Ko voli Koštunicu a ne voli Đinđića i obratno i gde su u svemu tome Svilanović, Dinkić, Labus, Čović, Đelić, Ilić, Batić...

      Najnovije istraživanje javnog mnjenja Strateškog marketinga pokazuje da predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunicu povoljno ocenjuje 72% građana (samo 10% daje mu negativne ocene). Već činjenica da toliki deo populacije misli (bar naizgled) na isti način, dovodi u sumnju da zbilja i postoji toliko “istomišljenika”. Analize potvrđuju da je realnost složenija.
       Političkom scenom Srbije dominiriju dve ličnosti: Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, premijer Srbije, u tandemu su doneli promene koje su iznenadile svet, građane Srbije, a izgleda i njih same. Danas je sve više onih koji imaju oprečne stavove o njima i sve više onih koji očekuju polarizaciju ne samo stavova nego i partijskih timova. Tvrdo jezgro protivnika reformi i promena je definisano negativnim stavom prema obojici - 17,3%, manje nego što je simpatizera opozicionih SPS, SRS, SSJ i, vanparlamentarne, SPO. O obojici pozitivno misli 29,3% građana Srbije, manje za nekoliko procenata nego što je DOS dobio u svom prvom zajedničkom nastupu na septembarskim izborima. Ostali vide razlike koje mogu doneti nove političke obračune, raspad DOS-a i, verovatno, nove bolne početke tek započetih reformi.
       Uspon Vojislava Koštunice od predsednika stranke koja je u junu 2000. godine imala tek 4,3% glasačke podrške, a on lično bio opažen kao političar od najvećeg poverenja od strane 4,1% biračkog tela, do najpopularnijeg političara i predsednika države bio je tako brz da bi i najpažljivije analize teško mogle da otkriju još neki poseban doprinos u pridobijanju javnosti, sem činjenice da je prihvatio kandidaturu za predsednika u trenutku izuzetno značajnom za budućnost Srbije.
       U junu 2000. pozitivno mišljenje o budućem predsedniku države imalo je oko 34% punoletne populacije, o tadašnjem predsedniku Miloševiću 31%. U septembru 2000. godine pozitivno mišljenje o Koštunici ima 39%, o Miloševiću 32%. U novembru, Koštunica gotovo 75%, Milošević 23%.
       Višegodišnja stabilnost u opredeljenosti biračkog tela za tada opozicionu DSS i njenog lidera, i tada vladajuću SPS i njenog lidera, drastično je narušena za samo nekoliko meseci, u kojima se nisu dešavali ni ratovi, ni sankcije, ni višemesečni ulični protesti, ni aktivnost na međunarodnoj sceni, ni bilo šta drugo što bi jednoj stranci i jednom političkom lideru dalo priliku da svojom akcijom u toj meri podigne popularnost i poverenje, a drugoj stranci i lideru umanji dominaciju. Desila se samo promena vlasti. Sve drugo bilo je odavno poznato.
       Stabilnih pristalica sadašnjih stranaka na vlasti, dakle stranaka DOS-a i stabilnih pristalica sadašnje opozicije manje je od onih koji su u poslednje vreme menjali svoje biračko, pa i političko opredeljenje. Prvi tranzicioni talas biračkog tela se desio prošlog leta i on je doneo promenu vlasti u Srbiji. Tako markantan događaj doneo je novu promenu. U narednih nekoliko meseci se, nekada moćni, SPS svodi na svega desetak i manje procenata podrške, što znači da je četvrtina ukupne glasačke populacije Srbije u tom periodu promenila svoje političke preferencije. Tako su potvrđene promene i tako je DOS došao do novih milion i po birača. Taj deo biračkog tela stao je uz novu vlast, ali taj deo biračkog tela svakako ne može biti fanatično pristalica obračuna sa starom vlašću. No, upravo je taj deo biračkog tela ključno doprineo da se unutar DOS-a pojave veoma različiti stavovi o ključnim političkim pitanjima i, naravno, o glavnim protagonistima politike.
       Više od polovine ukupnog biračkog tela (53%) glasalo bi za DOS kada bi danas bili izbori. Približno ovoliki ili nešto veći procenat se pojavljuje u svim istraživanjima koje je SMMRI sprovodio u poslednje vreme. Kako je politička temperatura splasnula, tako je porastao broj neopredeljenih, te bi eventualni izbori doneli superiornu pobedu DOS-a, ako bi se ta koalicija, neokrnjena, pojavila na izborima. Međutim, raslojavanje unutar DOS-a ne samo što je vidljivo iz poteza samih aktera nego i iz stavova javnog mnjenja. Očigledno da se radi o efektu spojenih sudova, tako da politički manevri pokreću javno mnjenje, ali i u njemu pronalaze inspiraciju za nova taktička prestrojavanja.
       Za DOS kao celinu jasno su opredeljeni oni koji pozitivno ocenjuju i Koštunicu i Đinđića (83,5%), i još više oni koji imaju pozitivan stav prema premijeru, ali ne i prema predsedniku države (93,3%). Od onih koji pozitivno ocenjuju Koštunicu, a negativno Đinđića, samo oko 39% glasalo bi za DOS. Ostali, od ovih koji imaju dijametralno suprotan stav o dva najmarkantnija lidera Srbije, neopredeljeni su (18,5%) ili pak izjavljuju da uopšte ne bi glasali (9%) ili bi svoj glas dali sadašnjoj opoziciji: SPS, SRS, SSJ. Isti procenat neopredeljenih i onih koji ne bi glasali postoji i u grupi onih koji negativno ocenjuju oba lidera (27,9%). Oni svoje glasove uglavnom daju strankama sadašnje opozicije.
      
