Otišao je iz Beograda zato što nije bio dovoljno iskusan za prohteve beogradske džez scene. Diplomirao je džez na Berkliju, ali za neke u rodnom gradu ni to nije preporuka

      Priča Raleta Mićića (26), džez gitariste i kompozitora, počinje 1995. godine, kada, posle dve muzičke škole (prvo violina, pa gitara za koju se opredelio) i gimnazije, dobivši američku stipendiju, odlazi na čuveni Berkli, bostonski koledž za muziku. “Stipendija je bila jedini način da stignem tamo. Poslao sam im kasetu sa izvođenjima mojih i nekih drugih kompozicija i - primili su me”, kaže Rale Mićić. Na Berkliju je diplomirao džez kompoziciju 1999. godine. Na drugoj godini studija čuo ga je kako svira - Mik Gudrik, legenda gitare i profesor, danas, najpoznatijih: Peta Metinija, DŽona Skofilda i Majka Sterna, i postao mentor Raleta Mićića. Do tada, bavio se, pre svega, kompozicijom, ali pod nadzorom Mika Gudrika, sve više vremena posvećuje gitari, 1998. osniva “Rale Micic LJuartet” sa kojim nastupa po najpoznatijim bostonskim džez klubovima.
       Ipak, ko hoće da osvoji Ameriku, mora da ode u NJujork, posebno kada je džez u pitanju. “U NJujorku postoji stalna interakcija između svetski poznatih džez muzičara i mladih umetnika. Imao sam prilike da sviram sa Vintonom Marsalisem, Rojem Hargrouvom, Erikom Ridom, DŽejmsom Karterom, DŽonom Lokvudom...”, kaže Mićić. Danas, Rale Micic LJuartet nastupa na njujorškoj džez sceni i snima svoj prvi album koji će izaći do kraja godine.
       Kada se, sa sedamnaest godina, zainteresovao za džez, Rale Mićić je odlazio u beogradske džez klubove (Radović, Jazbina, Tabu, Saks, Plato) želeći da nauči nešto od iskusnijih muzičara i da ponudi ono što zna, ali - bez uspeha: “U Beogradu nisam imao mogućnost da se bavim muzikom. Tadašnja džez scena odbila me je kao mladog i neiskusnog. Oni koji su me podržali i pružili mi znanje bez kojeg ne bih mogao su Danilo Karamarković, profesor gitare na džez odseku u ‘Stankoviću’, Budimir Gajić, dirigent i kompozitor, i pokojni Luka Bošković, džez bubnjar sa kojim sam nastupao ovde, u Dvorani kulturnog centra.”
       Ponovo u Beogradu, posle tri godine, u koji je došao privatno, poželeo je da napravi nekoliko koncerata, da predstavi svoju muziku koju američke radio-stanice najavljuju kao “potpuno nov, mističan zvuk melanholičnog kvaliteta...”, ali kao i pre desetak godina, kada je počinjao - bez uspeha. O tome, s neskrivenim razočaranjem, govori: “Hteo sam da sa najboljim muzičarima sa beogradske scene napravim koncerte u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, budući da sam znao da su ovde finansijske prilike takve da ne bih mogao da dođem sa mojom grupom iz NJujorka.”
       Na pitanje zbog čega beogradska publika, ipak, neće moći da čuje njegovu muziku, za koju je dobio niz američkih nagrada i priznanja (Nagrada “Haris Stenton” za natprosečne gitariste, tri puta BAS nagradu, nagrade Berklija, i dr.), Mićić objašnjava: “U stvari, nisam siguran. Pre dolaska u Jugoslaviju, sa izvesnim Dačom iz SKC-a dogovarao sam se o koncertima. Na kraju su svi dogovori propali, uz objašnjenje, da oni ovde neće moći da prodaju koncert i promovišu ime Rale Mićić. Kažu, bilo bi bolje da sam DŽon Smit ili slično. U NJujorku se ne postavlja pitanje imena već kvaliteta.”
       To je, istovremeno, i Raletov glavni utisak “slobodnog” Beograda. “Ne postoji saradnja između naših umetnika u svetu i onih koji su ovde odgovorni za umetnost i kulturu, ne zato što mi koji radimo u svetu to ne želimo već zato što se oseća neka ovdašnja potreba da se seku veze koje bi mogle samo dobro da donesu. Ranije su sankcije bile problem u komunikaciji sa svetom. Danas njih nema, ali izolacija postoji. Iznutra.”
      
       Z. L.