Imamo jednu babu, živi na kilometar od mene, komentariše, kaže: Je l’vi to vežbate za Bitef?! Baba koja živi u šumi, čula je za Bitef i moderni teatar. Eto, kako se može živeti svetski, iako si u šumi

      Pre skoro četvrt veka, na talasu hipi kulture i alternativnih pokreta, u selu Brezovica na planini Rudnik, rodila se “Porodica bistrih potoka”. Bio je to neobičan civilizacijski iskorak Božidara Mandića i njegove porodice: povratak zemlji i prirodi - ostvarenje slobode. I čin za sve libertere, ljude koji izbegavaju služenje konvencijama, i kojima san o novcu ne pričinjava izazov. U međuvremenu, dogodio se rat, izolacija zemlje, političke parije, siromaštvo... Promenila se i kulturološka mapa, hipija ima samo u tragovima, alternativa je potonula. Ali, Božidar Mandić je istrajao u svojoj misiji, sa malo modifikovanom idejom u korist ekologije. Poslednjih godina posvetio se alternativnom teatru, a za sebe kaže da pripada retkoj vrsti šumskih filozofa koji se kroz književnost i medije zalažu za pozitivan preobražaj čovečanstva. Nedavno mu se, u izdanju Narodne knjige, pojavila 13. knjiga, pod naslovom “Praskozorje”.
       PROTIV INERCIJE ŽIVOTA: Kad sam sa suprugom Brailom i ćerkom Istom napustio Novi Sad 1977, nije to bio nikakav beg sa asfalta, već produžetak kreativnog života. Ideja da se treba vratiti zemlji, kao slobodnoj, životnoj teritoriji bila se izrodila u krugu Novosadske komune, u glavama avangardnih umetnika: Želimira Žilnika, Miroslava Mandića, Slobodana Tišme, Vlade Kopicla, Peđe Vranješevića... i bilaje posledica represije 70-tih. Dve godine pre nas, na takav korak se odlučio ljubljanski konceptualista Marko Pogačnik sa svojom ženom. To je svakako uticalo na našu odluku, a kasnije smo saznali da se to uveliko počelo dešavati u Evropi i Americi. Tako da pripadamo tom alternativnom bratstvu koje se odlučilo za deurbanizaciju i deindustrijalizovan način življenja. Urbani život 70-ih najavljivao je početak otuđenja, ono što je na Zapadu već trajalo. I kod nas se moglo osetiti da će kultura asfalta doneti otuđenje: da čovek neće više biti blizak sa okolinom, prirodom a ni sa sobom. Sa Bogom ponajmanje.
       Kupili smo napuštenu kuću ispod planine Rudnik, okruženu sa tri potoka, i počeli da živimo sa prirodom i nevidljivim energijama. Nije to bila romantičarska ideja, već želja da se odupremo inerciji kojom je započela misija savremenog sveta. Kao mladi ljudi, stvorili smo nesvesnu viziju i krenuli s ubeđenjem da se može živeti sa više plemenitosti i ljubavi.
       ŽILNIKOV KLOZET: Pridružili su nam se novi ljudi: Dušan Belić, sociolog, Luska Rojec, alternativna slikarka iz LJubljane, Marija Blagojević iz Beograda, Mirko Novković i Zoran Zdravković. Ušli smo u napuštenu kuću od blata, drveta i kamena, morali smo mnogo puta da je okrečimo. Bilo je to zanosno: mladi ljudi iz hipi pokreta i studentske revolucije, sa osećajem da grade nešto novo. Tri godine spavali smo na patosu. Pa smo kupili dve koze, Mirnu i Angu, krenuli da obrađujemo zemlju. Susreli smo se sa svetom o kome ništa nismo znali. Recimo, pronašli smo da je trava mnogo zanimljivija od asfalta, i da su stabla lepša od solitera. Da su to bića koja pružaju nadu.
       Jednog dana, Ista je dobila visoku temperaturu. Pošto smo alternativci, stavili smo joj sirćetne obloge na stopala i temperatura je nestala. Ali, postavimo je na noge, ne može da hoda. Cela komuna se okupi, proučavamo zašto Ista ne može da hoda. I shvatimo da je dobila užasne plikove od jakog sirćeta. Jednom nam je Žilnik došao, baš kad je počela da pada jaka kiša. Mi, brzo, trk po koze. Uzmemo peškire i brišemo ih, ubeđeni da se mogu razboleti ako pokisnu. Onda je Žilnik rekao: Jebo vas lude! Pet hiljada godina niko nije brisao mokre koze... Ja sam, zaista, ponosan na klozet koji nam je Žilnik napravio, još je u upotrebi. Sklepan je, liči na njegove filmove, ali uspešno vrši funkciju. Sam Žilnik je rekao: Ovo je za 300 kila, nemaš da brineš!
