O imovini porodice Karađorđević, o savremenim ljotićevcima, o antisemitizmu u Srbiji, o levici i desnici u DOS-u, o planovima za izgradnju fabrike licencnih cigareta u Kragujevcu, o socijalnim nemirima i radničkom nezadovoljstvu, kao i o nedavnom napadu radnika kragujevačke “Zastave” na ministre republičke vlade

      Potpredsednik Vlade Srbije dr Žarko Korać rekao je, ovih dana, nekoliko zanimljivosti koje golicaju pažnju javnosti. Prvo, nije bio za to da se veronauka uvede bez ozbiljnih priprema, a onda je rekao da se sa “vraćanjem” dvorovima Karađorđevićima požurilo. U ime Vlade Srbije sedi u komisiji koja pregovara sa strateškim partnerom za izgradnju fabrike duvana u Kragujevcu i ljuti je protivnik da autonomaši, separatno, pregovaraju sa hrvatskom fabrikom duvana iz Rovinja. Zadužen je i da vodi računa o državnoj televiziji...
      
       Danas imamo program RTS-a kojim mnogi ljudi nisu zadovoljni. Šta uraditi da RTS zaista bude dobar, normalan, da bude državna televizija u pravom smislu reči, jer ona ne može biti partijska. Bila je, i to ne treba više da bude.
       - Razgovor o televiziji bio bi veoma dug i, pretpostavljam, važan razgovor ili, bolje rečeno, razgovor o RTS-u, a ne samo o televiziji nego i o radiju. Tek sad se biraju rukovodeći organi RTS-a. Dosta dugo je trajao proces izbora generalnog direktora.
       Slažem se da program još nije zadovoljavajući, ali ima jedna zanimljiva stvar. Postepeno, veoma lagano, RTS vraća svoj ugled, raste gledanost njegovih emisija. To je najbolji znak da se gledaoci polako vraćaju RTS-u.
      
       Vlada Srbije traži rešenja u ekonomiji. Zašto baš duvan i zašto u Kragujevcu?
       - U Kragujevcu, zbog veoma teške situacije u kojoj se nalazi Kragujevac. Kragujevac je industrijsko srce Srbije i tamo je industrijska kriza verovatno najteža. Što se duvana tiče, vlada je imala dve odluke. Prva je - da uvede red u celokupan promet cigareta i duvanskih proizvoda. Očigledno tokom ratova, sankcija i svega ovoga kroz šta smo prošli, stvoreni su veoma moćni lobiji koji su zaradili ogroman novac. Ja mogu samo da slutim šta se tu dešavalo.
       Drugo, činjenica je da Jugoslavija, odnosno Srbija, nema fabriku licencnih cigareta. Ranije je bilo nešto u Nišu i proizvođen je kent, ali u ovom trenutku nema. Ceo ovaj posao je stao zato što se zaključilo da je potreban zakon, zakon o duvanu, koji bi prvo regulisao oblast, a tek onda bi se išlo na pregovore o tome ko bi dao najbolje ponude. Znači, sve je odloženo za nekoliko meseci, dok Skupština Srbije ne usvoji zakon koji će u potpunosti regulisati promet i proizvodnju duvana i duvanskih proizvoda.
      
       Da li se može očekivati od metalaca, koji su po tradiciji uvek bili elita radničke klase, da bez osećanja poniženja i pobune postanu, recimo, trafikanti?
       - Ne, ovde se radi o petsto radnih mesta koja bi donosila dobar prihod ljudima koji rade. I sada je u duvanskoj industriji Srbije prosek iznad proseka. Zarade nisu velike, ali su za naše uslove veće nego drugde. Bila bi to dobro plaćena radna mesta. Svaki čovek u životu ima više prioriteta, a jedan od njih je da ipak bude dobro plaćen za posao koji obavlja.
       Ovde se ne radi o tome da će hiljade radnika početi da rade u duvanskoj industriji, nego se radi o petsto radnih mesta. Možda će i neki metalac da završi na tom radnom mestu.
      
