NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Amerika zemlja velika

      “Svaka stopa moga sela Amerika cela...”
       Miroslav Ilić
      
       Kad ove beleške izađu pred čitaoce njihova sadržina će biti iz raznih aspekata već apsolvirana. Možda i zaboravljena. Patina zastarelosti nahvata se preko noći. Danas je juče pre nego što počne sutra.
       Dosta lažnog uzbuđenja izazvala je vest (iz stranih izvora) da se vode pregovori o davanju pod kiriju jednog dela srpske teritorije za potrebe vojnih snaga Sjedinjenih Američkih Država. Amerikanci nisu pokazali interes za ceo srpski prostor, ne treba im. Dovoljan im jedan kvadratni kilometar na Pešteru. Kad oni tamo instaliraju sve što znaju, imaju i umeju, u nekoj pretpostavljenoj odbrani vitalnih interesa Sjedinjenih Država, taj pešterski kvadratni kilometar imao bi težinu rusko-sibirskih prostranstava u kojima su se zaglibili i posmrzavali i Napoleon i Hitler. Za svaki slučaj zainteresovani su i za malo Kopaonika kao i za jednu livadu na Goliji. Ne traže mnogo a plaćaju pošteno, u kešu. Vreme klasičnih ratova, vojnik na vojnika i puška na pušku, bar što se njih tiče ulazi u pluskvamperfekat. NJihovog vojnika izloženog junaštvu i pogibiji niko više neće gledati. Nova strategija ne zasniva se na živoj sili nego na tehnologiji. Na svim onim silnim tehničkim i tehnološkim postignućima koja su obeležila poslednji vek. Sad se samo udara glanc i proverava u kosmičkim radionicama. Uzbudljive ratničke legende kao one iz prošlih vremena neće se više pisati. Nostalgičari mogu i da plaču za dobrim starim vremenima, njihove pravedne suze nikoga neće ganuti. Još nije osnovan institut za proučavanje ljudskih suza. U Vašingtonu niko ne veruje suzama. Baš kao u vapaju onog srpskog revolucionara, borca za pravdu, komuniste i boljševičkog fanatika kad je spoznao, u podrumima Lubjanke, da “Kremlj suzama ne veruje”. Američka demokratija limitirana je interesima. Demokratija u bedi, sirotinjstvu i svakoj nesigurnosti i nije bogzna šta. Iza Kavkaza, na ogromnim prostranstvima Kaspijskog mora, priroda je deponovala ogromne količine energenata, gasa i nafte. Sa Peštera, u Srbiji, kad je vedro, taj prostor izobilja može se videti i golim okom. Vidi se, naravno, i sa visija Vičite, ali ipak bolje sa Peštera. Pomenuti energenti još nemaju alternativu. Američi stratezi, kao dobri domaćini, bolje od drugih znaju da rezervoari na Bliskom istoku imaju dno. Taj dan, kad će pumpe dodirnuti dance i zaribati, Sjedinjene Države moraju dočekati spremne.
       Prema stranim izvorima srpska delegacija (Nebojša Čović, potpredsednik srpske vlade, Goran Svilanović, šef jugoslovenske diplomatije, vojni i policijski generali Ninoslav Krstić i Goran Radosavljević) pokazala je razumevanje za američke predloge. Naravno, detalji o uslovima, ceni i sl. ostali su otvoreni. Može to ostati i tajna, ipak su u pitanju vojni poslovi.
       Srpska delegacija (s šefom jugoslovenske diplomatije na čelu) energično je demantovala strane obaveštajne izvore. O svemu se može razgovarati, posebno kad su u pitanju osvedočeni prijatelji, ali ovog puta komad Peštera nije ni pomenut, kao ni livada na Goliji. Američka pregovaračka delegacija nije tražila ništa. I da je tražila ne bi dobila. Vojni i policijski generali putovali su samo onako, da vide svet. Demanti je stigao i iz Vašingtona. U strateškom smislu srpske visoravni, planine i doline jesu interesantne, ali u srpski Ustav koji kaže da niko nije vlastan da otuđi ni najmanji komad državne teritorije, Amerikanci neće dirati. To su pokazali i na primeru Kosova i Metohije. I kad su nas 1999. osamdeset dana i noći udarali s nebesa. Jer se onaj ludi Milošević držao Ustava kao pijan plota. Oni od njega nisu tražili mnogo: samo da njihova vojska dobije prohodnost u Srbiji. To jest da ubrza demokratske promene. I tako dalje i tome slično. I šta sad? Pre dve godine bili su zainteresovani za celu Srbiju, a sad ni za jedan kvadratni kilometar na Pešteru, ni za malo Kopaonika, ni za livadu na Rudniku?