       Tih prvih godina doživljavao sam svojevrstan šok. Shvatio sam da je čovek potpuno u lancu sa biljkama, životinjama, mineralima, anđelima... Da smo jedno malo, ponizno biće, koje treba da uči od svega postojećeg. Gledajući zvezde sa planine, odakle se fantastično dobro vide, shvatiš koliko si mali.
       SIROMAŠNO ALI SITUIRANO: Gotovo 15 godina živeli smo bez novca smatrajući da veliki deo ljudskog zla potiče od neutažive potrebe za njim. I zaista, može da se živi bez novca ukoliko postoji ljubav. Na dva hektara zemlje obrađivali smo baštu, imali kravu i kokoške. Jedino smo kupovali ulje, šećer i so, a i često smo to dobijali od gostiju. Na rastanku, prijateljima smo davali po teglu pekmeza, kesu paradajza, krastavce. Svega smo imali, svaki dan kilo i po trapista, po 300 jaja u rezervi. Kad dođu gosti, Braila odmah slupa 50, 60 jaja... Nekad se pitam otkud nam toliko klope? Kad čovek deli s ljubavlju, uvek postoji višak. To je fenomen. Žao mi je što sadašnjim gostima ne mogu da ponudim kao nekad, ali svi kažu: Super smo se najeli! Zato što volim da podelim s drugima, i supe, i pečurke, i crni hleb. Mislim da je mnogo ljudi, bar kroz hranu, doživelo radost u našoj porodici. Godišnje dođe oko 800 ljudi, i uvek pred njih iznesem sve što imam.
       Moma Milovanović, psihijatar koji sada živi u Londonu, jednom me je pitao: Kako vi živite? Rekao sam: Siromašno, ali situirano. Kaže: Da, mi u gradu zarađujemo, ali smo stalno nesigurni. Zapravo, novac je taj koji te čini nesigurnim, ta strašna odrednica potrošačke kulture. Danas ljudi ne troše ekonomski, nego psihološki: čim ne znaš šta ćeš sa sobom, kupovinom lečiš stres.
       KOLEKTIVNA PLAZMA: U komuni je stanje življenja intenzivno. U početku je veoma lepo, pojačava se adrenalin i povećava percepcija. Imali smo i svingerskih iskustava, ali o tome ne volim da pričam. Mogu samo s onima koji su imali slična iskustva. Tragali smo za tim šta je kolektivna plazma, tako smo nazvali procese u kojima smo imali kolektivna seksualna iskustva.
       U drugoj etapi komune, sa mnogim ljudima došli smo u bratske sukobe. Naime, prejaku intenzivnu energiju čovek ne može da izdrži. Ona je kao LSD, kao zaljubljenost. Pojačano stanje koje je prelepo, takvog intenziteta koji je neizdrživ. Obavezno dolazi do istrošenosti aura, do sukoba, teških trenutaka.
       Tri godine trajala je ta intenzivna komuna, u kojoj su osnovni postulati bili da nema vlasništva, da smo neprestano zajedno i da istražujemo kolektivnu psihologiju. Živeli smo sa puno ljubavi, znači, nije nas vezivala ideologija, već emocije, međusobna pažnja, prisnost. Svakom bih preporučio da prođe iskustvo komune da bi spoznao svoj identitet.
       EDENSKI ŽIVOT: Posle tri godine života u komuni stupili smo u etapu porodice. Porodica povezuje Boga i nukleus, ona je priča o svetom trojstvu muškarca, žene i deteta. I to su najlepše priče, ukoliko nisu lažne. Recimo, naš prijatelj Čedomil Veljačić, monah sa Cejlona, govorio je: porodica je đubrište. Ja nisam živeo lažnu porodicu, osećao sam je kao svetu zajednicu u kojoj ljubav razvija proces života.
       Braila, ja i troje dece, živeli smo idilu, s kravom, s kokoškama, sa psom i mačkom. To je bila celovita, organska, kosmička porodica u kojoj su svi bili ravnopravni - trave, ljudi i životinje. Taj period je trajao oko 12 godina, i to je verovatno najlepši period u mom životu. S ove distance, bio je to edenski život. Znate, taj ognjišni način života jeste dobar za dušu. Ja pripadam toj podnebaljskoj kulturi, volim svoj potok, svoje drveće, brdašce...
       Zaista, s ponosom mogu da kažem da smo 15 godina bili dom ljubavi i radosti. Pre svega, zahvaljujući Braili koja je stvarala takvu atmosferu. Proživeo sam prelepu “porodicu” koja se raspala. Doduše, uvek kažem da se rascvetala, a ne raspala, svako je otišao svojim putem.
