Stvari se menjaju. U stanju su rekonstrukcije i mutacije. Ja to sada vidim kao neki novi oblik rata, ekonomskog rata, globalizacije. I smatram da taj oblik rata nije ništa manje nasilan nego što je to bio rat tradicionalne ideološke podeljenosti. To je sada rat siromaštva, eksploatacije, kontinuiranih slika žrtava u Africi

      Enki Bilal (1951) jedan je od onih autora čije delo potire bilo kakve potrebe ili pokušaje klasifikovanja. Široko obuhvatajući polje vizuelnih umetnosti, gospodin Bilal možda je najpoznatiji kao umetnik stripa, ali i kao uvažavani reditelj, scenograf, ilustrator. Autor koji je osobenošću i kvalitetom svog rada uticao, na najvišem nivou, na konačno razbijanje okoštalih doktrina vezanih za netradicionalne umetničke discipline, čineći to, ponekad, i na spektakularan način, kao kada je, npr. 1993. godine poslednji deo čuvene “Nikopoljske trilogije” - “Hladni ekvator” osvojio nagradu za najbolji roman objavljen u Francuskoj te godine. Enki Bilal danas predstavlja pravu ikonu savremene francuske kulture i svaki njegov projekat prati se sa, gotovo, neverovatnom medijskom pažnjom.
       Beograd je ovih dana, po treći put, ugostio ovog autora. Već prvo gostovanje Enki Bilala 1987. godine izazvalo je veliku pažnju. Te godine Bilal je dobio glavnu nagradu na festivalu u Angulemu. Do tada je već objavio dva dela “Nikopoljske trilogije” (“Vašar besmrtnika” 1980. i “Ženu stupicu” 1987), a od ostalih projekata pomenimo samo nekolicinu najpoznatijih rezultata plodne saradnje sa scenaristom Pjerom Krestenom - “Grad koji nije postojao”, “Krstarenje zaboravljenih”, “Falange crnog reda”, “Lovačka zabava”.
       Međutim, fenomen fascinacije njegovim delom koja postoji u našoj javnosti izgleda pomalo i neobjašnjiv, naročito ako imamo u vidu da “Falange crnog reda” i danas ostaju njegov jedini strip-album objavljen kod nas.
       “Da, i ja sam toga svestan, da osim ovog albuma jugoslovenska publika nije bila u mogućnosti da pročita moje druge stvari. Sam sam to konstatovao i istina je da ljudi odmah prepoznaju moj rad, ali zbilja ne znam kako to da objasnim”, komentariše za NIN Enki Bilal ovu pojavu.
       Enki Bilal je početkom ‘70-ih godina počeo da objavljuje u čuvenom francuskom časopisu “Pilote”. Desetak godina posle toga proširio je mrežu disciplina koje vodi prepoznatljivim senzibilitetom - od saradnje sa poznatim koreografom Preljocajem do samostalnih filmova. Dosad snimio je dva filma “Hotel Bunker Palas” i “Tiko Mun” 1997. koji je iste godine i promovisao u Beogradu. Mnogobrojne knjige ilustracija i crteža dopunjuju zavidnu bibliografiju ovog autora.
       Ovog 13. jula u galeriji Francuskog kulturnog centra otvorena je njegova izložba, najpre koncipirana u Parizu, a potom predstavljena u Sarajevu, Briselu i Beogradu. Na ovom multimedijalnom projektu izloženi su radovi iz “Nikopoljske trilogije”, potom kadrovi iz poslednjeg albuma “San zveri”, “Sarkofag”, “Vek ljubavi”, table iz “Lovačke zabave”, “Falange crnog reda” i mnogobrojne ilustracije. Iako je do sada, po nekom tajnom pravilu, objavljivao delove “Nikopoljske trilogije” posle svakih šest godina, Enki Bilal danas već radi na drugoj knjizi nove trilogije koju je otpočeo albumom “San zveri”, pod naslovom “32. decembar”. U Beograd je doputovao upravo u pauzi opsežnih priprema za stvaranje novog dugometražnog filma.
       I da ponovimo: Enki Bilal je zapravo Enes Bilal, rođen u Beogradu, gde je proveo prvih deset godina života. Za sebe kaže da je “Jugoslovak”.
      
