Isto tako jeziva je bila tzv. alternativna kultura koja je nudila nešto sasvim drugačije, a u suštini isto, politizovanu kulturu, koja nije vodila računa o estetici drugačijoj no što je njeni autori shvataju i imala prevashodno “vaspitnu” ulogu, najčešće agitpropovskog tipa

      Dogodilo se nekako istovremeno: Exit, koncert Zdravka Čolića i koncert Dragane Mirković. Tri koncerta koji, na prvi pogled, nemaju veze jedan sa drugim. Obična “letnja šema”, zapravo samo njen deo koji bi mogao da bude i drugačiji da neko bira “utisak leta”. Međutim, budući da su nas odavno odvikli da nešto biramo i ovaj izbor je sa nekim svojim sasvim drugačijim implikacijama i posledicama, najmanje muzičkim, više kulturnim, a najviše političkim.
       Exit je finansirao G-17 plus. Osnovna namera je bila da se Jugoslavija vrati u svetske tokove, bar na muzičkom planu. Na način koji bi pružio mladima novo viđenje muzike, za šta su dugo godina bili uskraćeni. Da bi im pokazao nove vidove kulturnih promena koje su “prespavali”, ne svojom voljom. Sve novine, svi radio talasi su to prenosili - država se angažovala, očigledno bez namere da nešto ušićari u novcu , ona ili njeni najzaslužniji “drugovi”. Bio je to prvi pokušaj novih vlasti (opštine, pokrajine, republike...) da pokažu ljudima nešto drugo i prepusti to ličnom izboru, koji je u ovom slučaju veoma mali, svodi se samo na pitanje slušati ili ne slušati. Možda mislite da je uvek bilo tako, i bilo je - slično. Naime, postojao je samo izbor isključiti ili ne isključiti. Oni koji su emitovali nešto drugo bili su isključivani, možda ne baš tim povodom.
       Mladi ljudi su putovali u Novi Sad da vide i čuju nešto što bi predstavljalo svetski trend u muzici (u kulturi), za šta su bili uskraćeni punih deset godina, ne samo zbog sankcija međunarodne zajednice već i zbog “domaćih” sankcija koje nam je uvela guslarska tradicija i rđav ukus porodice na vlasti.
       Deset godina deca su bila primorana da slušaju ono što se sviđalo deci iz Porodice i svih njenih podržavalaca, naročito podržavalaca u sticanju novca. Za svih tih deset godina servirana je samo jedna muzika, forsirani su samo jedni pisci, tehno i “ženski rukopis”. Perfidna metoda prisile bez prisile, sa “izborom bez alternative” pretila je da potpuno uništi našu kulturu i da poseljači čak i guslarsku kulturu kojoj smo uvek u periodu junaštva skloni.
       Isto tako jeziva je bila tzv. alternativna kultura koja je nudila nešto sasvim drugačije, a u suštini isto, politizovanu kulturu, koja nije vodila računa o estetici drugačijoj no što je njeni autori shvataju i imala prevashodno “vaspitnu” ulogu, najčešće agitpropovskog tipa.
       Zato je država morala da se umeša. Prvi put da samo pokaže nešto drugo ne čekajući da to sami ljudi, u besparici kakva vlada, učine, kao što su morali i moraju da učine. Uspeh festivala, vašara, Exita je predmet drugih ocena. Trajao je sedam dana, kažu da je koštao milion maraka, i da ga je videlo više od dve stotine hiljada posetilaca.
       Nekako u to vreme u Beogradu je na stadionu “Crvene zvezde” (setimo se da pre petnaestak godina tu nije mogao biti održan koncert “Rolingstonsa”, kojima je to bio jedini zahtev) održan koncert Zdravka Čolića. Jedan koncert u jednom danu privukao je više od sto hiljada posetilaca. Trideset hiljada ih je ostalo izvan ograde stadiona, što je izazvalo nezapamćenu gužvu i tuču sa policijom, a moglo ih je biti i dve stotine hiljada.
       Kako, onda, meriti uspeh Exita. Kako je teško u gluvo uvo udenuti nežnu reč. Bez namere da se vređa Zdravko Čolić i da se nipodaštavaju njegovi kvaliteti i, konačno, uspeh, ali koliko je ljudi spremno da, posle deset godina, čuje nešto drugo. Za dugo vreme tih dugih godina Čolić je za mnoge predstavljao tračak svetla, bar je bio drugačiji od Košave, Madone i Pinka. Tek nešto kao prilog kritici deformisanog sluha.
       Opet, kao nešto sasvim drugačije, Dragana Mirković je, kao deo umetničkog projekta, performansa Milice Tomić, održala koncert u inostranstvu. Reagovanja kod nas bila su začuđujuća. Dragana i zagovornici turbo folka su to videli kao potvrdu, sad već umetničke vrednosti onoga što rade, a brojni umetnici su to shvatili samo kao provokaciju, čak i glupost.
       Reagovanja iz naših prethodnih godina.
       A te godine su nam pored nekulture i raznih gluposti, koje bi mogle da spadaju u kulturu, donele nešto još mnogo gore, što nikako ne spada u kulturu. Te godine su nam donele pomereni prag tolerancije čak i u nečemu kao što je muzika. LJudi ne podnose turbo folk, tehno, hiphop, dram and base, pank i spremni su zbog toga da se svađaju, tuku.
       Netolerancija je postala deo našeg života, ušla u naša kulturna shvatanja, čak postala deo obrazovanja. Mi se trudimo da pobedimo, prevaziđemo političku i nacionalnu netoleranciju. Čak i uspevamo, bar formalno, ali sve je to tek samo nešto više od običnog pretvaranja, jer se netolerancija učvrstila daleko dublje u nama. Ta hipokrizija je došla dotle da smo spremni da kažemo kako nemamo ništa protiv SPS-a ili DSS-a, ali tu muziku koju čujemo na njihovom radiju, to je stvarno “ispod svakog nivoa”.
       Najpogubnije što se dogodilo u poslednjih deset godina je zapostavljanje kulture, kao šireg i najužeg pojma (čak prepuštanje njenog određenja samo jednoj porodici ili njenim nekavcima). To zlo nas može pratiti duže od političkog i ekonomskog zla zato što je ono u osnovi svakog ponašanja. Pa, i političkog - i ljudskog.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