Selektor takmičarskog programa Palića 2001, filmski kritičar Milan Vlajčić, hrabro je i dosledno stao iza svog (apartnog) ukusa rekavši da nije tragao za remek-delima koja su ionako retka biljka već je jednostavno birao filmove po svom ukusu u nadi da će publika podeliti s njim istu emociju, isti izazov

      Činjenica da je filmom “Super osmica” Emira Kusturice svečano otvoren Palić 2001. ukazuje na osmišljenu, pa i pomalo ekstravagantnu selekciju festivala koji sada beleži svoje osmo izdanje. Tome, kao značajna dopuna, ide u prilog i film Rajka Grlića i Igora Mirkovića “Novo, novo vrijeme”, dakle, dva dugometražna dokumentarca, tematski sasvim različita, s potpisom uglednih autora, koji se prikazuju na glavnom programu ali, naravno, van konkurencije.
       Šta je Kusturica uradio? Snimio je koncert u pariskoj “Olimpiji” u koji je vrlo vešto, često i veoma duhovito, pre svega krajnje iskreno, ukomponovao osam priča članova grupe, dajući, po prirodi stvari, glavnu reč lideru i osnivaču benda Neletu Karajliću. Sve skupa odslikava njih iznutra, razloge postojanja benda nekada i sad, dakako da nas vraća i u ono davno vreme početkom osamdesetih kada se pojavilo “Zabranjeno pušenje” i na osobeni način prkosilo Titovoj Jugoslaviji.
      
       O Kusti i Hrvatima
       Danas je, da tako kažemo, misija grupe prkos protiv onih najmoćnijih koji se okupljaju, sve uplašeniji i skrovitiji, od Sijetla preko Geteborga, Beča i Đenove recimo, da definitivno stave svet pod svoju kontrolu. To je ideja, ostalo je urnebes na sceni, slatka pobuna kojoj majstorska ruka Emira Kusturice daje inteligentan celofan.
       Rečju, odličan film koji traje devedeset minuta, a premijerno je prikazan na poslednjem Berlinskom festivalu. “Novo, novo vrijeme” je dokumentarac iste dužine o prva tri meseca Hrvatske posle Tuđmanove smrti. Vreme, znači, žestoke borbe ne samo za osvajanje nove vlasti već, pre svega, za promenu sistema koji je, sistem, a po tom filmu, zavio u crno mnoge Hrvate. Interesantno je da su glavni politički akteri te bitke, od Ivice Račana i Dražena Budiše do Mate Granića i Stjepana Mesića dozvolili autorima filma neku vrstu skrivene kamere koja ih hvata i u onim trenucima koji nisu baš dušu dali da se vide. I to je demokratija, zar ne? Još je zanimljivije što na mnogo načina ta bitka u Hrvatskoj, a u zimu 2000, uveliko podseća na događaje u Srbiji pre 5. oktobra 2000. I ne, nije reč samo o tome da sve predizborne kampanje liče jedna na drugu, ne, ta velika sličnost govori koliko smo u suštini mi isti. Mesić, tako, govori o svojoj privrženosti legalnosti i legitimnosti koja je, po njemu, opštepoznata, Račan vispreno kalkuliše svoj put do pobede, a nacionalisti suze liju što je njihovo s Tuđmanom prošlo. Da se promene imena, to bi lako mogao biti film o nama u Srbiji.
       Selektor takmičarskog programa Palića 2001, filmski kritičar Milan Vlajčić, hrabro je i dosledno stao iza svog (apartnog) ukusa rekavši da nije tragao za remek-delima koja su ionako retka biljka već je jednostavno birao filmove po svom ukusu u nadi da će publika podeliti s njim istu emociju, isti izazov. Odlučio se tako, a u ovogodišnjoj poprilično bogatijoj domaćoj produkciji od onih ranijih, tek za tri filma - “Natašu” LJubiše Samardžića, “Zemlju istine, ljubavi i slobode” Milutina Petrovića i “Munje” Radivoja Andrića. Sva ta tri filma su već uveliko imala svoj bioskopski život, neki su oborili i rekorde u minuloj sezoni, a svakako, sva tri dobila vrlo visoke ocene kritičara.
       Dakle, tačan izbor po cenu ljutnje onih odbačenih. Treba, međutim, dodati, da u celoj priči nije zaboravljen “Mehanizam” Đorđa Milosavljevića koji je našao svoje mesto u jednom od propratnih programa i to kao, verovatno, njegov najjači stub. Među stranim filmovima, a u ukupnoj konkurenciji ima četrnaest filmova, nalazi se, recimo, dosta sladunjava psihodrama “Skrivene strasti” belgijskog reditelja Alena Berlinera o ženi koja zbog ranog gubitka majke postaje šizofrena ličnost ne razlikujući šta sanja, a šta joj se stvarno događa. Ne želi čak da uništi tu dvostrukost, ma koliko bila mučna, jer je ona za nju jedini spas, izlaz iz nikad neprežaljene tuge.
      
       Bergmanov kraj
       Za divno čudo, Demi Mur sasvim solidno igra tu tešku ulogu. Film je to više za nežna ženska srca, sentimentalna pričica tankog scenarija bez obzira na složenost teme. Slično bi se moglo reći i za “Malenu” Đuzepea Tornatorea, italijanskog oskarovca, film izuzetne vizuelne lepote o ogromnoj a nemogućoj ljubavi jednog dečka prema lokalnoj lepotici koju, već na samu pojavu, ubedljivo tumači Monika Beluči.
       To je film s poslednjeg Kanskog festivala gde se nije baš proslavio iz jednostavnog razloga što je ponudio daleko manje od očekivanog. NJegova glavna mana je slab scenario, još i više potpuno neoriginalan, toliko je sve u tom filmu već viđeno, poznato, predvidivo. “Malena” se, inače, događa u vreme Musolinija u malom sicilijanskom gradu, dubokoj provinciji u kojoj caruju radoznalost za tuđ život i neizbežno licemerje po kome lepa, mlada a sama žena može da bude jedino kurva. Samo dečak koji je bezgranično voli zna punu istinu.
       S Kanskog festivala je, ali iz prošlogodišnje sezone, i film Liv Ulman “Nevernost”, rađen prema scenariju Ingmara Bergmana, tačnije stvarnom događaju iz njegovog burnog sentimentalnog života: u mladosti je on preoteo ženu svog prijatelja da bi je potom, očajnu, ostavio. Taj ga je rani greh, čini se, proganjao celi život te je Bergman pokušao da ga okaje tom svojom ispovešću koju je Liv Ulman, tačno prema njegovoj rediteljskoj formuli, i režirala. To znači kroz duge, duge i usporene kadrove, kroz krupne planove lica na kojima se vidi svaki preokret emocija, kroz dubinsku analizu stanja duše u rascepu želja i nemogućnosti. Dobar film, ali samo za odabrane.
       Posebno je potresan njegov sam kraj kad gledamo, u stvari, samog i ostarelog Bergmana u tumačenju njegovog prijatelja Erlanda Jozefsona: sedi usamljen i daleko od sveta odsutno gledajući u prazno, u ništa, čekajući sopstvenu smrt, onaj trenutak kad vam dolaze slike koje nikada niste zaboravili. Zanimljiv je i film “Zlatni momci” Kertisa Hensona, reditelja koji je stekao ime ostvarenjem “Poverljivo iz L.A.” Sada se Henson, uz pomoć jake glumačke ekipe (Majkl Daglas, Frensis Mekdorman i Tobi Megvajer) upustio u neobičnu dramu s blagim primesama trilera. O inteligentnom je ubici tu reč, ali i o mnogo čemu još. U času pisanja ovog teksta pred nama su još filmovi “Slatki snovi” Saše Podgoršeka, “Pasoš” Gotara Petera, “Otrov ili svetska istorija trovanja” Karena Šahnazarova, “Ničija zemlja” Danisa Tanovića, “Skok” Dona Rasa, “Dnevnik Bridžit DŽons” Šaron Megvajer i “Noć posle teškog dana” Davida Leafa.
      
       Sabirni ex yu centar
       Primetili ste već i iz takmičerskog programa da festival na Paliću, Paliću kojeg ovog puta sunce ne voli, posebno neguje kinematografije s prostora bivše Jugoslavije. Tu je prikazan, uz već pomenuti “Mehanizam” Đorđa Milosavljevića sa izvanrednom Ivanom Mihić koja prvi put dokazuje da talenat jeste, kratki igrani film “Balkan” Draška Đurovića o crnogorskoj svakodnevici u kojoj je ubiti postao posao kao i svaki drugi, zatim “Gringo” Borisa Dragojevića, takođe crnogorske produkcije, o jalovom pokušaju bekstva iz stvarnosti, zatim “Ajmo žuti” Dražena Žarkovića iz Hrvatske, kao i dva slovenačka - “Tvrđava Evropa” Želimira Žilnika i “Barabe” Milana Zupančića. Treba reći da su, ako ne baš svi, a ono većina domaćih i autora novih država u neposrednom okruženju, došla na festival.
       U tom smisli Palić je, možda više od sličnih manifestacija u Srbiji i Jugoslaviji, sabirni centar prijatelja starih i mesto koje doslovno stavlja u prvi plan ono što smo nekada zvali jedinstvenim kulturnim prostorom. Film je, pri tom, kao najprohodniji medij, idealna forma tog zbližavanja.
       Recimo za kraj da Palić 2001. priređuje omaž Dušanu Makavejevu i Jiržiju Menclu filmovima “LJubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”, “Nevinost bez zaštite”, “NJ.R.- misterija organizma” i “Čovek nije tica” odnosno “Zločin u noćnom lokalu”, “Zločin u devojačkoj školi”, “Kraj dobrih, starih vremena” i “Prosjačka opera”.
      
       JASMINA LEKIĆ