       Više sam nego ubeđen da je demanti samo potvrda onoga što je utanačeno. I odmah da kažem: u toj (eventualnoj) trgovini ne vidim nacionalnu tragediju. Nova vlast pokazuje razumevanje za datost novog vremena. Ako su Sjedinjene Države, sa stepenom vojne i svake druge dominacije, nameračile da iznajme pod kiriju jedan kvadratni kilometar na Pešteru i još neke srpske vukojebine koje Bog nije planirao za ljudsko prisustvo, oni od toga svakojako neće odustati. Kad procene da su to vitalni interesi Sjedinjenih Država zakupiće (na 99 godina) i Kavkaz. Para vrti i gde burgija neće. U koga nož u njega i pogača. To je istorijska datost. Razumevanje te datosti jeste alfa i omega političkog preduzetništva. Ono što se ne može odbraniti mora se dati. Bolje milom nego silom. Apsolutni suverenitet je davno prošlo vreme. Novi svetski poredak već je uspostavljen. Jaoh onome koji toga nije svestan. Tačno je da američki vojno-politički stratezi pregovaraju s Rusima o saglasnosti da na svojoj (američkoj) teritoriji, u beskrajnim okeanskim i pustinjskim prostranstvima podignu antiraketni zid ili mrežu ili kako se to već zove. Da ni golub mira ne može proleteti. Naravno, Rusi pouzdano znaju (čuvena ruska špijunska škola) da su ti zidovi već postavljeni i mreže razapete, ali i dalje ne “odobravaju”, junače se, zna se šta je Rusija. Predsednik Putin brani dostojanstvo ruskog naroda, i dostojanstvo “ruske duše” ali iz ugla Vašingtona i to je istorija. Vojni pregovori (i ugovori) između Rusije i Kine samo dodatno motivišu i stimulišu Sjedinjene Države. To je, dakle, situacija s kojom počinje novi vek. Balkan će postati američka vojna baza ili ga neće biti. Prosvećena Evropa, stara frajla, nije se snašla. Skanjeranjem, i nekim senilnim strategijama odugovlačenja da na vreme sve evropske zemlje “primi u Evropu”, zahtevajući sad ovo sad ono, od izručenja Miloševića, Karadžića i Mladića pa sve do ljudskih prava i određenih sanitarnih manjkavosti - htela bi nas u savršenom, “evropskom izdanju” - e, ali biće kasno. Amerikancima smo dobri ovakvi kakvi smo, goli, bosi, gladni i musavi, i nikakvi. Evropi ni Slovenija nije dovoljno uljuđena, od Hrvata i Srba zaziru kao od kuge. U američkoj strategiji nema gadljivosti. Taj koncept bratimljenja na svim nivoima naći ćeš i u poeziji Volta Vitmena. I Sandberg je u tom gospodstvu. Evropski aristokratizam je jedna senilija, staračka demencija, dama s kučetom većim od nje. Parfem s ribljim brašnom. Nismo joj dobri samo zato što smo bolji od nje. Bolji smo i od Amerikanaca, ali oni ne odbacuju ništa. Oni hoće jedan kvadratni kilometar naše pešterske visije, oće severnu padinu Suvobora, samo da nam budu bliže, da s nama podele i zlo i dobro. I čuveni naš kačamak sa sjeničkim sirom, i užičku pršutu. I čačansku rakiju koja govori devet jezika. A pije se ladno i mlogo. I po mogućstvu na gladan stomak.
       Prijatelji, usrećitelji.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu