Društvo se mora suočiti sa realnom slikom o svojoj bliskoj prošlosti. Ali koliko je važan način kako se to radi, pokazuje “slučaj hladnjača”

      Nas ovo povređuje”, kaže za NIN generalni sekretar Udruženja za nestala i kidnapovana lica sa Kosova Olivera Budimir. “Šta ovo znači? Unmik i Kfor imaju na Kosovu 1 260 ekshumiranih, a neidentifikovanih tela. Od maja prošle godine ništa na tome ne rade. A u ‘slučaju hladnjače’ naša policija pre nego što i nađe leševe sve zna: da je to masovna grobnica, koliko leševa ima, da su to Albanci, da su žene, deca i starci ili civili. Na osnovu čega?”
       Gospođa Budimir naglašava da se Udruženje zalaže da se reši svaki slučaj. Oni bar znaju šta je bol. Ali, insistiraju na proceduri.
       “Svaki zločin treba da bude obelodanjen i kažnjen, ali mora se utvrditi verodostojnost činjenica”, reći će za NIN dr LJubomir Tadić, filozof. “Naša javnost je željna otkrivanja istine i baš zato sve treba raditi tako da utvrđivanje činjenica ne bude u službi bilo koje propagande. Dakle, da li je to bio zločin? Ko ga je počinio?”
       U stvari, u trenutku kad živ čovek ima pred sobom mrtvo telo sve bi trebalo biti urađeno odmereno, s pijetetom, a po redu i zakonu. Državni organi da utvrde identitet žrtve, traže ubice i kazne ih. Društvo tako završi svoj deo, a rodbini - ostaje bol koji samo vreme blaži. Ali gledajući svet oko nas, izgleda da posle velikih društvenih tumbanja, ratova pre svega, živima treba više. Tako se traženje istine o smrti često pretvara u lov za zadovoljenje različitih interesa. Oni koji se osećaju pobednicima traže katarzu (po Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza: “moralno čišćenje i uzdizanje duše iznad svih telesnih, čulnih strasti i prljavštine - po Aristotelu cilj tragedije”), a oni koji bi mogli biti povezani s krivicom - traže načine da sve strašne i optužujuće priče večno ostanu neproverive.
       Odnosno, kako to uočava sociolog Radmila Nakarada, član Komisije za istinu i pomirenje i viši naučni saradnik beogradskog Instituta za evropske studije, u našem društvu dominira nepomirljiva rasprava između “onih kojima je istina poznata (da li kao ‘naša krivica’ ili kao ‘naša nevinost’ - bez obzira na direktnu suprotnost, radi se o istoj vrsti ljudi) i onih drugih koji vide da su loše stvari učinjene ali misle da istinu treba utvrđivati da se ne bi činilo još loših stvari”.
      
