|
(“Engleska inspiracija”, NIN br. 2637)
U rubrici “LJudi” dramska umetnica Svetlana Bojković, kojoj je žiri publike dodelio Zlatnu kolajnu na 26. međunarodnom festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, opisala je slikovito i emocionalno svoje oduševljenje slušajući (iz garderobe) engleskog glumca Sajmona Deja dok je na sceni igrao Gogoljev “Dnevnik jednog ludaka”, uživajući u “briljantnom” engleskom koji je za nju bio “kao najbolja muzika”, te između ostalog kaže: “Počela sam da razmišljam kako ću sada ja posle tog veličanstvenog govora, pomislila sam kako ne smem da snizim taj nivo koji me je podigao, ni da unizim taj veličanstveni jezik kojim je on govorio.” (Podvukao LD).
Lep je gest odati priznanje kolegi, ali čemu potcenjivanje svog vlastitog jezika? Čemu taj, već odavno odomaćen, sindrom inferiornog stava prema svemu što je naše, što dolazi sa Balkana? Strani lingvisti se slažu u tome da je naš jezik jedan od najlepših jezika u fonetskom smislu, a da i ne govorimo o tome kako bi Gogoljev tekst zvučao na ruskom! I Englezi i Šveđani (u obe zemlje živim, nažalost, blizu četiri decenije) oduševljeno slušaju Gogolja na ruskom i na srpskom jeziku, te ne shvatam zašto bi se jedna srpska eminentna dramska umetnica osećala inferiornom pred tim “veličanstvenim” engleskim jezikom?
U NIN-u sam, jednom, pročitao da je jedan francuski akademik zamolio u svom pismu Srpsku akademiju nauka da mu izveštaj o prijemu u počasno članstvo ove Akademije pošalju na “lepom srpskom jeziku, a ne na engleskom” (kako su učinili), kad ga već nisu napisali na francuskom. Iz ovoga bi se mogla izvući svrsishodna pouka; jer, ne radi se o jezičkom šovinizmu ako se ljudi od kulture razložno suprotstave agresivnoj dominaciji engleskog jezika i anglosaksonske kulture, da i ne govorimo o poplavi američkog likovnog, literarnog i muzičkog šunda koji je ozbiljno zatrovao prostore evropskog kulturnog života. A mi smo deo te Evrope, i pre 29. novembra i pre 5. oktobra, još od antičkog doba.
LAZAR DIMITRIJEVIĆ,
Engleska
|