       Postoji osećaj kod ove izložbe “godinadvehiljadeprva” (andeuxmilleune) jednog fleksibilnijeg osvrta na vaše stvaralaštvo. Kao da se nalazimo u vašem studiju gde zatičemo i neka rana dela, ali i dela nedavno stvorena, tako da imamo utisak i nečega što nas uskoro očekuje.
       - To je, zbilja, takav duh ove izložbe. To nije retrospektiva, već više selekcija radova koju sam izvršio u saradnji sa Kristijanom Duboa. Bila je to moja odluka, da izvršim selekciju radova koje volim iz perioda od poslednjih petnaestak godina. Rekao bih da je za ovu izložbu najvažnije da je to izložba kontakta. Ono na čemu sam insistirao jeste taj direktni kontakt - i vizuelni, ali i senzualni. Dela su izložena bez prisustva zaštitnih stakala. To jeste ujedno i rizik, ali bio sam jako dirnut reakcijom publike u Parizu, Sarajevu i Beogradu, jer su ljudi uspeli da osete potencijal direktnog uticaja originala. Smatram da je to jako važno na ovoj izložbi.
      
       Govoreći o vašim radovima tokom osamdesetih i prve polovine devedesetih godina, vaš univerzum bio je svet ideološke podeljenosti i, samim tim, kao vizuelni kontrapunkt mračan svet sivih tonova. Danas je to vreme ideološke podeljenosti nestalo, pa se, samim tim, i vaš vizuelni jezik dalje razvijao.
       - Da, ta evolucija se može pratiti već tokom “Nikopoljske trilogije”, od “Žene zamke” a potom i “Hladnog ekvatora” i tu se može videti moja potreba da radim više nalik slikama, bez naglaska na sam crtež, na liniju. To su etape koje nisu bile brze. Tako sam, na primer, potpuno odbacio korišćenje pera. Dok je to ranije bio potez prstiju, sada je to zamah celog ručnog zgloba ili ruke. Sada i više radim sedeći, tako da je potez ruke slobodniji, kadrovi su veći. Tačno je da je to sada više nalik gestu slikara, ali ja sam i dalje narator i pripovedač.
      
      
       Došle su i nove tematske celine na red - teme globalizacije, mentalnog nasilja i opasnosti pred religioznim fundamentalizmom, prisutne u vašem albumu “San zveri” koji je izašao 1998. godine.
       - Da, verujem da kraj dvadesetog veka označava kraj te ideološke podeljenosti. Stvari se menjaju. U stanju su rekonstrukcije i mutacije. Ja to sada vidim kao neki novi oblik rata, ekonomskog rata, globalizacije. I smatram da taj oblik rata nije ništa manje nasilan nego što je to bio rat tradicionalne ideološke podeljenosti. To je sada rat siromaštva, eksploatacije, kontinuiranih slika žrtava u Africi. Taj rat je sada, možda, manje jasan i evidentan nego u vreme postojanja sveta ideološkog dualizma, ali svakako nije manje opasan. Verujem da se nalazimo u trenutku kada tražimo osnovu naših istorija.
       Kao i ranije koristim sredstvo projektovanja u budućnost, jer mene interesuje šta će se dalje događati sa određenim pojavama koje posmatram. U isto vreme ta distanciranost mi pomaže da bolje shvatim sadašnjost i prošlost. Smatram da umetnik ima potrebu da se distancira od stvarnosti.
      
       Na ovoj izložbi pratimo i vašu stilsku, tematsku evoluciju, ali i tokove saradnje sa vašim najbližim saradnikom Pjerom Krestenom.
       - Sa Krestenom se sada nalazim s vremena na vreme. Posle “Lovačke zabave” jedno vreme smo se razišli da bih ja ispričao sopstvene priče, da bih radio na “Nikopoljskoj trilogiji”. Na ovoj izložbi nisu prikazani rani stripovi na kojima smo sarađivali tokom sedamdesetih godina, a “Falange” su prikazane samo naslovnom stranom. Delovi rezultata naše poslednje kolaboracije “Sarkofag”, knjige bazirane na tragediji Černobilja, na pokušaju stvaranja imaginarnog muzeja sa osvrtom na veliki deo strahota ovog veka, takođe su prikazani na ovoj izložbi.
      
