(“Da se uživa”, NIN br. 2637)

      Čitalac bi pomislio, dok ne pročita tekst, da će u njemu biti interpretirana ili objašnjena neka od varijanti uživanja, sladostrašća... Uživanje se obično više vezuje za (šemu) telo, negoli za intelekt, mada je ovo drugo neuporedivo značajnije, kvalitetnije i višeg reda (kad slikar naslika pravu sliku, pesnik kad napiše pesmu kojom je zadovoljan...).
       Pomenuti novinar ne insistira ni na jednom od ova dva načina uživanja. On preferira, mada, doduše, na jednom mestu u tekstu kaže - da je uživanje daleko širi pojam od blagoutrobija; on uživa u ovome što se dešava jednoj grupi, blago rečeno, psihopata. Naslov teksta je i sam u neku ruku čudan, mada se ponekad u tekstu naiđe i na neospornu logiku: ne može se istovremeno voziti u dva automobila, niti spavati istovremeno u dva kreveta. Da se može spavati istovremeno u dva kreveta, tvrdiće samo ludak. Tačno je da se ne mogu voziti dva automobila u isto vreme, međutim, neki frivolni diplomata, ne onaj na koga se poziva autor, može jedan automobil koristiti za uživanje sa kakvom rascvetalom plavušom, a drugi sa pomamnom crnkom. Zna i on i baš ga briga što ne može sa pomenutim osobama biti istovremeno; njemu je kudikamo značajnije da on komotno može da upražnjava svoj red. To što je logički uskraćen, ne znači da će obe milosnice biti pošteđene njegovog uživanja. Uostalom, logička očiglednost nije u bilo kakvoj korespondentnosti sa poentom teksta.
       Sve napred napisano nije povod ovom tekstu, već autorov stav da se “sve više može uživati i u trenutnoj politici...”. On skoro orgastički konstatuje kako je prelepo bilo videti helikopter kako “sleće u Ševeningen” i videti jednog zlotvora koga sprovode tamo gde mu je i mesto. Mudriji deo našeg naroda stvorio je poslovicu: U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne ponizi ili mrtvom se vuku ne meri rep.
       Razumem da je osećaj za pravdu blizak svakom normalnom čoveku, pogotovo prema nekome ko je toliko nepočinstava priredio svome narodu. Ali, kako to preporučuju ljudi od pravne struke, neka to kaže sud, a dok on to ne uradi, preporučujem gospodinu Spasiću da ode makar i do Ade i tamo pronađe neku lepojku s kojom može istinski uživati, pod uslovom da ona pristane, a s obzirom na njegov zavodnički osmeh i “biserne” zube to će mu verovatno poći za rukom, što mu apsolutno želim. A dok sud ne kaže svoju reč, manimo se likovanja.
      
       MILENKO PEJOVIĆ,
       Novi Beograd