       Posle 15 godina života u šumi, moja supruga Braila poželela je urbanu sredinu. I danas je za mene njen odlazak iz Brezovice velika tajna. Naravno, osećam se srećnim kad pomislim da smo živeli 15 godina, ne razdvajajući se. To bi, otprilike, bilo 45 godina konvencionalnog braka. Živeli smo u potpunoj simbiozi, nazivali smo je jednotom. Bili smo u ljubavi, a to znači da nismo živeli mrtav brak, ili ugovorni. Bio je sočan, erotski intenzivan do zadnjeg dana. Što Godar, kaže: Do poslednjeg daha. Ali, u životu postoje velike tajne, iznenađujući trenuci. Bio je to jak udarac za mene, jedan od najtežih u životu. Jedva sam ostao živ. Ali, čovek pronađe novo svetlo. Svaki dan nudi novo jutro, i počinješ polako da se budiš. Na tom bolu sazreva nova kreativnost. Bol i radost, ritmovi su koji se prepliću. Pitao sam jednog seljaka šta je to život, odgovorio mi je: koliko uzbrdica, toliko nizbrdica!
       KREVET LJUBE RŠUMA:Ćerke su otišle s Brailom a Sun je ostao sa mnom. S njim sam proživeo lep, filozofski, bratski život, mada je moj sin. Dolazio je u dva iz škole, ručali bismo, oprali sudove, i igrali fudbal celo popodne. To je meni bilo prelepo, mora me zapamtiti kao čoveka s kojim se najviše igrao u životu. Otišao je kad je upisao srednju školu. Jednom sam ga pitao: Šta bi bilo kad bih viknuo na tebe? Kaže: Meni bi to bilo smešno.
       Čuo sam da profesor Isidor Graorac, na Novosadskoj pedagoškoj akademiji, traži od studenata da govore o pedagogiji “Porodice bistrih potoka”. Deca nisu imala plastične igračke, niti medije, ali živeli su igrajući se na potoku, praveći kolibe, mažući boje po kamenju i daskama. Ne bih hteo da to izgleda egoistično, kad pričam o njima, ali oseti se da imaju šumski i blažen senzibilitet prema drugima. Uvek su spremni da učine, jer su živeli u komuni. Ako imaju tri bombone, odmah ih daju gostima. Sun nikad nije znao gde će spavati, kao najmlađi poslednji je dobijao krevet. LJuba Ršum, jednom, kaže: Ja ću mu napraviti krevet, neka i on ima svoj. Sada, Ista ima 25 godina, Aja 23, Sun 21; dobri smo prijatelji, daju mi podršku da nastavim s ovakvim životom.
      
       Imao sam i drugu ženu, Milenu. Nije živela ovde, nego je dolazila. Jednog dana mi je rekla: Ne mogu više da izdržim da svake nedelje kuvam sto ručkova! Ipak, provela je sa mnom
       osam godina. Mogu da budem radostan zbog toga.
       SAVET ACE POPOVIĆA: Svoj sadašnji period života nazivam monaštvom. Naravno, to nije manastirski život. Prvo što uradim ujutro, a to je za mene veoma uzbudljivo, idem da berem pečurke. Jutro u šumi je hladno, imam kožuh ali ga retko oblačim. Kad ideš uzbrdo, brzo se ugreješ. Umijem se na potoku i nastavim put prema planini, koja je 500 metara iznad kuće. Praktično, sve je to moje dvorište, kuća je okružena šumom i planinom. Hodam i imam utisak da sam sam na planeti. I u toj tišini i bridenju jutra nastaju rečenice, posle ih beležim i od njih nastaju tekstovi.
       Čovek je živ dok se uzbuđuje, dok se čudi i raduje. Recimo, pečurke su čaroban svet, magičan. Tražiš ih, u stvari one tebe zovu i mame. Ubrao sam ih na tone i veoma dobro ih poznajem - njihove porodice, linije, mogu da ih pokupim zavezanih očiju. Često, kad idem šumom, čujem stabla koja kažu: Mi te razumemo. Da, stabla govore, nisu to halucinacije. Sve oko nas je živo. Recimo, čuješ mrave, ili si svedok daždevnjakove nespretnosti. NJegova narandžasta boja kaže: Nemoj da me zgaziš! Od svih njih učim se da ne budem nasilan. I mislim da treba imati angažovanu kulturu nepristajanja na svet koji želi da propadne. Svet koji hrli na brod za koji se sigurno zna da će potonuti, meni nije zanimljiv.
       Želim da se oduprem toj inerciji entropije, pokušavam da zadržim misao o početnosti sveta. Tako da ovo što ja živim jeste jedan početak, vrlo rizičan. Jednom mi je mudri Aca Popović, rekao: Nije bitno da li si na pravom putu, bitno je da si pravi na putu na kome jesi.