       Da li se mogu očekivati neki socijalni nemiri na jesen?
       - Zavisi kako ko definiše socijalne nemire. Protesta već sada ima. Ja se uvek iznenadim kada ulazim u zgradu vlade kad nema nikoga ispred, iskreno govoreći. Ne očekujem, ako mislite na to da će cela Srbija biti u socijalnim protestima, to ne, ali očekujem velike izlive socijalnog nezadovoljstva.
       Nesreća je to što se dogodilo u Kragujevcu. Ja sam bio u subotu u Kragujevcu i bio sam u “Žitomlinu” i posle toga i u “Namenskoj”. Oba puta sam primljen veoma lepo. Inače, ja sam Beograđanin, ali imam vrlo lepo mišljenje o Kragujevčanima. To su veoma srdačni ljudi, ljubazni, gostoljubivi. Kada odem u Kragujevac, osećam se prijatno.
       Drugo, radnici su uplašeni za radna mesta i nesrećni.
       Treće, bilo je tu nešto i političkih manipulacija. I toga je bilo, ali da to ostavim po strani.
      
       Ali, predsednik opštine je odmah tog dana izjavio - zna se ko je to organizovao. To su poražene snage. Rekao je da policija već zna ko su ti ljudi i da će uskoro sve biti objavljeno. Naravno, ništa još nije objavljeno. Zašto se u Srbiji, kad god se negde opozicija pojavi, odmah reaguje kao da se pojavio neki “unutrašnji neprijatelj”?
       - Da se razumemo, ja opoziciju kao takvu ne smatram neprijateljem, nego je smatram protivnikom. Smatram da uvek treba gledati suštinu pojave. To jesu politički protivnici. Nadam se da smo završili tu epizodu naše istorije da su politički protivnici neprijatelji na koje treba ići svim sredstvima. Tragično je to tako gledati.
       Problem je što upravo zbog popularnosti DOS-a u jednom trenutku, opozicija u Srbiji gotovo da i ne postoji.
       Prva karakteristika je da se oni izrazito boje odgovornosti za ono što se dešavalo u proteklom periodu. Nije to bila baš obična smena vlasti. Ovde je završena epoha koja je trajala deset godina i koja je bila toliko teška da još nemamo punu analizu. Kada govorim o opoziciji, ne radi se o njoj kao celini, nego o jednom delu vrha te opozicije. Boje se zbog pljački, kriminala, malverzacija.
       Drugi elemenat je što oni vide svoju mogućnost upravo kroz te socijalne nemire. Ali, ima nečega što je loše za zemlju kao celinu, a to je navijanje za opštu nesreću. To je ono što nije dobro.
       Neke od tih stranaka i ne znaju šta znači biti opozicija. Oni se tek uče. Ono što mi je bilo interesantno, kad organizuju protest protiv nas, potpuno nas kopiraju, čak do detalja, zvižde zviždaljkama, čak pokazuju tri prsta i koriste slične reči što pokazuje da nemaju svoj put, nego kopiraju nas.
      
       Gde vidite svoju stranku i uopšte stranke koje su, možemo reći slobodno, leve, u onom evropskom smislu reči?
       - Ja sam svakako na levoj strani i u DOS-u naravno da postoji, uslovno rečeno, levi centar i desna strana. Ono što je karakteristično za DOS jeste da je u njemu u ovom trenutku i celokupan demokratski potencijal Srbije. Da budem vrlo realan, čak i oni građani koji nisu zdovoljni DOS-om često me pitaju za koga da glasaju, jer nemaju alternativu. Dakle, alternative izvan DOS-a u ovom trenutku zaista nema.
       Na sledećim izborima podela neće biti tako ideološka, nego će biti više i reformska i antireformska. Jedna grupa koja je za brze, snažne i realne, zatim grupa koja je za vrlo oprezne, postepene promene koje ne garantuju brz uspeh.
      