       I upravo ta, gotovo polovina (43%) biračkog tela, koja istovremeno uvažava Koštunicu i protiv je Đinđića, i od kojih bi tek svaki treći glasao za DOS, predstavljaju osnovni podsticaj za prevremeno cepanje DOS-a. Prevremeno, jer velika većina simpatizera DOS-a, iako svesna da je ta koalicija obavila svoju najznačajniju funkciju - promenu režima, od nje očekuje i postavljanje na noge reformi, dakle ograničeno, ali efektno trajanje, a ne momentalno prelaženje na temu koja je u svesti građana daleko od važne - raspisivanje novih izbora.
       Deo populacije koji pozitivno ocenjuje oba lidera podjednako ili samo Đinđića veruju u znatno većoj meri da je država vođena u dobrom pravcu i da će životni standard u narednih šest meseci biti bolji.
       Dobro u pravcu kojim je država vođena jeste put ka integraciji u Evropu i svet, a to je, čini se, upravo pitanje koje istovremeno i opredeljuje i zbunjuje one koji isključivu podršku daju Koštunici, a negativno ocenjuju Đinđića. U oceni pravca u kojem je vođena država, ovaj deo populacije podelio se na tri jednaka dela: trećina veruje da je pravac dobar, trećina da je pogrešan, trećina nije umela da proceni.
       Zabuni je, sasvim izvesno, doprinelo isporučenje Miloševića Hagu. Upravo na ovom pitanju se deo populacije koji negativno misli o Đinđiću a pozitivno o Koštunici najviše približio onima koji negativno ocenjuju oba lidera. Ono što je u tome zanimljivo i neočekivano jeste da se 36% ovog dela populacije saglasilo sa stavom da je Đinđić preuzeo odgovornost i učinio ono što je bilo neminovno, a 34% da Koštunica nije bio sasvim iskren tvrdeći da nije znao šta se događa.
       Ako pogledamo stavove grupe birača koja pozitivno ocenjuje oba lidera i to suprotstavimo stavovima grupe koja o oba lidera misli loše, pri čemu je jasno da se, kad su negativni stavovi u pitanju radi o tvrdom jezgru protivnika DOS-a, vidimo da su oni dijametralno suprotni u svemu osim u stavu da je Srbija izgubila rat i u stavu da obračun sa prošlošću treba da bude paralelan na celom prostoru bivše SFRJ na kome se ratovalo. Međutim, nehomogena grupa po političkom opredeljenju, kojoj je zajedničko jedino pozitivan stav prema Koštunici, mnogo je bliža po svojim stavovima tvrdom jezgru protivnika DOS-a, negu ostatku simpatizera DOS-a.
       Ono što bi moglo predstavljati iznenađenje, ali i temu za razmišljanje o sopstvenoj dugoročnoj strategiji unutar političkih stranaka jeste demografska razlika tih blokova. Inače, razlike u političkim stavovima različitih demografskih grupa bile su izrazito vidljive u političkim podelama pre septembarskih izbora. Za vreme decembarskih izbora ta razlika je bila praktično iščezla, da bi se sada ponovo javila, ali kao razlika među onima koji pozitivno ocenjuju Koštunicu i negativno Đinđića, naspram onih koji oba lidera vide pozitivno. U prvoj grupi dominiraju stariji i manje obrazovani, dok je druga grupa mlađa i obrazovanija.
       U prostoru između Koštunice na jednom polu, Miloševića na suprotnom, negativnom polu i sa Đinđićem u sredini, kao osnovnim političkim polarizatorom javnog mnjenja smestili su se ostali lideri današnje političke scene Srbije.
       Stabilno se samog vrha drže Goran Svilanović, Mlađan Dinkić i Miroljub Labus, menjajući povremenio međusobno mesta, ali daleko od prvog sledećeg koji bi mogao da se umeša među njih, isto toliko koliko su i oni daleko od neprikosnovenog Koštunice. Zanimljivo je da se sva trojica doživljavaju pre kao saradnici obojice najistaknutijih lidera, nego što bi se mogli vezati samo za jednog od njih. Osim toga, uz njih se vezuju neki nesporni uspesi nove vlasti - odnosi sa svetom i stabilnost dinara.
       Popularnost, pa onda i pozitivni stavovi, rastu Nebojši Čoviću i Božidaru Đeliću - dvojici političara za koje se takođe vezuju neki uspesi, ali i o čijem delovanju nema mnogo sporova unutar DOS-a. Moglo bi se reći da su njihove teme, jug Srbije i poreske reforme, retke teme o kojima nema mnogo javnih debata među liderima DOS-a.
       Zoran Đinđić je polarizovao populaciju, sada izraženije nego ranije, ali to je javno mnjenje koje ga prati već duže vreme. Naime, uz relativno stabilan broj negativnih opredeljenja, iz kruga u krug raste broj pozitivno opredeljenih prema njemu. Moglo bi se reći da je julsko merenje donelo malu neregularnost u tome, jer je skočio i broj negativnih poena za njega, očigledno korelirano sa stavovima o isporučivanju Miloševića Hagu.
      