       Dokazi?
       Tako se i “operacija hladnjače”, prvobitno lansirana kao akcija MUP-a Srbije za rasvetljavanje zločina počinjenih na Kosovu u toku bombardovanja, već mesecima rastače po medijima, pa onda usput uobličava, sravnjuje, povlači i aktuelizuje. “Tu problem nastaje kad javnost počne da istragu doživljava kao gotov dokaz”, kaže dr Tadić.
       Šta se, u stvari, dešavalo iza nesporno društveno opravdanog zahteva za saznavanje istina? (“Za demokratizaciju ove zemlje je vitalno pitanje suočavanje naroda sa istinom.” R. Nakarada)
       Ni skoro tri meseca posle otkrivanja prve hladnjače u Dunavu kod Tekije, posle tolikih konferencija za štampu i obelodanjivanja optužbi za tolika i takva krivična dela “državnom tužilaštvu u Beogradu do sada nije podneta nijedna krivična prijava, niti se vodi istraga protiv bilo kojeg jugoslovenskog državljanina”. (Tanjug)
       Ostale su i neke javne nedoumice oko samog pokretanja policijske istrage. Čovek od koga je sve krenulo novinar je, sa dugogodišnjim stažom u Službi državne bezbednosti, pa još i član Nove demokratije čiji je predsednik ministar policije Dušan Mihajlović.
       Onda je radna grupa MUP-a “došla do saznanja da je marta 1999. u kabinetu Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ, održan radni sastanak, kome su, pored Miloševića, prisustvovali Vlajko Stoiljković, tada ministar unutrašnjih poslova, general Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik resora DB Radomir Marković i drugi”. Ko su drugi, pitala se javnost. “Nisu li oni učestvovali u skrivanju zločina?”
       Sve otežava činjenica da “radnu grupu sa zadatkom da utvrdi sve relevantne činjenice” formira Sreten Lukić, načelnik resora Javne bezbednosti, koji je “bio šef policije na Kosovu i Metohiji u vreme rata i predratnog stanja”. Ministar Mihajlović je rekao da je “Lukićev dosije čist”. Premijer Đinđić je dopustio mogućnost da Lukić “nije anđeo” ali je “od svih onih koje smo imali na raspolaganju, on bio najprikladniji”.
       Na kraju je čitavoj skrivalici objašnjenje dao poslovično iskren potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać: “Vlada naporno radi kako bi lokalna optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića bila proširena i na ratne zločine.”
       Šira javnost, koja, kao što je poznato, ne simpatiše Del Ponte i Hag, uglavnom je događanja pratila sa pristojne udaljenosti.
       Opozicija, koja ne uspeva da zadobije znatnije poverenje, pokušala je da ispuni svoju društvenu ulogu porukama o “našoj nesumnjivoj nevinosti”. Socijalistička partija je sve nazvala “gnusnim dezinformacijama”. Bivši ministar policije Vlajko Stoiljković je govorio o “izmišljenim aferama i organizovanim medijskim kampanjama iza kojih stoje poznati srbomrsci i Sorosovi plaćenici”. A radikali su upotrebili još teže reči: “Hladnjača je najstrašnija laž koja se nastavlja još od 1999. kad su NATO i zapadne sile pokušavale na sve načine da dokažu da je na Kosovu i Metohiji izvršen zločin i da tamo postoji veliki broj masovnih grobnica”. Kad se ovih dana Mira Marković vratila iz Haga, na neki čudan način zadovoljna, čitav je slučaj psihologizirala: “Ne vidim drugu svrhu te nastrane i morbidne ideje koja se rodila u nečijem poremećenom umu, sem da narod optuži samog sebe.”
      
