Priznajem da sam “navučena” na gledanje televizijskog programa. U tome nemam ni mere, ni objektivnosti, ni distance. Gledam sve: inspektora Morsa, Luja Terua, DŽulsa Holanda, porodične sitkome, Bi-Bi-Sijeve dinosauruse, Homera Simpsona, Krekera, to jest razbijača, zaboravljene asove na SOS-u, sve vrste sportova, one dve Francuskinje koje kuvaju razna perverzna jela koja će retko stići na moju trpezu... i tako u nedogled.
       Nova izdanja TV manijaka, Ciklotrona i zanimljivog proizvoda zvanog specijal na TV B92 snimam i uglavnom čuvam, kao što sam to činila i sa svim serijalima Dosijea X ili sa onom nezaboravnom utakmicom u kojoj je “Mančester” deklasirao “Arsenal” 6:1 pred kraj ovogodišnje Premijer lige.
       Ponekad uhvatim sebe da gledam Garažu i 3K-dur, ali se tad ubrzo u vidokrugu pojavi spasonosno MUTE dugmence na daljinskom, ili, zahvaljujući kablovskoj televiziji, 28-kanalna mogućnost surfovanja.
       Naravno, mrzim sve marke kafe, uložaka, kola, rashladnih uređaja, pića i ostale teleponude koje prekidaju moju nirvanu dok gledam u ekran. I dalje ne shvatam, iako mi mnogi marketinški stručnjaci to objašnjavaju, zašto blok reklama mora da prekida svaku utakmicu, seriju i film, i to obavezno u najznačajnijem trenutku, kada se to može lepo regulisati pre i posle špice.
       Radujem se svim sportskim prenosima kada nisu na RTS-u, naročito američkoj košarci na B92 i fudbalu na BK.
       Retko gledam emisije o modi, jer ništa od onog što vidim ne mogu da obučem, a i ne sviđa mi se baš previše, a putopise uglavnom otpratim bez tona, u pokušaju da izbegnem uticaj tuđih impresija na moje sopstvene.
       Često se svađam sa voditeljima, gostima i spikerima. Sitničavo jurim i ispravljam njihove jezičke, gramatičke i stilske greške, psujem ostatke preoktobarskog rečnika i naširoko kritikujem način, obim i razradu informacija koje se nude gledaocima.
       Naježim se kad čujem novoakcentovani govor, nezamislive transkripcije stranih reči, skraćenice kao što je Kfor, pogrešne i neinventivne prevode koji ponekad pokazuju potpuno nepoznavanje onog što se možda zove opšta kultura.
       Kad sam kod kuće, informativni program izbegavam, razmažena brzinom razmene vesti u novinskoj agenciji u kojoj radim i desetogodišnjom navikom na dnevnike i noćnike Radija B92, te radoznalo iščekujem prerastanje televizijskog magazina Izbori se za izbor - u živu formu.
       Većina ostalih televizijskih kanala, bez obzira na početnu razbarušenost i ponekad čak avanturizam nakon promene uređivačkih timova posle petog oktobra, ustalila je sigurnu, i dobro utabanu praksu nerizičnog redosleda vesti, uz minimum živih intervencija i retke promene kasnijih izdanja informativnih emisija.
       To što je predsednik taj i taj primio tog i tog tu i tu, odgovara na neka od osnovnih pet pitanja — ko, šta, kada, zašto i gde — koja su neophodna u svakom uvodu ili, stručnije rečeno, lidu. Ali to nije vest, već saopštenje njegovog/njenog propagandnog ili informativnog tima i, nažalost, još uvek su retki oni koji te suvoparne i često komitetskim jezikom pisane reči, pokušavaju da pretvore u ono što zaista zanima gledaoca.
       Razgovori “jedan na jedan” ili “voditelj i gosti” danas retko privlače moju pažnju, verovatno zbog prečestog prisustva glavnih aktera koji se aritmetičkom progresijom, smenjuju na programima različitih televizijskih stanica.
       Mada, priznajem da je živi prenos saslušanja iz sudnice u Hagu trećeg jula imao svojih čari, i baš me zanima da li će se krajem avgusta, u novoj epizodi, ponoviti uključivanje i isključivanje mikrofona tokom pokušaja držanja nama dobro poznatih govora.
       I da bih dokazala tezu da sam, više puta osvedočeni, baksuz, primećujem da ovaj tekst vrvi od kritika, a manjkaju mu pohvale. Ali mislim da se ipak vidi kome one, iako retke, idu.
      
       ALEKSANDRA NIKŠIĆ