       Velimir Ilić i Vladan Batić uglavnom stagniraju, Borislav Pelević blago raste, general Nebojša Pavković blago pada, dok su predstavnici bivše vlasti veoma stabilno negativno ocenjivani. Zanimljivo je da nema još mnogo ličnosti iz političkog života, pogotovo iz nove političke elite, o kojima građani imaju ovako jasne stavove - više od šezdeset odsto pozitivno ili negativno opredeljenih. Zanimljivo je i to da je više takvih koji imaju negativan stav, nego onih koji imaju izbalansiran stav. Nema, takođe, nikoga među političarima ko bi bio pozitivno ocenjen, da već nije na listi, a da ima više od dve trećine građana Srbije sa stavom o njemu.
       Od predizbornog avgusta prošle godine do danas, politička scena Srbije je doživela transformaciju koja u prirodi ima paralelu u tektonskim poremećajima. Sve se izmenilo, a popularnost političara samo je refleksija toga. Milošević, Šešelj i Drašković su najveći gubitnici. Milošević je doživeo mali oporavak u ocenama, ali ne i u rejtingu, sa kontroverzama koje su pratile njegovo isporučivanje Hagu, pa i sa nesaglasnošću o tome među liderima DOS-a. Paralelno sa njegovim oporavkom desio se pad Koštunice i Đinđića, gotovo u istom procentu, mada sasvim jasno, sa drugim motivima.
      
       SVETLANA LOGAR
       SRĐAN BOGOSAVLJEVIĆ
      
      

Strateški marketing (SMMRI), u periodu od 3. do 9. jula, sproveo je terensko istraživanje javnog mnjenja na teritoriji Srbije (bez Kosova i Metohije). Istraživanje je realizovano na slučajnom troetapnom poststratifikovanom uzorku od 2 000 ispitanika sa pravom glasa iz 73 opštine (201 mesna zajednica). Realizovani uzorak je reprezentativan za javno mnjenje Srbije, a ukupna greška je manja od tri odsto na nivou totala.        Tema istraživanja je bila aktuelna politička situacija, odnosi i popularnost najznačajnih političkih faktora u zemlji, izručenje bivšeg predsednika Jugoslavije Haškom tribunalu. U ovom prilogu su obrađeni rezultati koji pokazuju odnos javnog mnjenja prema liderima.