       Od vašeg poslednjeg gostovanja u Beogradu objavili ste i ilustracije za knjigu “Vek ljubavi” u saradnji sa Denom Frenkom. Da li možete reći nešto više o toj knjizi?
       - “Vek ljubavi” govori o svetu između 1914. do 1999. godine, ali to nije knjiga o istoriji, iako prolazi kroz događaje i prizore holokausta, Hirošime, Afrike. Den je napisao svedočenja 13 žrtava i heroina našeg vremena, a ja sam naslikao njihove portrete. Međutim, knjiga ne nosi veliku istorijsku preciznost, tako da događaji nisu datirani, a često ni mesta previše precizna.
      
       Malopre smo govorili o neprestanom protoku informacija o vašem delu u našu zemlju, čak i u ovih desetak godina kulturne izolacije, a kao organizator izložbe “1h59’” u Angulemu prošle godine, na kojoj su predstavljeni strip-autori iz svih delova bivše Jugoslavije, mogli ste videti radove naših talentovanih mladih autora koji su, sada objavljujući za francuske izdavače, dokazali prirodno uklapanje u tokove svetskog senzibiliteta devete umetnosti. Kako to objašnjavate?
       - To je, upravo, znak vitalnosti i strasti za razvitak grafičke i narativne umetnosti, za razvitak stripa ovde. Govorio sam s tim mladim ljudima, sa mladim umetnicima, o načinu da se preživi ovde baveći se stripom i to naročito u teškim uslovima, još za vreme rata, u vreme krize. U svakom slučaju mislim da umetnost predstavlja neophodni oblik egzistiranja i preživljavanja. Ovde postoje jaki umetnički koreni i mislim da je umetnost neophodna da bi se preživelo. Ta potreba za umetnošću, za stvaranjem, čak i sa smanjenim sredstvima, jako je pozitivan znak.
       Sada, kada se situacija umirila u zemlji, nadam se da će se steći ekonomski i izdavački uslovi, da ti mladi ljudi i publikuju svoja dela. Naravno, to zavisi i od ekonomije i mogućnosti ljudi da kupuju knjige. Pitanje je da li je to sada njihov prioritet, ali nadam se da će stvari evoluirati u tom smeru.
      
       Došli ste u Beograd upravo u pauzi priprema za vaš treći igrani film. Možete li nam nešto više reći o tom projektu i o vašem narednom albumu iz nove trilogije “32. decembar”?
       - To je film u kome ću koristiti najsavremeniju digitalnu tc tehniku, tako da ću u filmu, uz tri “živa” glumca, imati i nekoliko digitalnih. To je, zapravo, spoj najnovijih tehnologija, glumaca i DVD tehnike. Film nosi radni naziv “Žena zamka”, ali to nije doslovna adaptacija ovog albuma, iako ima likove - upravo Ženu zamku, egipatskog boga Horusa i Nikopola. Žan Luj Trentinjan, koji je glumio u mom prethodnom filmu, saglasio se da pozajmi svoj lik upravo tom jednom digitalnom liku.
       Što se tiče napretka na albumu “32. decembar” već se nalazim na 25. strani. Iako projekat malo kasni, nadam se da će album izaći već iduće godine.
      
       U svom radu koristite tehniku “sećanja”. Jednom ste rekli da, kada pokušavate rekonstruisati delove vašeg detinjstva, vi se sećate belog grada, grada pokrivenog snegom, grada koji nikada više niste otkrili. Da li vam posete Beogradu pomažu da obnovite makar deo dobrih uspomena?
       - Evo, još nisam otišao do Kalemegdana, iako nastojim da obiđem mesta iz mog detinjstva. Beograd je odavno moj grad. Međutim, imam snažan utisak da se Beograd ne menja. Izgled prodavnica se možda promenio, bioskopi su se promenili, izlozi, ali mesta su, zapravo, ista.
       Naravno, danas ga nalazim u mnogo boljoj situaciji nego prošlog puta, kada sam došao u vreme rata, tačno pred bombardovanje, ali ista pažnja je posvećena pozicioniranju Srbije u Evropi i na internacionalnoj sceni. Danas se oseća mnogo otvorenija atmosfera, taj progres demokratizacije institucija i društva.
       Beograd je ostao moj grad.
      
       ANICA TUCAKOV