Orijentacija na izvore samo na jednom stranom jeziku, vrlo upadljiva u našoj nauci, pokazuje da smo mi, redukcijom naučnih izvora, već poodavno podlegli informativnoj blokadi i da je naše samoizopštenje iz evropskih tokova već poodmaklo

      Bilo bi vrlo zgodno da čovek svugde, gde god zabasa po zemljinom šaru, može lepo da se sporazumeva na svom jeziku, kao u bajkama i crtanim filmovima.
       Ideja monojezika, monokulture, vrlo stara uostalom - da, ali kog jezika i čije kulture? U okviru ovog pitanja želimo da pokrenemo razgovor o izboru stranog jezika u celokupnom školskom sistemu u Srbiji, mada na prvi pogled to može izgledati samo kao isticanje jednog, od mnogih problema sa kojima se u školstvu susrećemo i koje nije lako rešiti. No, to nikako nije tako. Ideja o učenju jednog stranog jezika u našoj zemlji, rezultat je takvog poimanja i prihvatanja današnjeg sveta i u njemu, dosude takvog mesta jednom evropskom narodu, početkom XXI veka da se plašimo da to naglas iskažemo.
       Ova zamisao koju je Ministarstvo prosvete iznelo zimus pred javnost, ma koliko pojednostavljujuće izgledala - uznemirava, jer, očigledno, ne uzima u obzir svrhu učenja stranih jezika kao što ne vodi računa ni o ozbiljnim posledicama u političkom životu, teorijskoj i primenjenoj nauci, u kulturi, u umetnosti, u privredi, zdravstvu, prosveti, u putevima širenja znanja, koje bi svakako pratile takav prekid sa evropskim iskustvom.
       Ovakvu ideju mnogi intelektualci su doživeli kao planirano definitivno brisanje Srbije iz evropskog kruga naroda čije jezike govori veliki broj ljudi po celom svetu.
       U Srbiji inače postoje male mogućnosti (pojedinci, časopisi, štampa, TV emisije) da se na pravi način prenese naučna informacija evropskog sveta, da saznamo o reorganizaciji čitavih delatnosti unutar Evropske unije, o prestrukturiranju skoro čitavog kontinenta. Orijentacija na izvore samo na jednom stranom jeziku, vrlo upadljiva u našoj nauci, (prema literaturi koju najčešće navode nastavnici univerziteta u Srbiji), pokazuje da smo mi, redukcijom naučnih izvora, već poodavno podlegli informativnoj blokadi i da je naše samoizopštenje iz evropskih tokova već poodmaklo. Reč je o pravom istorijskom paradoksu, o anahronoj misaonoj i saznajnoj rupi. Pitamo se, stoga, da li je ovakva redukcija naučnih izvora sasvim spontana.
       Najavljenu reorganizaciju stranih jezika stoga vidimo kao nesvesno produžavanje pripadnosti Srbije trećem svetu, sa političkom orijentacijom ka tobože nesvrstanim zemljama i nasilnom identifikacijom sa državama trećeg sveta što je, od Srbije u Evropi, stvorilo usamljeno nepoznato ostrvo, sa svim tragičnim posledicama kojima ni danas ne vidimo kraj.
       Uprkos našem sadašnjem političkom diskursu ispunjenom strahom od pomena srpske istorije (kao da smo juče dovezeni iz osme vaseljene!), podsetimo se, ipak, da je ovo narod stare, hereditarne kulture i rane pismenosti, snažne države i moćnih vladara evropskog srednjeg veka, sjajne crkvene i svetovne arhitekture i slikarstva, bogate književnosti, dobro organizovanih škola, razvijene nauke i živih veza sa ondašnjim narodima Evrope i da ne treba da se ponaša kao da je juče naučio prva slova. Utemeljen u Evropu, on ima pravo na svoje veze, na izbor prijatelja koji govore svojim jezicima.
       Mogli bismo najzad poverovati da je došao trenutak da naša zemlja aktivno pristupi integrativnim evropskim procesima: čitava naša stvarnost je ispunjena velikim rečima o sadržajima evropskog društva. No, da li je takvu saradnju stvarno moguće postići posrednim putem, preko prevedenih informacija na jezik koji se, sem jedne države, u zemljama EU ne govori, na kome se ne piše i ne stvara? Naša javnost se, zaista, s pravom može pitati kako će se ostvariti saradnja sa svetom ako niko u Srbiji, u različitim projektantskim odeljenjima, istraživačkim timovima, prodajnim službama, turističkim organizacijama, u privredi, novinarstvu, administraciji, itd. ne bude znao evropske, odnosno svetske jezike.
      
       (Autor je profesor Beogradskog univerziteta)