Različito nastrojeni, a još različitije motivisani za akciju, antiglobalisti se najviše bune protiv nedemokratičnosti globalizacije. Svesni da je proces neumitan, oni traže da se makar menja prioritet pitanja o kojima se raspravlja na samitima bogatih

      Iako su prošle dve nedelje od krvavih demonstracija protiv samita G-8 u Đenovi, politički analitičari ne prestaju da se bave pitanjima ko su antiglobalisti, šta zapravo hoće, koliko mogu uticati na već neumitan proces globalizacije i može li se zapravo govoriti o nekom, makar koliko to čudno zvučalo, globalnom pokretu protiv globalizma.
       Kako su slične antiglobalističke demonstracije, ponekad i sa istim učesnicima, ranije bile održane u nekoliko gradova širom sveta - u kojima su se sastajali lideri najbogatijih zemalja ili u kojima su održana zasedanja Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda - nameće se i pitanje koliko su demonstranti “samoproklamovani branioci siromašnih”, kako smatra predsednik Buš, odnosno “anarhistički putujući cirkus”, kako misli premijer Bler, a koliko buntovnici protiv novog svetskog poretka koji uspostavljaju bogati i bezobzirni na štetu nerazvijenih i nemoćnih. Ima i poređenja sa studentskim pokretom i novom levicom s kraja šezdesetih godina prošlog veka.
       Prema policijskim, a ne samo političkim, procenama, u Đenovi su demonstrirali predstavnici više od 700 antiglobalističkih grupa, organizacija i foruma iz celog sveta, prevashodno iz razvijenih zemalja. Protestovali su anarhisti, sindikalisti, radikali, socijalisti, komunisti, zeleni, bivši hipiji, levi katolici, mirovnjaci, idealisti, utopisti, zajedno sa buntovnim ili militantnim grupacijama raznih ideoloških obeležja.
       Iako su bili okupljeni pod parolom “direktna akcija i građanska neposlušnost”, učesnici demonstracija su se razlikovali po načinu delovanja: jedni su bili za miran protest, bez nasilja i uz poštovanje propisa i zakona, drugi su sebe videli kao nosioce pasivnog otpora i sledbenike filozofije Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga, treći su želeli sukob sa policijom u uverenju da njihovi glasovi jedino tako dopiru do ušiju onih koji ne žele da ih čuju. Militantni su bili najmanje brojni, ali su, kako to obično biva na ulici, odneli prevagu u stvaranju raspoloženja za nasilje. Oni su bili formirali borbeni “crni blok” i nastupali su u crnoj odeći, sa kapuljačama i gas-maskama.
       Bilo je osam grupacija koje se mogu smatrati organizatorima protesta: Socijalni forum Đenove, ATAK, međunarodna grupa za pritiske koja traži ravnopravniju raspodelu svetskog bogatstva, “Otpisati dugove”, u Londonu registrovan međunarodni pokret koji se zalaže za oproštaj dugova najsiromašnijim zemljama, “Ja, basta”, italijanska radikalna formacija koja je objavila rat liderima G-8, “Globalizovati otpor”, socijalistička organizacija, sa sedištem u Londonu, koja se suprotstavlja “globalnom rastu korporotivne moći”, “Indmedia”, organizacija za popularisanje antiglobalizma, posebno preko Interneta, “Beli ogrtači”, italijanska militantna organizacija naoružana palicama i lancima, i FAU, “Slobodni radnički savez”, nemačka anarhistička grupacija koja je bila najborbeniji deo “crnog bloka”.
       Različito nastrojeni, još različitije motivisani za akciju, antiglobalisti veruju da je globalizacija u osnovi nedemokratična: proces se tiče sudbine svih, a nameću ga i formiraju najbogatiji i najmoćniji, prevashodno Amerikanci, u skladu sa svojim globalnim interesima. Ali antiglobalisti takođe znaju da je taj proces već u toku, da je neumitan i da je bez alternative. Zato žele da izlivom javne apatije ili javnoga gneva stave do znanja globalistima da se ne mire sa odsustvom demokratije u definisanju i sprovođenju globalizacije i zato traže da se menja prioritet pitanja o kojima se raspravlja na samitima bogatih.
       Na ovo osnovno raspoloženje nadovezuje se uverenje da zapadni lideri ne uživaju odgovarajući kredibilitet za ono što koje čine u ime svih i da su čak u svojim zemljama - zbog načina na koji su pobedili na izborima ili zbog načina na koji vladaju - “u demokratskom deficitu”.
       Antiglobalistima je teško da ospore tvrdnje da globalizam u mnogo čemu znači napredak, modernizaciju privreda, univerzalno korišćenje nauke i tehnike, nove investicije u infrastrukturu zaostalih, više obrazovanje svih i viši životni standard svih. Oni zato smatraju da se mora govoriti i o drugoj strani procesa: socijalnom i političkom razaranju slabijih država, dominaciji transnacionalnih korporacija, potiskivanju nacionalnih kultura, propadanju nacionalne industrije i poljoprivrede u zemljama koje ne mogu da izdrže konkurenciju na tržištu sa jačima, dodatnom gubitku suvereniteta slabijih i manje razvijenih.
       Takva pitanja se, razume se, ne mogu rešavati na ulici, ali antiglobalisti veruju da se protestima može uticati na promenu dnevnog reda i na “usmeravanje protestne energije” na pojedine oblasti. Zasad je, međutim, teško govoriti o postojanju globalnog antiglobalističkog pokreta. Zato su i sličnosti sa nekadašnjom novom levicom samo prividne.