       Suva Reka
       Policija koja je na sebe preuzela ulogu jedinog zaštitnika istine u Srbiji i dalje bombarduje javnost nedorečenostima. “Izgleda kao da su te grobnice pripremane unapred da bi sad mogle biti nađene”, kaže Gradimir Nalić, savetnik predsednika SRJ za ljudska prava. Perućac smo već spomenuli, ali uzbudili su se i građani Vranja. Kapetan Dragan Karleuša, angažovani zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije, “prognozira” u intervjuu “Novinama vranjskim”: “Verovatno je reč o samo jednoj grobnici... o tačnom mestu ne bih govorio dok ne završimo istragu...” Kao da je u toku društveno-korisna akcija: Nijedan grad u Srbiji bez hladnjače.
       “Ovakve istrage zahtevaju najvišu delikatnost”, upozorava Radmila Nakarada iz Komisije za istinu. “Nije dobro kad očigledno postoji neka politička napetost pa je potrebna drastična odluka, pri čemu te važne činjenice bivaju samo jednokratno upotrebljene. Bojim se da ovaj slučaj spada u tu kategoriju. Bar delimično.”
       Takvom razumevanju događanja doprinosi i naglo opšte povećanje interesovanja za grobnice na Kosovu. Oglasio se ovih dana i američki novinar Roj Gatman (sada u “NJusviku”), čovek mutne biografije i pronalazač - baš kad je trebalo - koncentracionih logora u Bosni, pa brojač do na stotine hiljada silovanih Muslimanki. Sad je pojam “masovne grobnice” ključna reč. Startna pozicija: Suva Reka.
       Šta se zaista zbivalo u Suvoj Reci? Suzan Manuel, portparol Unmika, izjavila je da je Haški tribunal 1999. i 2000. širom Kosova i Metohije pronašao 4 000 tela, od čega
       1 256 nije bilo moguće identifikovati “zato su ih ponovo sahranili na nekoliko mesta u okolini Suve Reke”. I najavila da će njihova identifikacija biti vrlo teška.
       Gradimir Nalić kaže da ga je Grejem Bluit iz Haškog tribunala izvestio da je na Kosovu identifikovano 68,5 odsto leševa. “Kad sam pregledao spisak, video sam da je tu samo 12 Srba!”
       To bi dakle bile službene činjenice. “NJusvik” se dao u otkrivanje “oko 8 000 osoba (ista brojka kao ona licitirana i još nedokazana u Srebrenici) za koje se veruje da su ih masakrirali Srbi u toku rata na Kosovu”, a Suva Reka je mesto gde je “506 ubijenih ovde i okolnim selima u krvavim orgijama koje je doneo početak NATO bombardovanja”. Naravno, sve je ovo danas zanimljivo samo ako se može reći da je “direktno naloženo sa najvišeg vrha srpskog rukovodstva u Beogradu”. Ali pošto nema dokaza koji bi obradovali Karlu del Ponte, onda ima pretpostavki koje mogu zvučati kao sama istina: “U stvari, izgleda da je lično Slobodan Milošević naredio zataškavanje slučaja.”
      
       Nezavisnost
       Iz “NJusvikovog” teksta je jasno da na albanskoj strani ne samo da se uopšte ne razmišlja o otkrivanju sopstvenih zločina (uostalom, to im se i ne uzima kao obaveza), nego se ni isporučenje Miloševića Hagu u toj atmosferi ne računa kao neki važan gest. “Ovo nije Miloševićeva greška, ovo je greška svih Srba”, reći će jedan reprezentativan sagovornik Albanac.
       Ponašanje druge strane u procesima otkrivanja istine nije nevažno, ali ono ne bi moglo biti opravdanje za odustajanje od sopstvenog samoispitivanja. “Istina sama po sebi ima dejstvo izlečenja”, govori Aleks Borejn iz južnoafričke Komisije za istinu. “To, naravno, podrazumeva da se istraga izvodi nezavisno. To mora biti moralni, a ne politički čin”, kaže Radmila Nakarada. “Moralna ambivalentnost” koja ostane u društvu (setimo se Jasenovca!) lako se razvija u tempiranu bombu. “Kad se stvari ne izvedu na pravi način, to ne dovodi do unutarnjeg mira. Iz tog stanja ne izrastaju odgovorni ljudi. Naprotiv, množi se broj osoba koje će prvom zgodnom prilikom učestvovati u nasilju.”
       Profesor Tadić podseća i na jedno mišljenje koje je pre pomirenja sa svetskom zajednicom zvučalo kao olinjala fraza: da propagandna upotreba ovih činjenica može biti i potvrda delu svetske javnosti o Srbima kao definitivno “lošim momcima”, odnosno “agresorima i zločincima”. “To ostavlja traume u narodu koji je tako olako optužen.”
       Gradimir Nalić posledice “operacije hladnjače” i pratećih akcija vidi i u bliskoj budućnosti: “Ovo može biti priprema javnosti za masovna izručenja građana uz obrazloženje da su naši sudovi nekompetentni za tako ozbiljne procese. Ovako urađene ekshumacije, nažalost, mogu biti dokaz za to.”
       Dokle će šira javnost samo posmatrati? Ne dugo? “Naš svet je veoma osetljiv na nedoslednosti i veoma dobro i brzo prepoznaje razne namere.” (sociolog Radmila Nakarada)
      
       SLOBODAN RELJIĆ