Porodice nestalih Srba sa Kosova već više od dve nedelje okupljaju se svakoga dana u centru Gračanice tražeći da se rasvetli sudbina njihovih najmilijih. Nekoliko desetina njih od 17. jula štrajkuje glađu

      I petnaesti dan zaredom, u utorak 24. jula, protestna šetnja počela je tačno u 11, po broju okupljenih najmasovnija dotad. Pored šezdesetak bliskih rođaka kidnapovanih, koji već osam dana u centru ovog sela štrajkom glađu pokušavaju da privole nekog od predstavnika međunarodne zajednice da im, kako kažu, saopšti istinu o živim Srbima, za kojima bezuspešno tragaju skoro četiri godine, tu su sada i rođaci kidnapovanih koji trenutno žive u centralnoj Srbiji, a priključilo im se i pedesetak njih iz Štrpca.
       Ispod improvizovanog šatora u centru sela, gde je većina provela noć, umotana u ćebad, gužva. Traje ubeđivanje desetak žena da odustanu od protestne šetnje, iz straha da neće izdržati put, ne duži od kilometar i po.
       Iako iznemogle od gladi, ali i od umora koji im se čita sa pre vremena ostarelih lica, one - ne odustaju. Hrabri ih Milorad Spasić, penzionisani policajac, koji traga za sinom Žarkom i bratancem, koji su nestali na radnom mestu na kopu Belaćevac, kod Obilića.
       “Izdržite, izdržite, ovo radimo zbog naših sinova i braće, a ne zbog politike”, govori Spasić starijoj ženi dok joj pomaže da ustane sa sunđera koji je položen na travu, pod improvizovanim šatorom.
       Kolona, na čijem su čelu Milorad Spasić i Saša Petrenić, lagano kreće prema manastiru Gračanica, u svoju petnaestu protestnu šetnju, koja, prema dogovoru sa Kforom i policijom Unmika traje jedan sat. U to vreme saobraćaj je zaustavljen a vozila se usmeravaju lokalnim putevima, na kojima se samo u to vreme mogu sresti i Albanci, koji inače te puteve ne koriste.
       Spasić, sa megafonom u ruci, usmerava kolonu, dužu nego svih prethodnih dana. Prema slobodnim procenama, okupilo se više od tri hiljade Srba iz svih okolnih mesta. Ispred Spasića jedino su policajci Unmika u društvu sa lokalnim Srbima, “kosovskim policajcima”, dok su vojnici Kfora na osmatračnici, nedaleko od improvizovanog šatora i raspoređeni na trotoaru odakle mirno posmatraju kolonu Srba koja, takođe mirno, prolazi pored njih.
       Ispred kapije manastira Gračanica kolona se zaustavlja i počinje obraćanje nekoliko članova Udruženja kidnapovanih i nestalih Srba. Oni kao da čitaju transparente na kojima piše “Vratite nam naše najmilije”, “Gde je 1 300 kidnapovanih Srba”...
       Svi traže da im neko od predstavnika međunarodne zajednice kaže gde su njihovi najmiliji i zahtevaju da se oslobode živi ljudi, a da, kako kažu, “grobnice mogu da čekaju”.
       Porodice kidnapovanih budno prate šta se dešava i šta se piše o masovnim grobnicama u Srbiji, njihovom protestu... Svaka reč predstavnika vlasti, a pogotovu ministra Dušana Mihajlovića o masovnim grobnicama, ovde se, reklo bi se, “dočekuje na nož”, uz pitanje “Gde su naši, ministre?”
       Nekoliko starijih i iznemoglih žena izdvaja se iz kolone i seda na kolovoz. To je znak za lekarsku ekipu da interveniše. Saveta Perenc, koju unose u ambulantna kola kako bi joj dali infuziju tiho priča: “Da moj sin zna kako mi je. Moram da izdržim, da budem jaka, da vidim da mi se sin vrati...”
       Slavica Ristanović, za koju saznajemo da je izbegla iz Tuzle i da su joj albanski ekstremisti muža Momčila kidnapovali u Prizrenu, iz stana, kao da priča sama sa sobom. “Dva puta sam doživela rat. Dva puta sam izgubila sve, ali moram da živim zbog dece. Suze krijem od dece, da ne vide kako plačem, da ne izgube nadu da im je otac živ.”
       Za Jelicu Anđelković, iz Gotovuše kod Štrpca, lekari Doma zdravlja u Gračanici tvrde da se nalazi u najkritičnijem stanju i da se u životu održava samo zahvaljujući svakodnevnim infuzijama. Jelica kaže da je živa jer se nada da će “videti povratak sina, supruga i zeta”.
       “Sin Ivan kidnapovan je deset dana posle svadbe. Rodila mu se ćerkica Emilija, koju još nije video. Najteže mi je kad dođu praznici, kad u selu idemo u crkvu. Svaka žena uzme muža pod ruku, a moja snaja Jasmina ispred vrata čeka... Možda će Ivan doći”, govori kroz plač.
       Srbe koji protestuju u Gračanici posetila je u nekoliko navrata samo Monika Finberg, šef kancelarije Unmika za ljudska prava. Ona im je saopštila da Unmik zna za 1 256 neidentifikovanih tela koja su, kako je rekla, posle otkrivanja prebačena negde u blizini Suve Reke ili su sahranjena na poznatim lokacijama koje je Unmik odredio u mestima gde su tela pronađena.
       Porodice kidnapovanih to, jednostavno, nisu želele da čuju, a još manje da pomisle da se neko od njihovih nalazi u tim grobnicama. NJihov odgovor bio je jednostavan “Tražimo žive, mrtvi mogu da čekaju.”
       Kad su u pitanju političari Srbi, u nekoliko navrata primećeno je prisustvo predsednika Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju Momčila Trajkovića, koji im je posle jedne kišne noći, mokrim i pokislim, otvorio vrata sedišta ovog komiteta kako bi, bar noću, mogli da se sklone od kiše.
       Razgovarao je, kažu, sa njima, prenosio njihove muke najvišim organima u državi, predsedniku Koštunici, molio ih da prestanu da štrajkuju glađu i da protest nastave, a odgovor je uvek bio isti “Mi ovo radimo zbog naše dece, braće i očeva, a ne zbog politike. Ovo je naša muka...”
       Uporedo sa protestom porodica kidnapovanih i nestalih Srba u Gračanici, počeo je i pravi medijski rat o eventualnom učešću Srba na predstojećim izborima na Kosovu. Predsednik Udruženja Ranko Đinović poručio je okupljenima da će oni koji “učestvuju na ovim izborima postati najveći izdajnici srpskog naroda”, jer bi se time, kako je rekao, “legalizovalo etničko čišćenje”. On je međunarodnoj zajednici poručio da “Srbi žele izbore sutra, ali da danas žele oslobađanje kidnapovanih i nestalih”. Oko hiljadu okupljenih njegove reči dočekalo je s velikim odobravanjem i aplauzom.
       Dolazak predsednika SAD DŽordža Buša na Kosovo porodice nestalih i kidnapovanih Srba, kako su preneli njihovi predstavnici, propratili su željom da se “pojavi i u Gračanici i vidi muku i patnje Srba”.
       “Srbi znaju da Amerika može da natera Albance da odgovore na pitanje ko je kidnapovao 1 300 Srba i gde su oni sada”, poručili su.
      
       STOJAN JOVANOVIĆ (BETA)