       Vi ste kritikovali povratak dvorova Karađorđevićima i uopšte sve što se događalo s tim u vezi.
       - Ja ću reći sasvim jasno da u političkom smislu nema nikakve potrebe da se ide na neku laganu ili tihu restituciju monarhije. Srbija je republika i nema nikakve potrebe da se istorijski tok vraća unazad. To ubedljivo misli većina građana Srbije. Realno veliki broj istraživanja to pokazuje. To je ogromna većina građana Srbije koja tako misli.
       Smatram da treba vratiti državljanstvo koje je ljudima oduzeto iz političkih razloga i to nikada više ne treba da se dešava. U redu je da svako ko ima državljanstvo ima pravo da izabere gde će živeti i meni je drago ako ta porodica želi da živi u ovoj zemlji. Ali, sve ostalo što sam čuo, i argumenti, pokazuju veliku konfuziju u našoj zemlji, i političku i svaku drugu. Jedan od argumenata je bio da je to vlasništvo te porodice. Moram reći da imovina kralja nije isto što i imovina svakog drugog čoveka.
      
       Navešću primer nakita kraljice Elizabete Druge. Tehnički, to je njen nakit. To je nakit basnoslovne vrednosti. Tehnički, on je njen, jer ona je to nasledila od svog čukun, čukun, čukun, čukundede, i tehnički, ona to može i da proda jer je to nasledila od svojih predaka koji su dobili u ratovima poklone i ko zna kako, otimačinom. Ne postoji danas nijedan građanin Velike Britanije koji ne misli da to u stvari pripada engleskom narodu i kraljica to nikada neće ni prodati. Ista je stvar sa dvorovima. Ti dvorovi su građeni od apanaže.
      
       Kralj Petar je u Srbiju došao “sa dva kofera”.
       - Ja bih mogao da postavim razna zanimljiva pitanja koja naši ljudi i ne znaju. Kada je 1903. godine dinastija Karađorđevića došla na vlast, posle jednog krvavog puča, kad su ubijeni legitimni kralj i kraljica, kasnije je kralj Petar Karađorđević bio u velikim dugovima. On je bio vrlo siromašan čovek i bio je u dugovima. Kako se to stiče za dve generacije. Narod je odvajao i narod procenjuje da li to smatra ličnim vlasništvom kralja ili prestolonaslednika, ili ne. Znači, može i ovako i onako. Može da smatra da je to njegovo vlasništvo, ali to u osnovi pripada državi i narodu i narod konačno odlučuje.
       Ako već navodim primer najstabilnije monarhije u jednoj od najstabilnijih zemalja u Evropi, recimo, da li je Bakingemska palata vlasništvo kraljice, što tehnički i jeste, ili engleske države? Da li očekuje neko da to kraljica proda?
       Moram da kažem da ono što je ozbiljnije u toj priči, jeste to što tu nije reč samo o ovom elementu imovine, nego i o činjenici što se naš inače težak politički trenutak opterećuje još jednom novom podelom i svakako jedna grupa ambicioznih ljudi oko prestolonaslednika ima velike želje da se vrati u društveni i politički život Srbije na vrlo specifičan način.
      
       Opet je na sceni politika, interesi...
       - Bilo bi najbolje da su ti objekti nekom odlukom pretvoreni u javna dobra, vezana verovatno za Narodni muzej Srbije. Ja ću vam reći svoj primer. Nikad u životu nisam ušao, iako sam rođen u Beogradu, iako sam ceo život proveo u Beogradu, i sada sam potpredsednik Vlade Srbije, ni u Beli ni u Stari dvor i ne znam kako izgledaju. U mom položaju su milioni građana Srbije. Tamo ima vrednih stvari. Zašto to ne bi bilo pretvoreno u reprezentativan objekat u koji odsedaju strani vladari, a Narodni muzej obezbedi da se to može videti i da svi građani mogu da vide te slike. Ja sam republikanac i verujem da to treba ovde tretirati kao nešto što treba da pripada svima nama. To je moje čvrsto ubeđenje.
      
