šuma u Južnoj Americi, proučavanje mogućnosti smanjenja ispuštanja ugljen-dioksida kojim će se baviti internacionalni tim kompanija za proizvodnju energije, naučna saradnja više od 100 stručnjaka iz SAD, Meksika i Južne Amerike koji treba da prouče uticaj na promenu klime.
      
       Dobronamerni posmatrač pregovora
       “Ne mogu biti iskreniji nego što sam bio kada sam rekao da moramo smanjiti štetne gasove i da ćemo napraviti plan da to učinimo”, izjavio je DŽordž Buš.
       Amerika očigledno samo traži sopstveni put za rešavanje problema. Kuda bi on mogao da vodi, možda ukazuju zahtevi koje je Klintonova administracija imala na prvom sastanku u Kjotu: liberalno korišćenje prirodnih sudopera (oblasti bogate šumama koje apsorbuju ugljen-dioksid) i nesputanu kupovinu prava za emisiju gasova u zemljama u kojima je postavljanje zaštitne opreme jeftinije. Od dogovora sa ostatkom sveta deli je različit pogled na stepen tolerancije prema industrijalcima, a pre svega stav da, kako izjavljuju predstavnici administracije “ekonomija zemlje koja kao vodeća sila predstavlja pokretač opšteg razvoja ne sme biti ugrožena ni na kakav način”. Zahtev da se u narednih deset godina emisija štetnih gasova tako drastično smanji, shvaćen je kao direktno ugrožavanje te ekonomije, a blagonaklono se ne gleda ni na dogovor među drugim zemljama.
       Deklarativno, Amerika se izjasnila kao dobronamerni posmatrač pregovora, uzimajući, naravno, učešće i u diskusijama. Ali, uprkos obećanju da neće sprečavati druge da pristupe Protokolu, dogodilo se da je Japan (kome su glavni trgovinski partner) nekoliko godina izbegavao da pristupi Protokolu izgovarajući se time da sve nema smisla ukoliko se u projekat ne uključe SAD. Bilo je potrebno tri godine i jaki pritisci Evropske unije da bi ove nedelje, u trenutku kada se već predviđao krah Konferencije u Bonu, Japan (drugi svetski zagađivač) konačno dao svoj pristanak.
      
       Vožnja do poštanskog sandučeta
       Prethodno su svakako morali biti učinjeni ustupci. Japan će tako sam izračunati kapacitete svojih šuma da apsorbuju štetne gasove, od čega zavisi procena učešća u zagađenju. Ovu povoljnost dobile su i neke druge razvijene zemlje, čime cilj o smanjenju za 5,2 odsto postaje neostvariv. Kako stvari stoje, biće sreća, ukoliko se na kraju ostvari i smanjenje od dva odsto na koliko se trenutno spalo. Odredbe o kažnjavanju onih koji ne budu poštovali dogovor ovoga puta nisu spominjane i saopšteno je samo da će to biti tema sledećeg sastanka, koji na jesen treba da se održi u Maroku. Nije isključeno da bi se, ukoliko Protokol nastavi da pokazuje ovoliku elastičnost, mogao veoma približiti viđenju problema kakav ima američka administracija. Od početnih ideja o pomoći nerazvijenim zemljama u kupovini zaštitne opreme za industriju i popustljivog stava prema ekonomijama koje se tek razvijaju, došlo se do obrnutog stava - da kroz prste treba progledati upravo najrazvijenijim ekonomijama.
      
       Ono što se EU i drugim zemljama potpisnicama sporazuma (i ovakvog kakav je na kraju ispao) mora priznati je to što su uspele da probude veći deo svetske javnosti. Bušov stav, kako je pokazalo nedavno istraživanje Nenj DŽork Times/CBS Nenjs, ne podržava ni američka javnost. Više od 70 odsto ispitanika veruje da je neophodno odmah nešto učiniti da se spreči globalno zagrevanje, dok više od pola smatra da bi Amerika trebalo da potpiše Protokol iz Kjota.
       Ali, njima verovatno nije rečeno da su u Evropi takse na benzin tolike da ga čine tri puta skupljim nego u njihovoj domovini, kao ni da svaki pristojni građanin većine zemalja EU uredno sortira đubre, jer je reciklaža odavno prihvaćena kao obavezni deo programa zaštite sredine. Lepša strana je što je, recimo u Nemačkoj, reciklaža papira i plastike postala posao vredan dva biliona dolara.
       Razlike u odnosu stanovnika dva kontinenta prema zaštiti od zagađenja kratko je sumirala Margot Valstorm, predstavnik EU za pitanja životne sredine. “Možda je američkim političarima previše teško. Moguće je da im je teško da kažu: ne možeš da imaš dva ili tri automobila i ne možeš da se voziš do poštanskog sandučeta.”
       Iako je Evropa oduvek imala daleko stroža pravila o očuvanju sredine, usaglašavanje o sporazumu nije išlo glatko ni u okviru same EU.
       Kako će zemlje koje su veći zagađivači morati više i da redukuju zagađenje, nastale su prilične razlike u “podeli zadataka” u kojoj se u okviru Evrope pojavio isti problem koji je kočio dogovor na svetskom nivou. Najrazvijenije ekonomije moraće da ponesu najveći teret, što je vratilo priču na početak. Glas je podigla Nemačka kojoj je određeno smanjenje od 21 odsto, dok je Holandija prošla sa samo šest odsto, a Portugal čak ima mogućnost da poveća količinu štetnih gasova, jer je ono što njegova industrija pušta u etar daleko ispod nivoa koji bi mogao da ugrozi sredinu.
      
       Prirodne sudopere
       Od nemačkih industrijalaca moglo se čuti da im veoma smeta što je njihovoj zemlji određena tako velika redukcija, ali je odgovor stigao od Jirgena Tritina, ministra za životnu sredinu i člana Zelene stranke: “Želimo da izbegnemo da evropske zemlje strogo kritikuju ‘loše momke’ s druge strane Atlantika, ljude iz Bele kuće, dok se iza tog kriticizma suštinski ponašaju isto kao oni. To ne može biti interes Nemačke.”
       Nesuglasica je naročito bilo oko “razmene”, koja bi omogućila da se štetni gasovi ekspeduju u zemlje koje nisu veliki zagađivači i imaju “višak prostora” koji bi mogle da ustupe svojim bogatijim komšijama. Rusija se nada da bi tako mogla da profitira, ali dogovor o nadoknadama za korišćenje “prirodnih sudopera” još nije postignut. Evropski industrijalci tražili su obustavljanje plana o “razmeni” zbog dela koji se odnosio na apsolutna ograničenja u ukupnoj emisiji gasova. U tome su se sasvim približili svojim prekookeanskim kolegama.
       I dok se najveći zagađivači jedva dogovaraju šta bi i kako bi, pokušaji gradova ili celih država da pojedinačno i samoinicijativno nešto učine pokazali su da ne mora biti tako komlikovano.
       Oregon je postao prva američka država koja je, 1993. godine, napravila svoj plan smanjenja emisije ugljen-dioksida. Partneri u tome su joj Denver, Mineapolis, Kopenhagen i Helsinki. Plan podrazumeva sinhronizovano saobraćajno svetlo, zasađivanje 75 000 jutara drvećem i kupovinu prevoznih sredstava koja manje zagađuju. Cilj je bio da se u narednih deset godina nivo zagađenja smanji za 20 odsto u odnosu na 1990. godinu.
       Island bi mogao da postane prva zemlja na svetu koja je potpuno izbacila upotrebu fosilnih goriva. Gejziri vulkanske vrele vode toliko su moćan izvor energije, da se uz njihovu pomoć može zadovoljiti 90 odsto potreba Islanđana. Izvesno je da će uspeti da naprave prvu “hidrogensku” ekonomiju koja će koristiti energiju iz izvora koji ne zagađuju okolinu.
       Nemačka pokušava da što više iskoristi energiju vetra, koji je već snabdeva sa 2,5 odsto električne energije, čime je ušteđeno 4,8 miliona tona ugljen-dioksida, koji bi, korišćenjem drugih izvora, bio istovaren u etar.
       Kina, čije je učešće u svetskom zagađivanju ugljen-dioksidom 11 odsto, uspela je da za dve godine (između 1977. i 1999. godine) smanji zagađivanje za 17 odsto.
       Među onima koji smanjuju zagađenje mogu se naći i industrijalci. Odmah po sastanku u Kjotu “British Petroleum” sam je sebi zadao zadatak da smanji emisiju za 10 odsto manje nego pre 1990. godine. “Možete voditi kompaniju tako da radite samo ono što zakon traži. Mi smo zakonske zahteve uzeli kao minimum i pošli od toga da budemo ispod njih”, kaže direktor “British Petroleum”-a.
       Nezgoda sa klimom je u tome što posledicama koje izaziva ugrožavanje njenog prirodnog hoda niko ne može uteći. Zagađenje ima nezgodnu osobinu da ne poštuje zakon i granice. Tako će pojedinačni pokušaji ostati uzaludni sve dok najveći zagađivači u tome vide samo priliku da prošire svoje mogućnosti za trovanje sredine, koje ima i lepše ime - borba za očuvanje ekonomije.
      
       IVANA JANKOVIĆ