       Obradujem se ljudima kad dođu, nije jednostavno ćutati po nekoliko dana. Moj šumski, ostrvski život u najvećoj meri ima smisla, da ne bih izgubio ljubav prema čoveku. Da se možemo ispričati, da jedemo zajedno i da razmišljamo.
       RITAM TRAVE I GRANJA: Kad sam ostao sam, morao sam da se rastanem od krave i mojih životinja. Nastupio je period intenzivnijeg bavljenja umetnošću, više sam čitao i pisao, posećivao sam književne večeri i govorio malo o svom životu. U takvoj situaciji, morao sam da se lišim životinjskog sveta, imam pravo da dovršim svoju misiju. Želim da pojačam svoje kreativno ispoljavanje.
       Sada pravim pozorišne predstave, sa grupom mladih, oni su moja duhovna porodica. Ima nas 25, s tim što njih 10 igra, ostali neće i to je OK. To je efemerna komuna, nisu oni intenzivno sa mnom, ali odnosimo se zagrljajno jedni prema drugima. Teatar nas je dodatno povezao. Recimo, Ivana Jovanović je došla sa 15 godina, sada je na FDU, izronila je iz te naše teatarske kulture. Naše predstave se zovu: Nemo blato, Trominutna revolucija, Zemlja, pička, kurac, zemlja... To je neverbalni teatar, vrsta adamitskog pozorišta u kojem je bitna iskrenost, hrabrost i jednostavnost. Nikako komparativnost. Naša teatarska estetika nije zasnovana na Brehtu, Artou, Grotovskom, niti na Euđeniju Barbi. Pokušavamo da osluškujemo ritam trave i granja, muk krave... Zagovaram povratak jednostavnim elementima koji u sebi imaju eros.
       Kad vežbamo, mnogo se deremo i trčimo, pomalo moj teatar liči na fudbalske treninge. Imamo jednu babu, živi na kilometar od mene, komentariše, kaže: Je l’vi to vežbate za Bitef?! Baba koja živi u šumi, čula je za Bitef i moderni teatar. Eto, kako se može živeti svetski, iako si u šumi.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Divljaštvo Mislim da mi, muškarci, treba da se odupremo toj bezorgazmičkoj ženi. Da joj pomognemo i vratimo joj orgazam, a to pravi muškarac može. Ne treba da se stidimo. Jednom sam pitao nekog seljaka: Gde se vi...? Kaže: Ma, gde oćeš - u senu, u vrzini, na livadi, u šumi. Lepo ištemo šta želimo,nismo mi, jebiga, divljaci. Lično sam za “divljaštvo”, jer kultivisanost sve više gubi smisao.

      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu 1958. Kad sam imao šest godina, u šabačkom hotelu “Venac” poginuo mi je otac. Majka, brat i ja ostajemo sami da živimo.        1965. U četrnaestoj godini uhvaćen sam u krađi u novosadskoj robnoj kući “Uzor”. U jednodnevnom pritvoru, uz pomoć divnog načelnika za maloletnike, doživljavam preobražaj.        1966. Petnaesta godina: počinjem da igram fudbal u omladinskoj ekipi “Vojvodine”. Putovanja, treninzi, utakmice - gostovanja u Vijaređu, Parmi, Sorentu, na fudbalskim turnirima.        1968. U osamnaestoj susrećem se sa gradskom komunom i umetnošću. Počinjem da pišem i učestvujem na izložbama.        1977. U dvadeset četvrtoj napuštam grad i naseljavam se u malom selu Brezovica na planini Rudnik. Osnivam komunu “Porodica bistrih potoka”.        1970/1980. Od dvadesete do tridesete razočaranje u umetnost i javno delovanje. Posvećujem se apstinenciji i učenju iz nesvesnog. Ne odlazim na izložbe, u pozorišta, ne čitam knjige niti pišem. Deset godina provodim u praznini i procesu upoznavanja sebe.        1977, 1978, 1980. Rađanje Iste, Aje i Suna - troje dece koja su mi priuštila najlepši period života. Upoznajem rad sa biljkama, životinjama i ruralnim poslovima.        1980. U 31. godini ponovo se vraćam umetnosti. Osećam veliki stid dok otvaram vrata redakcija, i uzbuđenje stvaranja. Objavljujem knjige, realizujem izložbe.        1990. Raspad organske porodice.        1990-2000. Od četrdesete do pedesete susreti sa: Tiborom Varadijem, Želimirom Žilnikom, Tarasom Kermaunerom, Duškom Radovićem, Enrikom Josifom, Olgom Jevrić, Kostom Bogdanovićem, Vladetom Jerotićem, LJubivojem Ršumovićem, Lazarom Stojanovićem, Ružicom Sokić, Radom Đuričin, Čedomilom Veljačićem.        2000. Rad na teatru: formiranje pozorišta u šumi u 50. godini.