       Ekstremne desne snage, kao neki tamni oblaci kruže nad Srbijom. Zašto desne snage, anahrone snage i opasne snage niču u Srbiji i Beogradu u poslednje vreme?
       - Voleo bih da tu budemo vrlo precizni. Biti na desnici ne znači biti protivnik parlamentarizma. Znači, niti je levica po automatizmu demokratska, niti je desnica po automatizmu antidemokratska. Ovde se radi o neobičnoj činjenici da su grupe koje se vezuju za ideologiju i koje su poražene još u Drugom svetskom ratu, a to je nacistička ideologija, ljotićevska ideologija, pojavljuju vrlo agresivno i, nažalost, dobijaju utočište u nekoliko institucija. Marginalno, ali dobijaju. Želim da budem jasan. To su marginalne grupe bez naročitog značaja u Srbiji, ali su vrlo agresivne i svoju promociju, nažalost, dobijaju u opštoj političkoj konfuziji a neki ljudi izgleda koketiraju s tim idejama tražeći neku svoju političku promociju.
       Moram da kažem da je osnovni problem u tome što to stvara izuzetno lošu sliku o nama jer, nema javnog odgovora na ono što te grupe i grupice povremeno rade. Ne mislim da su one moćne, one su veoma slabe, izolovane su i marginalne. Moram da vas podsetim konačno da Dimitrije LJotić ni pre rata nije mogao da postane poslanik, a za vreme rata je bio potpuno prezren.
      
       Da li se može govoriti i o pojavi antisemitizma kod nas?
       - I toga ima u poslednje vreme. To rade te organizovane grupe. To nisu izolovani incidenti. U Zrenjaninu su se pre neki dan ponovo pojavile antisemitske parole. To je drugi put za poslednjih nekoliko meseci, i to u gradu u kome praktično nema Jevreja. Pojavile su se antisemitske parole u Somboru u kome ima samo ono staro jevrejsko groblje.
       U celoj Srbiji živi 3 500 Jevreja koji ne zauzimaju nikakva značajna mesta u političkom i društvenom životu. Moram da kažem da u toj zajednici verovatno 60-70 odsto ljudi su iznad sedamdeset godina. Znači, to je zajednica koja je veoma stara i veoma ugrožena.
       Moram da se pozovem na istoriju. Sva istraživanja pokazuju da antisemitizam uopšte nije nešto što je karakteristično za srpski narod. I utoliko je mučnije i ružnije to što se dešava. Navešću samo jedan primer koji je gotovo tragičan. Ispisuju se antisemitske parole na Jevrejskom groblju u Beogradu i kukasti krstovi. Istovremeno, deset metara, od ulaza, s desne strane, nalazi se veliki spomenik i na njemu piše sledeće, a to svako može da vidi, na hebrejskom i ćirilicom na srpskom: “Jevrejima poginulim za čast i slavu i slobodu Srbije”. Tu su ispisana imena svih redova i oficira srpske vojske od 1912. do 1918. godine. Tu se, inače, nalazi i jedna žena. Dakle, ne samo ona naša Milunka Savić, nego je bila i jedna Jevrejka, koja je obukla uniformu i kao vojnik se borila u srpskoj vojsci. Ona je bila narednik. Inače, tu su upisani i NJegoševi stihovi. To je valjda jedinstven slučaj da su NJegoševi stihovi prevedeni na hebrejski jezik i piše: “Vile će se......”.
       Verujem da to ljudi ne pišu u mržnji, nego prosto u neznanju i nahuškali su ih neki drugi. Kad bi ušli unutra i to videli, ne bi nikada više pisali te parole.
      
       Ovih dana DSS optužuje Vladu Srbije za sporost u radu, a čak se pojavljuju i ova dva izraza - korupcija i kriminal. Šta DSS hoće - vaš komentar?
       - Mislim da DSS pokušava da zauzme poziciju koju bih ja mogao da nazovem kontrolnom pozicijom u odnosu na čitav DOS. To nije dobro i ta vrsta pozicije može da ide pod onom parolom “Samo vas gledamo” i ne odgovara realnom stanju.
       Oni pokušavaju da rezervišu kontrolnu poziciju a ne vidim zašto, jer svi zajednički radimo na jednom poslu i izdvajanje sa strane dovodi DSS u poziciju da šalje poruku građanima: mi ni za šta nismo odgovorni, mi ni o čemu ne odlučujemo, ali imamo pravo sve da kontrolišemo i procenjujemo.
       I to nosi rizike, jer će građani reći kome oni više poklanjaju poverenje. Onima koji pokušavaju nešto da urade ili onima koji sa strane neprekidno procenjuju tuđi rad.
      
       PETAR IGNJA